Dušan već 20 godina živi van SRBIJE: Put od NEMAČKE do AUSTRALIJE, “Mogu da PLANIRAM ŽIVOT”! (FOTO, VIDEO)

"Kad čuju da sam SRBIN...", otišao je na usavršavanje a ovo je presudilo da postane deo ZAPADNOG SVETA!

Foto: PixaBay
194

Rođen u Beogradu, živeo u Pančevu, a u poslednjih 20 godina Dušan Došen, mašinski inženjer za motorna vozila, promenio je čak tri države. Najpre je živeo i radio u Nemačkoj, pa u Kini, a već osam godina je u Australiji, u Melburnu gde radi u „Fordu“ na razvoju karoserije.

Iz Srbije je otišao zbog usavršavanja, ne nameravajući da je napusti. Želeo je da putuje, upoznaje što više može i da se vrati ovde, gde mu je bio ceo život, porodica, priajtelji, bend, rodbina, komšije… Međutim, vest o ubistvu Zorana Đinđića, koja ga je tog 12. marta 2003. godine zatekla u Nemačkoj, odredila je njegovu dalju putanju. Otkriva za portal “Danas” kako je sve počelo.

Posted by Dusan Dosen on Петак, 09. новембар 2007.

„Pred kraj studija na Mašinskom fakultetu u Beogradu razmišljao sam o tome šta dalje i tražio mogućnosti za nastavak studija u inostranstvu. Slučaj je hteo da moj prijatelj na Sajmu u Frankfurtu, krajem 1998. godine, sretne mog budućeg mentora koji je tražio studente iz Srbije da rade na istraživačkim projektima. Stupio sam u kontakt sa njim i posle niza peripetija sa vizom, bombardovanjem koje se u međuvremenu desilo i vojnog roka, koji sam morao da odslužim, dve godine kasnije stigao sam u Ulm. Diplomski rad u Istraživačko-razvojnom centru ‘Daimler-Chrysler’ realno je san svakog inženjera za motorna vozila. Odlazak u Ulm da radim diplomski, nije bio napuštanje Srbije – to je jednostavno bila prilika za upoznavanje sa najnovijim dostignućima tehnike u auto-industriji i sjajan početak za karijeru jednog inženjera bilo gde u svetu“, priča Dušan za Danas Online.

Po završetku diplomskog rada, tražio je posao u Nemačkoj i u Srbiji.

„Prelomni trenutak bio je na dan kada sam otišao na intervju za posao u ‘MBtech’ u Sindelfingen – moj dobar drug iz detinjstva, koji tamo živi, došao je da me sačeka sa voza i odbaci do firme. Pre nego što sam izašao iz kola, pitao me je da li sam čuo vesti iz Srbije i rekao mi je da je Zoran Đinđić ubijen. Tada sam pomislio da ipak želim da ostanem u Nemačkoj. Rad na diplomskom, učenje jezika, sviranje sa novim bendom, novo društvo… sve me je to toliko udaljilo od priča o ratu, bombardovanju, kriminalu, raspadnutoj zemlji, firmama, ljudima… život u inostranstvu nije bio jednostavan, biti stranac nikad nije, ali je bilo daleko normalnije od onoga što sam imao u Srbiji“, priseća se Dušan.

Ono što Srbija nije mogla da mu pruži je, kako kaže, osećaj stabilnosti i sigurnosti.

„Taj osećaj imao sam i u Nemačkoj, iako sam svake godine morao da produžavam boravišnu vizu koja je zavisila od zaposlenja. U Kini takođe. Možda još ekstremnije u Kini bio je osećaj bezbednosti; bukvalno svugde i u svako doba dana mogao sam da se prošetam i da mi nikada niko ni ružnu reč uputio nije. U Australiji poseban je osećaj dobrodošlice i pripadnosti – kada smo stigli, otišli smo u policiju da prijavimo boravak i prvo što nam je policajac rekao je – Dobrodošli u Australiju! To nam se nigde nije dogodilo. Moram priznati da i posle osam godina provedenih ovde i dalje imam isti osećaj“, navodi Dušan, upoređujući zemlje u kojima je živeo.

