Poslednja ispovest Nenada Mišovića ubice iz Švedske

Nenad Mišović
617

„Gospodine Lopušina, samo da Vam javim da je moj rođak Nenad Mišović preminuo na Vidovdan, 28. juna 2021. godine u zatvoru u Švedskoj. Umro je svojoj zatvorskoj ćeliji usled srčanog udara, nakon treninga u teretani. Imao je 49 godina. Od porodice su mu je pre tri meseca umrla majka. Danas u Srbiji živi samo njegova rođena sestra“.

Ovu poruku sam dobio od rođaka pokojnog Nenada Mišovića zato što sam bio jedini srpski novinar koji je sa njim pravio razgovore i objavljivao tekstove o njeovoj sudbini. U svojoj poslednjoj ispovesti Mišović je meni rekao:

„Kraljevina Švedska mi je ukrala slobodu. Švedska policija me kidnapovala u Nemačkoj i dovela u Stokholm na montirano suđenje. U pritvoru mi nisu dali kao državljaninu Srbije da zovem Ambasadu Republike Srbije i zatražim pravnu pomoć. Sud me bez dokaza osudio na najtežu kaznu doživotne robije. Žrtva sam mafijaške nameštaljke“.

Ubijeni Ratko Đokić

Nenad Mišović iz Aranđelovca, Vladan Nikčević i Slavko Milošević, obojica iz Bara. su bili optuženi za ubistvo Ratka Đokića u maju 2003. godine u Švedskoj. Mišović, iako fizički nije bio u Stkholmu kada je „kralj kocke“ Đokić ubijen, osuđen je kako kaže „na doživotnu robiju kao saučesnik na osnovu DNK, koji je pronađen u autu ubica i na osnovu telefonskih razgovora sa njima”.

Od kada je uhapšen 2005. godine Mišović, kako danas tvrde njegovi rođaci, borio se da dokaže svoju nevinost i da dobije, makar vremensku kazunu zatvora s amogućnošću d ajednog dana izađe na slobodu.
U svojoj poslednjoj ispovesti ,mi je rekao:
„ Moram da se branim od švedskog surovog sudtsva i srpskih medija, koji šire neistinu po Srbiji da sam učestvovao u likvidaciji Ratka Đokića“.

Nenad Mišović je robijao u švedskom zatvoru Saltvik u Harnosandu. Pričao mi je šta se sa njim događalo poslednjih 16 godina, koliko je sede u zatvoru.

„ Uhapšen sam u Nemačkoj avgusta 2005. kada sam se vraćao sa odmora u Italiji. Iz Nemačke sam deportovan posle devet dana. U Švedskom pritvoru mi nije omogućen kontakt sa Ambasadom Republike Srbije radi pravne pomoći, niti mi je omogućen kontakt sa advokatom. Ova prava su garantovana uhapšenima po Konvenciji iz Ženeve 1962. i Konvenciji iz Luksembruga iz 1974. godine o ljudskim pravima. Prvi kontakt sa srpskim diplomatskim predstavništvom ostvario sam posle četiri meseca od pritvora i to po završetku suđenja „ – otkrio mi je Mišović, koji je svoju kaznu doživotnog zatvora služio u potpunoj izolaciji.

Nenad Mišović u švedskom zatvoru

Na suđenju su iznešene samo tvrdnje tužioca Švedske da je Mišovićeva devojka kontaktirala sa izvršiocima ubistva, dok je on boravio u Nemačkoj.

” Nema dokaza da sam kontaktirao ubice u vreme pripreme i izvešenja zločina. Policija nije našla moj DNK kod izvršilaca ubistva, niti je tužilaštvo koristilo stenograme mojih telefonskih razgovora. Na dan izvršenja atentata na Ratka Đokića koristio sam drugi telefon, i bio sam na sasvim drugom delu grada. Netačni su i podaci tužilaštva Kraljevine Švedske da sam prave ubice Slavka Miloševića i Vladana Nikčevića odvezao iz Stokholma za Malme, i pripremio im pasoše za begstvo. Imao sam dokaze protiv ovakvih tvrdnji, ali mi advokat i sud nisu dozvolili da ih iznesem kao svoju odbranu“.

Nenad Mišović je bio poreklom iz Aranđelovca. Živeo je jedno vreme u Nemačkoj i Švedskoj, gde je radio na poslovima obezbeđenja. U zatvoru Saltvik afirmisao se kao izvrstan kuvar. Studirao je poslovni engleski i privredno poslovanje u Švedskoj. Planirao je da kada izađe na slobodu bude švedski biznismen.
Mišović je godinama tvrdio da je žrtva sam mafijaške nameštaljke i ujdrume švedske policije, koja je koristila doušnike iz podzemlja da bi njega optužila.

