Stradanje Srbina na Tasmaniji

Foto: privatna arhiva/Milutin Ivković, u sredini i tasmanijski Srbi
58

“Pandemija je popustila, što je donelo radost ljudima sa australijskog najpoznatijeg ostrva. Na Tasmaniji nema zaraženih, a po Australiji se putuje bez zabrane. Planiram narednog meseca u Sidnej da vidim unuke, deci i prijatelje, a verovatno ću krstiti unuka. Mi nismo nikada imali nekih posebnih zabrana izuzev preporuka. I sada stoji preporuka o rastojanju od metar i po zbog pandemije”, objašnjava nam Milutin Ivković, najpoznatiji Srbin u Tasmaniji.

Piše nam da je u prestonici Hobart, gde se doseljava sve više ljudi sa petog kontinenta, gotovo nemoguće naći stan, a izgradnja kuća je u neviđenom zamahu. U građevini radi mnogo Srba, ali kao stranci imaju sve više problema sa državnom administracijom.

“Prvi Srbin koji je naselio Tasmaniju početkom 20. veka bio je Drago Borojević, poreklom iz Krajine. Prvi veliki talas naših doseljenika stigao je na ovo Ostrvo jabuka sa prostora Kraljevine Jugoslavije i iz nemačkih logora od 1948. i trajao je do kraja pedesetih. Poslednji talas ratnih izbeglica iz devedesetih godina nastavlja se doseljevanjem rođaka radi spajanja srpskih porodica u Australiji. Većina njih se bavi građevinskim poslovima, jer u tom biznisu ima novca za sve, ali nema pravde”, razočaran je Milutin Ivković iz Hobarta.

Foto: privatna arhiva/Nove kuće u Hobartu

I pripoveda nam tužnu priču o šovinizmu nad uspešnim Srbinom. Kaže da šovinizma u Austrliji, a posebno u Tasmaniji nema, ali se javlja kad lokalni političari, uzmu našeg čoveka na zub:

“Moj prijatelj Branko U. iskusni građevinar kupio je neku kuću sa namerom da je sruši i da napravi tu četiri kuće. Kuća je bila stara, a neko je u Hobartu preporučio za zaštitu zbog istorijskog značaja. Moj Branko nije čekao da vetar dovrši rušenje i krene sam u rušenje. Sve se to dešavalo pre pojave korone. Kuća je okružena vilama lokalnih političara, a Branko je “vog”, odnosno doseljenik sa Balkana, kako nas ovde obeležavaju”, pripoveda Milutin Ivković.

Objašnjava da u Australiji nema nacionalizma i rasne mržnje, ali ima netrpeljivosti. Građevinar srpskog porkela Branko U. bi u Hobartu zaustavljen pri kraju rušenja stare kuće, koju je legano kupio. Ostao od te kuće samo deo zida kod ulaznih vrata.


“Australijski činovnici osude našeg Branka da plati, pod hitno, 200.000 australijskih dolara neke kazne zbog rušenja stare kuće, koja nije bila pod zaštitom države. Platio je kaznu i otišao da radi kuće na drugim lokacijama. Njegov advokat nije mogao da dokaže nedužnost srpskog građevinara, jer je inspekcija utvrdila naknadno da u zidu kuće ima staklene vune, koja je zabranjena kao materijal za gradnju u Australiji. Političari su se opet umešali i tražili da naš Branko ukloni staklenu vunu. Napadi su bili toliko snažni da su svi mediji u Australiji i Tasmaniji govorili o ovom Srbinu”, priča nam njegov prijatelj Milutin Ivković, vođa srpske zajednice u Tasmaniji.

Gotovo godinu dana trajala je javna potera i pritisak na Branka U. da ukloni ostatak zida, za šta mu je na sudu određen rok da to učini. Niko nije od Australijanaca govorio govori o vraćanju novca srpskom građevinaru, koji je uložio u rušenje kuće i izgradnju novih, osim advokata koji je za to pokrenuo sudski proces.

Život naših ljudi, Srbi na Tasmaniji, najudaljenijem našem mestu na svetu (FOTO)

Uporni građevinar Branko U. je na placu stare kuće napravio četiri prelepe vile, čija je gradnja koštala 1,5 miliona australijskih dolara. Kupci mu pristižu, ali vile još ne prodaje, jer tek treba da ih opremi sa nameštajem.

“Na Tasmaniji nema nacionalizma, šovinizma i rasne mržnje, ali ima ljudske sujete i zlobe”, priča nam Milutin Ivković, i dodaje “Naš Branko je bio tužen zbog nerazumnog progona od strane lokalnih političara, a posebno zbog lošeg ponašanja ljudi iz njegovog komšiluka”.

Milutin Ivković nam sve ovo priča, jer oseća odgovornost i brigu za Branka U. i njegovu majku, koje je srpska zajednica iz Hobarta dovela na peti kontinent, dajući vlastima garancije za njih. Brankova majka je bila neobrazovana žena, a on dete od 11 godina kada su se doselili u Austrliju.

“Taj dečak je upisao studije prava, ali ih je napustio, jer je trebalo da se bori za goli život. Prodavao je hranu kod jednog Grka i onda se uključio u građevinarstvo. Kupovao je stare kuće, renovirao i preprodavao. U početku je sam sve radio, a onda su mu u pomoć pritekli tasmanijski Srbi. Kada je sakupio malo para kupio je jednu poljanu sa konjima i na njoj izgradio tri kuće. Dobio je i posao da čisti robne kuće, što mu je donosilo tri hiljada dolara mesečno. I onda je sredio svoj porodični život. Naš Branko nije načinio nikakav zakonski prekršaj. On je pristojan čovek i dostojanstven Srbin, ničim ne zaslužuje da bude progonjen”, tvrdi Milutin Ivković.

Branko U. se oženio mladom Austrlijankom srpsko-hrvatsko-poljsko-engleskog porekla, koja je na njegovim gradištima vozila kamion i upravljala građevinskim mašinama. Imaju šestoro dece. Supruga odgaja decu, ali i dalje vozi rovokopač. Svi u porodici Branka U. govore srpski i engleski.

Kako nam reče Milutin Ivković iz Hobarta na kraju svoje priče o ovom Srbinu na Tasmaniji, “supruga Branka U. je divna pravoslavka, koja pravi najbolji slavski kolač na čitavom ovom našem Ostrvu jabuka”.

Marko Lopušina

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More