Govoreći o životu i Srbiji onda i njegovom životu sada, kaže da je teško porediti, jer više nije student, zaposlen je, a osnovao je i svoju porodicu.

„No, glavna promena je u mogućnosti planiranja života – u Srbiji nisam mogao ništa da planiram na duži ili kraći period. Nije da nisam planirao, ali nekako sam ja suviše mali i nebitan u vrtlogu istorijskih događaja koji određuju i moju sudbinu i sudbinu mojih planova. Ovde mogu da se pouzdam u ljude – ako smo se nešto dogovorili, to tako i bude“, navodi Dušan.

Priznaje da mu ponekad ipak to preterano planiranje smeta – kao recimo kupovina karata za koncert godinu dana unapred ili viđanje sa nekim za mesec dana.

„No, jasno mi je da tako funkcionišemo i da je to kudikamo bolje nego konstantna improvizacija – posebno kada moram da vodim računa i o porodici“, kaže on.

Za povratak u Srbiju ipak, kaže, „nije spreman“.

„Vratio bih se verovatno kada bi Srbija bila pravna država, kada bi službe vodili profesionalci, a ne politički podobne neznalice. Sa druge strane, razvoj automobila, kojim se bavim 20 godina, nažalost, ne dešava se u Srbiji, tako da bih morao da smislim sebi neki drugi posao. Nisam trenutno spreman na to“, dodaje Dušan.

„Neki ljudi, protiv kojih smo protestovali ‘90. godina i dalje su na vlasti u Srbiji“

Dešavanja u Srbiji prati sporadično, i to više na osnovu vesti od prijatelja i njihovih životnih situacija nego vesti.

„Tužno mi je da vidim ko i kako vodi državu. Neki ljudi, protiv kojih smo protestovali još davnih ‘90. godina i dalje su na vlasti i bojim se da, dok se oni ne sklone, nema pravog boljitka. Potpuni amateri vode firme, ministarstva… amaterizam i politikanstvo u svim institucijama… to ne može da izađe na dobro. Vidim da su zagađenja vazduha i vode samo intenzivirana, mladi i dalje odlaze iz države, zemlja se rasprodaje, ne štiti se domaća proizvodnja. Ja se zaista trudim da gledam na budućnost Srbije pozitivno, ali trenutna vladajuća garnitura ne daje nikakvog osnova za optimizam“, ocenjuje Dušan.

On dodaje da ni ljudi u njegovom okruženju ne znaju mnogo o aktuelnim dešavanjima u Srbiji ili bilo kojem drugom delu sveta.

„Australija je velika i dovoljno daleko od Evrope i ostatka sveta tako da je nekako izolovana od spoljnih vesti i uticaja. Ima to svojih prednosti i nedostataka – ja uživam u prednostima. Što se tiče ljudi poreklom iz Srbije, do sada sam imao samo pozitivna iskustva u susretu sa njima ovde, ali nisam drugačija iskustva imao ni sa ostalima“, navodi naš sagovornik i nastavlja: „Ljudi me uglavnom pitaju odakle sam jer im je zanimljiv moj akcenat – pomešan uticaj srpskog i nemačkog jezika sa dugogodišnjim gledanjem američkih filmova i muzike. Kada čuju da sam Srbin, uglavnom je komentar da poznaju nekoga ko je Srbin: bivša devojka, momak, kolege, komšije itd. i do sada niko nije pomenuo ništa negativno. Poneko ni ne zna gde je Srbija, ali svi znaju Novaka Đokovića i hvala mu na tome što je ime Srbije stavio na mapu sveta u tako sjajnom izdanju“.

