Patrijarh Porfirije uručio orden Svetog Save prof. dr Nadeždi Basari: Pored lečenja brigu pokazujete i za uslove u kojima su srpski pacijenti smešteni, zbog čega Vas zovu srpskom majkom (FOTO)

Foto: SPC
79

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije uručio je 29. maja 2021. godine u hramu Svetog Save u Beogradu orden Svetog Save drugog stepena prof. dr Nadeždi Basari, direktoru Interne medicine u bolnici Sankt Franciskus u Flenzburgu, Nemačka.

Foto: SPC

Pozdravljajući dr Nadeždu Basaru, njenu porodicu, prijatelje i sve sabrane pod svodovima Svetosavskog hrama na Vračaru, Njegova Svetost Patrijarh g. Porfirije je istakao:

„Sabrali smo se danas lepim povodom da profesorki Nadeždi Basari uručimo visoko odlikovanje naše Svete Crkve, orden Svetoga Save drugog stepena. Obično kada Crkva nekom dodeljuje orden ili neko drugo priznanje, prvo što se mnogi upitaju jeste: koji su razlozi za to? I većina misli da su u pitanju zasluge vezane za izgradnju hrama ili nekog drugog crkvenog zdanja. Međutim, iz molbe trojice paroha iz Hamburga, koju je, uz svoj predlog Svetom Arhijerejskom Sinodu, dostavio Preosvećeni Episkop diseldorfski i nemački g. Grigorije, uočava se da su Vaše zasluge, profesorko Nadežda, ne u podizanju građevina, već u podizanju ljudi koji su Vam se za pomoć obraćali i koje ste lečili i davali im nadu da se i najteže bolesti mogu pobediti.

Iz molbe pomenutih paroha Sveti Arhijerejski Sinod je saznao da ste Vi jedna od najpriznatijih hematologa, onkologa i transplantatora matičnih ćelija na svetu, što nije njihova tvrdnja bez pokrića, već što potvrđuju Vaši rezultati i činjenica da ste kao pravoslavna Srpkinja postavljeni na mesto direktora Interne medicine u Nastavnoj bolnici Univerziteta u Kilu i Flenzburgu, kao i da rukovodite projektom ujedinjenih šest onkoloških bolnica severa Nemačke. Obradovalo nas je kada smo ovo saznali, kao i da ste, pored toga predsednik mnogih stručnih komisija i da ste pre dolaska u Flenzburg bili pet godina na čelu Transplantacionog centra Univerzitetske klinike u Lajpcigu, gde ste taj centar doveli na sam vrh Nemačke i Evrope, sa 230 transplantacija godišnje i sa visokim procentom izlečenja.

Foto: SPC

Od 1997. godine do danas Vi ste obavili preko 2.300 transplantacija matičnih ćelija, lečeći na desetine hiljada onkoloških i hematoloških pacijenata od kojih ih je iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i drugih republika bivše Jugoslavije bilo preko hiljadu, a među njima i nekoliko sveštenika naše Svete Crkve, koji o Vama i Vašem radu imaju samo reči hvale. Upravo ovde dolazi do izražaja Vaša samarjanska ljubav gde ste se pri lečenju pacijenata sa ovih prostora odrekli svoje materijalne nagrade koja Vam pripada, jer je za Vas na prvom mestu uvek bio čovek. Zahvaljujući Vašem trudu izdejstvovali ste za srpske pacijente da se leče pod istim finansijskim uslovima kao i nemački, čime ste našim ljudima omogućili medicinsku negu koja im je neophodna. Pored lečenja Vašu brigu pokazujete i za uslove u kojima su srpski pacijenti smešteni, zbog čega Vas oni i zovu srpskom majkom.

Takođe je Vaša velika zasluga što ste izdejstvovali da sveštenici iz Hamburga u bolničkoj kapeli u Flenzburgu povremeno služe svetu Liturgiju na kojoj učešća uzimaju ne samo pravoslavni lekari na čelu sa Vama, već i pacijenti koji se tu leče, pa i verni koji žive u tom gradu.

Za sve napred rečeno Sveti Arhijerejski Sinod Vam je, na predlog episkopa Grigorija, dodelio visoko odlikovanje Srpske Pravoslavne Crkve, orden Svetog Save, koje Vam danas uručujemo ”.

Foto: SPC

U odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda koju je pročitao protojerej-stavrofor Savo B. Jović, glavni sekretar Svetog Sinoda, navodi se da se visoko dolikovanje Srpske Pravoslavne Crkve dr Nadeždi Basari dodeljuje za delatnu i istrajnu ljubav koju svesrdno pokazuje svojom stručnošću, samarjanskim milosrđem i nesebičnim trudom pri lečenju onih koji su joj povereni, a naročito prema sunarodnicima i vernima Srpske Pravoslavne Crkve.

Pošto je iz ruku Patrijarha srpskog g. Porfirija primila orden Svetog Save, dr Nadežda Basara je zablagodarila na visokom priznanju svoje Crkve i svog naroda besedom ovenčanom čovekoljubljem, rodoljubljem i bogoljubljem, besedom koja će krasiti najlepše stranice istorije ne samo Srpske Crkve nego i srpske medicine i nauke uopšte:

„Blagodareći vam iskreno na znamenju koje je simbol naše duhovne i identitetske vertikale, jer u svom imenu sabira pravoslavno svetosavno biće naše, neka mi bude dopušteno da podsetim na nevidljivu nit koja kroz sva vremena povezuje pretke i potomke.

