Dr Nele Karajlić: Jugoslovenska kultura je preživela rat, preživeće i spajanje te zemlje ponovo!

Evo šta je ikona JUGOSLOVENSKE SCENE rekao nakon nastupa na festivalu u BRISELU!

Foto: youtube/printscreen
60

“Plodonosna kultura iz Jugoslavije je preživjela rat i raspad zemlje u kojoj je nastala. Ona će preživjeti vjerovatno i sastavljanje te zemlje ponovo”, rekao je dr Nele Karajlić, ikona jugoslovenske scene novinarima sa Balkana nakon eksplozivnog nastupa na ovogodišnjem Balkan Trafik! festivalu u Briselu.

U evropskoj prestonici se svake godine predstavlja kultura sa naših prostora, tako da je krajem aprila, uprkos epidemiji korona virusa, održan 15. festival Balkan Trafik”, ovog puta onlajn, a čiji je cilj povezivanje ljudi sa Balkana i Brisela putem umetnosti. Moglo bi se reći da su se u prestonici Belgije okupilo društvo iz Jugoslavije. Pored muzičara od Vardara do Triglava, grafiti i slikarskih umetnika, čast da prisustvuju “hibridnom” festivalu imali su i novinari iz bivših republika, piše “Blic”.

Jedna od kreacija festivala bio je i bend The Rocking Beez, sastavljen od muzičara iz regiona i raznih krajeva sveta, koji kroz svoju muziku vodi kroz proputovanje kroz Beograd, Brisel i Barselonu. Na nastupu na festivalu pridružili su im se i poznata španska pevačica Amparo Sančez i dr Nele Karajlić, koji je bendu doneo neverovatnu energiju. Čim je kročio na scenu, dr Nele je pokazao zašto je jedna od najvećih zvezda jugoslovenske muzike. Iako publika nije bila ispred njega, komunicirao je s njom putem kamera i podsetio nas na vremena koncerata pre pandemije. Tokom celog nastupa benda na festivalu, korona je pala u zaborav.

Dr Nele je nastupao prvi put sa bendom The Rocking Beez, ali su odavali utisak kao da godinama sviraju zajedno. Od muzičara iz benda, jedino je poznavao bivšeg gitaristu benda Manua Čaoa.

– Ovo su sjajni muzičari, opasna ekipa. Gitarista Vili Fuego je svirao još u ono doba sa Manuom, sretali smo se po turnejama. Ima dosta finih momaka, jedan je iz Makedonije, drugi sa Kosova i glavni Francuz je jako dobar. Tako da je ta cjela ekipa upoznata sa našim pjesmama, oni su i odrasli uz nju. Tako da je tu bila neka konekcija da se napravi dobar, što kažu, staroslovenski “vajb”. S tim što sam ja tu imao najveći izazov, nisam pjevao 10 godina, poslednji koncert mi je bio Rojal Albert Hol u Londonu 2011. Osećao sam se baš čudno, ali ja taj izazov volim. Kad su me zvali iz Balkan Trafika, pristao sam samo zbog toga.

Iako nije nastupao dugo, kada se Dr Nele pridružio članovima benda na sceni u briselskom studiju, došlo je do eksplozije energije iako su ispred njih bili samo novinari, organizatori i ekipa festivala.

– Rekao sam da je karantin možda zarobio telo, ali nije imaginaciju. Potrebno je bilo da se zažmiri i da se zamisli da je ispred tebe gomila ljudi. To je nešto, šta ja znam, što imam u sebi. Svirali smo četiri pjesme, da sam svirao cijeli koncert od sat i po-dva, ne znam kako bih prošao. Dobro sam se osjećao na sceni. Bilo me je malo strah hoću li se sjetiti tekstova, pa sam stavio puškice dole ispred. Ali, setio sam se i u jednom momentu sam baš dobio krila.

S obzirom na to da je muzika sa Balkana postala popularna u svetu poslednjih, možemo da kažemo, dvadeset godina, s dr Neletom o tom fenomenu koji dolazi sa naših prostora, pričali su novinari “Blica”.

– Imaš samo dvije muzike na planeti, jedna je indijska, druga je jevrejska. To su orginali. Kako je to hiljadama godina prolazilo kroz razne filtere, kod nas su ta dva originala sudarila, i onda smo od Indije dobili rumbu, od Jevreja dvojku (dvočetvrtinski ritam). Ali mi na Balkanu umemo to da miksamo između sebe i kod nas najizrazitii sudar te dvije osnovne muzičke, istorijske linije. Jevrejska linija je otišla dalje na Zapad i sa Sefardima je došla do Španije i južne Francuske. I ona se tu kotrljala i dolazila u kontakt sa lokalnim stanovništvom, uključujući uostalom i Arape. I kad kreneš da kopaš i napraviš tu arheologiju duha, onda ti vidiš da je to manje ili više povezano. Pitanje je samo manira svirke, kako oni to sviraju. Na primer, u The Rocking Beez-u imaš trojicu duvača i glavnog u bendu, Francuza, koji nema balkanske korjene. Ti ako znaš da sviraš i imaš srca, možeš svirati i kinesku muziku. Ti onda praviš posebne aranžmane. Kažeš dolazi Amparo Sančez iz Španije, tu ćemo malo nadrobiti ovoga, ali ćemo uzeti malo odavde i odande. I dolazi Nele, njegove stvari su ove što manje-više znamo, ali hajde da bude više truba, a malo manje gitare.