Pandemija, „Ford“ i budućnost automobila

Od početka pandemije radi od kuće. To je, kako kaže, najveća promena i za njega pozitivna, jer ne mora da putuje do firme, te dnevno uštedi više od dva sata putovanja. Sada ima više vremena da provede sa ćerkom, da svira, bavi se sportom, da se više posveti ishrani i zdravlju.

„Nedostajali su mi druženje sa prijateljima, svirke i putovanja, ali i to se sada polako normalizuje. Doduše, za putovanja van zemlje moraćemo još malo da sačekamo“, navodi Dušan.

Proizvodnja u „Fordu“ bila je zaustavljena na dva meseca i u to vreme, kako objašnjava naš sagovornik, širom sveta prešlo se na proizvodnju opreme za zaštitu od virusa; uglavnom štitova i respiratora.

„Bilo je dosta akcija i pomoći ugroženima. Kada su sprovedene mere zaštite; obavezne maske, rastojanja i sanitarizacije, proizvodnja je nastavljena. Mi smo nastavili bez prekida da radimo na razvoju sledeće generacije „Rangera“ i „Everesta“, ali sada od kuće. Budućnost automobila biće u sve više električnih modela vozila, većeg nivoa povezivanja i autonomne vožnje – bez vozača. Već sada dostupna je tehnologija za autonomna vozila, ali i dalje je neophodan razvoj integracije, infrastrukture i razmene informacija na mnogo većem nivou, a radi povećanja bezbednosti putnika“, ističe ovaj stručnjak motornih vozila.

Srpski izrazi kao inspiracija za muziku

Osim automobila voli i muziku. Kako kaže, muzika je za njega značajan deo života, jer mu je omogućila da ljude približi sebi i sebe drugima.

„Kada sam stigao u Ulm, trećeg dana već sam svirao jam session na sceni i upoznao veliki broj ljudi uprkos jezičkoj barijeri. Upravo na toj sceni prvi put me je videla i moja supruga. Slično sam uradio u Šangaju, gde sam svirao sa dva benda, svirao jam sa mnogo sjajnih muzičara iz celog sveta i stekao mnogo prijatelja. Kada sam došao u Melburn, otišao sam na bluz jam session, upoznao se sa nekoliko ljudi i svirao sa njima u bendu više od pet godina po raznim džez festivalima i klubovima. Muzika je jednostavno jezik koji svi razumeju i omogućava mnogo iskreniju komunikaciju nego što reči mogu da prenesu“, opisuje Dušan.

Od početka pandemije radi na svojim solo projektima. Poslednji, na kom još uvek radi je instrumentalna muzika inspirisana svakodnevnim izrazima na srpskom jeziku. Nazvao ga je Maxi Lingo i do sada je uradio šest naslova: „Al’ajd sad“, „Boga mi“, „Ajde bre“, „Ajde de“, „Lebati“ i „Jelda“.

„Svaka reč nosi u sebi zvuk i ritam. Naši svakodnevni izrazi nose mnogo više od toga, nose sa sobom atmosferu i slike preživljene iz mnogih situacija u kojima su bile upotrebljene. Iz razgovora sa prijateljicom, više u šali, došli smo do toga da napravim objašnjenja i muziku inspirisanu određenim izrazom. U oktobru prošle godine napravio sam spisak od devet izraza: ‘Al ajde sad’, ‘Bogami’, ‘Ajde bre’, ‘Ajde de’, ‘Lebati’, ‘Jelda’, ‘Šta bre’, ‘Da bre’, i ‘Ne bre’. Već sam dobio predloge za dodatnih šest, a možda se i dalje razvije, zavisi od mnogo faktora. Pored toga, radim uporedo i sa prijateljem iz Kragujevca koji piše poeziju. Imamo dva projekta – jedan je gde on čita svoju poeziju, a ja sam na to svirao muziku u pozadini, a drugi su njegove pesme na engleskom, za koje sam ja napravio muziku i pevao (Youtube kanal DIK)“, navodi sagovornik portala “Danas” i dodaje da ga raduje što ljudi pozitivno reaguju na njegovu muziku.

Izvor Danas
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More