Slave – trend za narodne mase ili verovanje

FOTO: Wikimedia Commons/Goran Andjelic
370

SRBIJA – Sezona slava je uveliko stigla. Ovaj, za Srbe karakterističan praznik, jedan je od retkih koji su se održali još od paganskih vremena. Nekad su se slavili bogovi, danas sveci. Običaji se zaboravljaju, neki se dodaju „u hodu“, Crkvi i veri smo sve manje privrženi, ali kad dođe slava, gleda se da sve prođe „po pravilima“, piše „Danas“. Uz Božić, ovaj praznik se smatra najznačajnijim crkvenim praznikom.

Poznato je da su Srbi na ovaj način održavali veze sa precima i da je obeležavanje slave imalo važnu ulogu u očuvanju pravoslavne vere i tradicije tokom turske vladavine. Teolog i veroučitelj Mladen Aleksić za Danas kaže da je ono što ovaj praznik drži u životu, „njen versko-tradicionalni element, a koji je naš narod povezao sa nacionalnim identitetom“.

Iako karakterističan za Srbe i Pravoslavlje, ovaj praznik se sreće i u Makedoniji, delovima Bugarske, Crnoj Gori, a i kod katolika u Albaniji, Dalmaciji, Hercegovini. U Srbiji se najbolje održao, mada su istorijske okolnosti i moderno doba uticale na način na koji se on proslavlja i doživljava.

„Odnos građana prema slavi se promenio u poslednje dve decenije u smislu da su slave postale trend za široke narodne mase. Sve je počelo devedesetih, kada se srpski narod, stradajući u ratovima, okrenuo Crkvi, nakon poluvekovnog odsustva religije iz jugoslovenskog društva. To „versko buđenje“ je imalo i negativne posledice, jer je narod sada Crkvu doživljavao kao instituciju za ispunjavanje svojih religioznih, privatnih potreba“, objašnjava za sajt Danasa Mladen Aleksić.

Dok se za osnovne potrebe često nema, za pripremu slavske trpeze se izdvaja i do nekoliko stotina evra. To mnoge navodi na stav da je ovakav vid praznovanja danas pomodarstvo, da se zaboravlja na njen duhovni smisao, što ne uključuje obilje hrane i pića. Kako tvrdi Aleksić, to je odlika „nominalnih hrišćana“, onih koji ispunjavaju određene verske forme, dok se suština Pravoslavlja zaboravlja. Tu se vidi „kontradiktornost u vezi statistike verujućih i polupraznih crkvi nedeljom“, navodi on.

„Ne možemo reći da je nekad postojao duhovni smisao, a danas ne. U 21. veku, digitalnom dobu, narod je i dalje u potrazi za duhovnom hranom. Samo, pitanje je da li im mi, kao Crkva, možemo prilagoditi traženu „duhovnu hranu“ današnjem vremenu“, navodi Aleksić i napominje da „pridavanje pažnje krsnoj slavi može biti pomodarstvo ako se samo držimo te forme, ne obraćajući pažnju na njenu suštinu“.

Razlog zašto se većina svetitelja slavi tokom hladnijeg dela godine je praktičan. Kako su Srbi bili zemljoradnički narod, uglavnom su slavili svece koji se praznuju tokom hladnijeg dela godine, kad ima manje posla na njivi. Najčešće slave u Srbiji su Sveti Nikola 19. decembra (Nikoljdan), Arhanđel Mihajlo 21. novembra (Aranđelovdan), Sveti Georgije 6. maja (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj 20. januara (Jovanjdan), Dimitrije Solunski 8. novembra (Mitrovdan) i Sveti Sava 27. januara (Savindan).

Izvor Infobrif
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More