O inicijativi objedninjenja kulture, umetnosti, slikarstva, filma i muzike, kao što to radi Balkan Trafik! festival u Briselu, a da ta incijativa ne dolazi sa Balkana, dr Nele smatra da mi to na našim prostorima već imamo.

– Kad dođe neki popularan pjevač iz Sarajeva u Beograd, napuniće Arenu i obrnuto. Nije nam neophodno to institucionalno spajanje. To je jedna linija. Druga linija je činjenica da smo mi kao The No Smoking Orchestra, kao Kusta i kao Brega, tu vrstu mikseva već radili prije 20 i kusur godina. Mi smo na neki način rodonačelnici onoga što Belgijanci rade ovde sa festivalom Balkan Trafik! Nama nije to neuobičajeno.

Dr Nele se osvrnuo i na to koji je bio njegov najkreativniji period života što se tiče muzike i koliko je uživao u tom vremenu.

– Moram priznati taj period od neke 98. kad smo počeli da radimo “Crna mačka, beli mačor” i naš album za napolje “Unza Unza Time”, to je zaista bio jedan od najuzbudljivih kreativnih perioda koji sam imao u svom iskustvu, jer smo zaista radili neverovatne stvari. Pravili smo kombinaciju rumunske melodije sa njemačkim jezikom, ljudi pitaju kako. Nemate pojma koliko Nemaca živi u Rumuniji kao manjina. Jer oni su tu negde, a Balkan je neviđena teritorija tih silnih raznih melodija, uticaja, sevdaha, sevdalinki, starogradske muzike, ora, i to svi manje ili više imamo u krvi. Igrom slučaja Emir Kusturica, kao fundamentalna figura razvoja te vrste popularne kulture, napravio je filmove u kojima su Romi glavni junaci. A Romi su ti poštari koji prenose tu muziku iz jednog sela u drugo selo i mjenjaju na svoj način. Ako zamislimo Balkan kao neku livadu na kojoj raste puno različitog cveća, Romi su one pčele koje prebacuju polen s jednog na drugi. I taj deo mi je zaista bio nešto najuzbudljivije u životu. Svaki dan sam se osjećao kao Aristotel.

Uzrok uspeha benda u svetu, po njegovim rečima, jeste kultura koja se rodila u Jugoslaviji i koja je i dalje živi uprkos tome što država više ne postoji.

– Treća stvar koja je nama jako pomogla, ne samo nama koji smo svirali te neke stvari po svijetu, nego i svima nama iz Jugoslavije, jeste ta izuzetno jaka i plodonosna popularna kultura 70-ih i 80-ih. Ona je preživela rat, ona je preživela i raspad zemlje u kojoj je nastala. Ona će preživeti vjerovatno i sastavljanje te zemlje ponovo (smeh), jer je to neumitno. Tako da je te Čoline i Bregine pjesme, Kustini filmovi, Top lista nadrealista, Đole Balašević, Leb i sol, Pankrti, to je toliko bogato i toliko jako da jednostavno to ne može jedan potpis nekog Dejtona, nijedan paraf Badinterove komisije da razbije, to je jednostavno nemoguće. Jer je to duboko ukorjenjeno i to je nešto što je taj komunizam nesvjesno ostavio za budućnost. I to da je pred koronu Čola napunio šest Arena, to je samo znak koliko je jaka ta kultura bila, jer ako je on napravio šest koncerata, ja mogu napraviti dva, Dino Merlin može tri, Azra može sedam (smeh). To znači da je to jaka kultura koja je opet, s druge strane, nama jako pomogla kad smo počinjali da sviramo po svetskim scenama jer nismo bili novi u toj priči. Kad smo izašli u Olimpiju, meni to nije bila nikakva fascinacija jer sam ja već punio sale u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Titogradu… To je opet pomoglo da dođemo opet posle pola vijeka od početka te popularne kulture u jedan grad, u centar Evropske unije, u kojem slave našu muziku.

Na pitanje šta je to što privlači ljude na Zapadu ka našoj muzici, a kao umetnik koji je sve to doživeo na koncertima širom planete i istraživao taj fenomen, zaključuje da je najvažnija sloboda.