Foto: SPC

Svako ima svoju pripovest o toj vekovnoj niti. Iako je ne vidimo očnim, nepogrešivo je spoznajemo duhovnim vidom. I ma koliko bile različite, jedno im je zajedničko – večne su i neraskidive. Moju nit ispreda sve što jesam, a ponajviše sam lekar. I tu se eto srećemo svakoda dana Sveti Sava i ja. Da li čitam objavljene naučne digitalne zapise sa ekrana ili knjige lekaruše koje je prevodio i dopisivao Sveti Sava, jednako me istom uče da ”čovek čoveku nije vuk ”, kako stari Latini misle, „već da je čovek čoveku lek ”, kako nas je prvi srpski prosvetitelj zavetovao. Mi biramo šta ćemo drugom čoveku biti i taj izbor nas određuje, definiše naš odnos prema svemu – u profesiji do vere ili nevere, u savesti do čojstva ili nečoveštva. Odavno sam izabrala da hodam Savinim putem „jer drugog puta i nemam ”, kazaće pesnik.

„U početku beše reč ”, veli Novi zavet. Na početku nas beše Savina reč. Ona reč iz Hilandarskog medicinskog kodeksa koja kaže: „Lekar ne sme da bude lakom na novac i da ga to rukovodi pri lečenju bolesnika, nego ljubav prema čoveku kome je pozvan da pomogne ”. Naučili su to lekari, vidari Sveti Damjan i Kozma, koje je narod prozvao „Bez-srebrenici”. Naučila sam i ja da mi je ljubav nagrada i uzdarje za moje sunarodnike, za moje svetosavce koje bolest dovodi do moga praga. Iza tog praga su njihova nada i vera i moj zavet da ću sve što umem i znam posvećeno staviti na oltar izlečenja, bez srebrenika za moj trud i rad, a sa jednom nagradom – da me ne zaborave u svojim molitvama.

U Studeničkom tipihu Sveti Sava propisuje da se iz studeničke bolnice odpazi sa otpusnom listom, da se zabranjuje nadrilekarstao, savetuje kako se postupa pri masovnim oboljenjima, mi bismo danas rekli epidemijama, i uči nas kako nema izlečenja tela bez zaceljenja duše – što je inače, osnova savremene medicine. Putujući kojekuda po svetu, Sveti Sava donosi lekovito bilje, meleme, lekove, ali i spise, knjige da oni koji leče budu učeni, utemeljeni u znanju. Zato smo se u Srbiji još u 13. veku lečili na tada savremeni način, kao u Vizantiji kao u Latina, kao u Zapadnoj Evropi. To su naši preci koji tvore onu nit trajanja o kojoj pričam, preci kojima dugujemo da ostanemo na tom tragu najboljih, savremenih, učenih – da ih i devet vekova kasnije slavimo svojim uspesima koji su na polzu srpskom narodu, na spomen Svetom Savi i u slavu Gospoda, a uvek za dobrobit drugog čoveka – onog obolelog koji jednu ruku pruža ka lekaru, a drugu ka Gospodu.

Foto: SPC

Svi lekari na svetu polažu Hipokratovu zakletvu, a samo srpski lekar i Savin zavet koji je potka oko nevidljive niti naše duhovne vertikale. Taj zavet za sebe ispisuje svako od nas koji sa stetoskopom oko vrata započinjemo i završavamo dan. I ma kako ga ko sročio, Sevin zavet svodi se na isto: Nema izlečenja ako zajedno nisu u molitvi i veri onaj koji se leči i onaj ko ga leči i ako oboje isceljenje ne vide u ljubavi.

Braćo i sestre u Hristu, ona nit koja povezuje pretke i potomke, isijava sada i ovde posebnom svetlošću za mene i moju porodicu. Postoji mesto na kom čuvam nasleđe koje primih kao blasoslov od predaka i koji kao zavet prenosim sinovima i kćerima. Na tom mestu čuvam svoj venčani prsten, pramenje kose u vosku sa krštenja moje dece, čuvam sećanje na stradanje u jasenovačkim logorima mnogočlane porodice suprugovog čukundede Danila Basare, predanja iz Crne Gore o popu Ivi – mom čukunđedu. Tu su požutela pisma iz Balkanskih i iz Velikog rata mog pradede, advokata i sudije Đura Ivovića. To je moja nit i na njoj čukunđed pop Ivo, pradeda Đura, pa deda Jovan koji u ovom danu kada primam znamenje ima posebno mesto u tradiciji mog porodičnog nasleđa. Jer tu gde ponosno čuvam orden Svetog Save mog đeda Jovana Ivovića, profesora istorije i književnosti, koji će, pred kraj Drugog svetskog rata, glavom platiti vernost Kralju i Otadžbini, tu, pored njegovog, stajaće i ovaj orden Svetog Save koji me danas grli oko vrata. On je moj odgovor na Njegoševo pitanje koje sebi i drugima postavlja vladika Danilo: „Sada imam sa čim izać pred potomke i pred pretke ”.


Neka mi na kraju bude dozvoljeno da ovde, u zavetnom hramu srpskog naroda, u srpskom prestonom gradu, ispunim važnost sabornosti koja je naročito značajna i lekovita za nas u rasejanju. U dalekom svetu, tvoja Crkva i tvoj paroh su ona jaka nit koja te veže za postojbinu i postojanje. Zato je za mene velika čast što je predlog sa mojim imenom sa izvora – od sveštenika Crkvene opštine Hamburg, krenulo na put do ovog dana i ovog mesta, tražeći na tom putu mudrost i blagoslov po redu od episkopa Grigorija, pa Svetog Arhijerejskog Sinoda sve do ruku Vaše Svetosti.

Skromna u Hristu, blagodarim Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom gospodinu Porfiriju, Preosvećenom Vladiki Grigoriju, monaštvu i sveštenstvu naše svete Srpske Pravoslavne Crkve, verujućem svetosavkom narodu našem, uz zavet da jedini pravi put Svetog Save jeste i biće”.

Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More