Javni tužilac Ola Sjostrand je svojom izjavom da je tajnim dojavama dobio saznanja ko je ubio Ratka Đokića, potvrdio tezu Nenada Mišovića da je reč o mafijaškoj podmetačini:
“Dobijali smo mnogo dojava zbog čega se ovo ubistvo dogodilo i ko ga je naručio. Identifikovali smo tri izvršioca tog ubistva. Nenad Mišović je uhapšen i osuđen. Dvojicu pucača su u bekstvu, ali su na međunarodnoj poternici. To su Vlado Nikčević, rođen u Nikšiću, koji poseduje ličnu kartu iz Bara, i Slavko Milošević, takođe Nikšićanin sa dokumentima iz Bara”.

Ubijeni Ratko Đokić (55), rodom iz Podgorice, dugo se bavio raznim poslovima od kojih su neki bili na ivici zakona. Važio je za bogatog čoveka. Krajem devedesetih odselio se iz Nikšića u Švedsku. Njegovo ime dospelo je u žižu javnosti tokom famozne “duvanske afere”, koja je buknula u maju 2001. godine, kada je zagrebački “Nacional” objavio niz tekstova o švercu duvana na Balkanu. U izjavama “Nacionalu” i podgoričkom “Danu”, Đokić je svedočio o navodnoj umešanosti crnogorskog državnog vrha i samog Mila Đukanovića u biznis sa duvanom. U više navrata Đokić je tvrdio da mu je zbog tih izjava život ugrožen. Od tada nije dolazio u Crnu Goru.

Nenad Mišović je 2002. godine radio u obezbeđenju Rada Kotura, trgovca poker mašinama u Švedskoj, kome je Ratko Đokić postao konkurent u poslu. Imao je nadimak Debeli. Sumnja se da je Rade Kotur organizovao likvidaciju svog konkurenta.

„Švedsko pravosuđe protiv Rada Kotura nije imalo dokaze. Kako su dvojica likvidatora pobegla u Srbiju i Crnu Goru to je Kraljevini Švedskoj hitno bio potreban krivac za atentat na Đokića. Mene kao krivca švedskom pravosuđu i policiji prijavili su njihovi doušnici iz srpskog podzemlja u Švedskoj“, bio je ubeđen Nenad Mišović.

Najteže mu je padala činjenica da je u Švedskoj proglašen za opasnog čoveka, pa se zato nalazio pod neprestanom kontrolom zatvorskih čuvara, ali i pripadnika specijalnih jedinica.

„Zatvor Saltvik u Harnosandu je izgrađen 2011. godine. Opremljen je najnovijom elektronskom i mehaničkom opremom. Svi u zatvoru, i zaposleni, i osuđenici, su pod neprestanim video nadzorom. Sve nas osuđenike uprava zatvora prisluškuje. Uslovi boravka jesu su kvalitetni, ali to ne umanjuje psihološke tegobe zatvorenika, jer debeli zidovi, vrata i samoća su naši najveći neprijatelji. Švedska mi je oduzela slobodu, ali me i obeležila kao kriminalca. Živim u totalnoj izolaciji. Drže me u samici. Nemam svoj društveni život. Ne proslavljam Božić, Vaskrs, Novu godinu, pa ni svoj rođendan. Nemam sa kim da podelim radost tih svečanih trenutaka”, pričao mi je Mišović, kog su retko kad izvodili u grad i to u pratnji švedskih specijalaca.

Kako po zakonu Kraljevine Švedske osuđenici na doživotnu kaznu zatvora imaju pravo da posle deset gadoina robije da podnesu zahtev da im se odredi vremenska kazna i time pruži nada da jednog dana izađu na slobodu, Nenad Mišović je sa novim advokatom pokrenuo proces dokazivanja svoje nevinosti.
„Obraćao sam se Vrhovnom sudu Švedske, kome sam poslao dokaze o svojoj nevinosti. Ovaj sud je utvrdio da su moje tvdnje tačne, ali da to nije dovoljno da se sudski postupak protiv mene obnovi. Potrebno je, kaže Vrhovni sud Švedske da priložim “jače dokaze i izjave svedoka”. Radim na prikupljanju dokumentacije, što kod mene izaziva jak stres i nervozu, jer dokaze o mojoj nevinosti imaju švedska polcija i tužilaštvo, ali ih skrivaju. Kako nisam u mogućnosti da iz zatvorske izolacije prikupljam takve dokaze, tražim pravnu pomoć od države Srbije, koja bi trebalo da me uzme u zaštitu i da traži od Kraljevine Švedske prave dokaze o meni, kako bih opet postao slobodan čovek“, rekao mi je Nenad Mišović, koji od države Srbije nikada nije dobio pravnu pomoć.

Nenad Mišović je samo jedan od zaboravljenih srpskih osuđenika u svetskim zatvorima. Srbija i naša javnost ih se seti samo kad umru u kaznionicama. Takav je slučaj danas bio i sa Nenadom Mišovićem. Sahranjen je u Srbiji.

Marko Lopušina

 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More