– Početkom 2000-ih, na svetskom tržištu došlo je do jednog opšteg zasićenja svih tih industrijskih formi koje muzička industrija gurala: britanski pop, hip-hop… To je onoj slobodnijoj publici, koja traži nešto malo više od obične industrije, počelo da smeta i otuda je 90-ih bila strašna eksplozija arapske muzike u Francuskoj i Belgiji. U Španiji je krenulo ludilo sa njihovim hispano melodijama, a to podrzumeva odmah i celu Latinsku Ameriku, milijardu ljudi govori taj jezik. Onda su slavenske zemlje, Rusija i ostali, isto tražili nešto novo, a mi smo upali tu kao diverzanti. Mi smo ustvari bili hajduci, kao i uvek što smo, koji su odjednom imali svih pet vrsta vakcina (smeh).

Dr Nele kaže da muzičari sa Balkana imaju jednu ogromnu prednost – “od nas ne očekuju ništa, a mi odjednom imamo sve”.

– Ako vam dođe bend iz Argentine i svira vam pank, vi u to nećete vjerovati jer znate da se u Argentini svira tango. Ako vam dođe bend iz Austrije i svira hip-hop, vi nećete vjerovati jer se u Austriji svira valcer. A kad dođe neko iz Beograda ili Sarajeva, vi ne očekujete ništa. I taj neko vas osvoji svojom slobodom, jednom raspuštenošću i jednim ludilom, i naravno ozbiljnom režijom. Kad pogledate šou The No Smoking Orchestra u prošlosti, vama se čini da je sve to bilo kao vrlo sponatano, vrlo veselo i neartikulisano, ali nemojte zaboraviti da mi imamo jednog reditelja u bendu. Svaki naš korak bio je kao brodvejski šou. Mi smo znali tačno kad ko gde ide levo i desno, i na koji način treba da se ponaša u kom trenutku kad se svira nešto drugo. Nije to bio rezultat nekog “ajmo se sjesti i dogovoriti”, nego nekog našeg osjećaja kako i na koji način kako da držimo 5-10-15.000 ljudi pod svojom kontrolom. Imali smo vrhunac negde 2004-2005, to je onaj snimak iz Buenos Ajresa. I mi smo tad zaista bili bend koji je u svetu mogao da izađe na crtu svima do 5-10.000 ljudi. Iznad 10.000 već moraš da imaš “Yesterday” (smeh). I tu je bila neka naša prednost.

Ono što smatra da je najbitnije, nezavisno od jezika na kom se peva, jeste kakvu atmosferu bend stvori na nastupima.

– Mi smo mislili iz nekog našeg provincijalnog ugla da je pjevati za napolje važan jezik na kojem se peva i to je u potpunosti pogrešno. Naša najpopularnija i najpoznatija pjesma “Bubamara” je pjevana na ciganskom, jedini ja razumem o čemu se tu radi (smeh) jer sam je pisao. A recimo Brega nema nijednu pjesmu na engleskom, možda jednu. Jezik uopšte nije problem, najveći problem je kako da napraviš atmosferu s onim što ti imaš. Jer kako da objasniš taj fenomen da smo mi svirali u Japanu, Koreji, Argentini, Rumuniji, Estoniji… Ne znaju oni engleski bolje od nas sigurno. Kad već hvalimo dalje (smeh), ono što ja vidim danas je da Dubioza Kolektiv ide tim putem, da oni imaju taj neki pristup. I moram da priznam da sam u Skoplju imao prilike da ih gledam uživo i da je to bio pakao. Da su mnogo bolji uživo nego što se predstavljaju preko video-klipova. To znači da je bend zreo i da tek treba da ide dalje. U Srbiji imate pregršt trubača, imate Dejana Petrovića, koji razbija i koji je svetska klasa. Sigurno postoji u Makedoniji neki novi Leb i sol. Ako budemo pametni, ako se u Jugoslaviji bude institucionalizovalo nešto, da se radi s tim pevačima i grupama prema napolju, onda ta muzika može slobodno biti izvozni artikl. Ali ta organizacija treba da se dogodi.

Dr Nele nastavlja da u bend The No smoking Orchestra od strane države nisu uložene finansije i da su sami krenuli u pohod na vrh sveta.

– Ako izuzmemo činjenicu da je bivša država uložila novac u Emirove filmove, nijedan drugi dinar nije ušao u bend. Film je bio naša platforma sa koje smo djelovali, muzika je bila plaćena od nas. Ali to nije pitanje muzike, to je pitanje svih onih koji se bave ovim biznisom. Naročito onih koji imaju relativno jak autoritet i odnos prema ljudima, poput ovih naših prijatelja Belgijanaca. To je recimo Exit. To je ono što sam ja stalno pričajući s njima pokušavao da im uvalim kao znak razmišljanja. Da Exit bude taj, ili neki veliki zajebani festival, koji će napraviti svoj “trade mark” na osnovu koga će talentovani ljudi iz Jugoslavije ići da sviraju na ovakvim festivalima. Jer ovakvi festivali, oni su jedna stepenica nekom mladom. Ko zna, možda je ovo početak moje nove karijere (smeh).

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More