Snežana i Saša su se odselili u Ameriku i kada su upisivali dete u vrtić osetili su pravu težinu života “preko bare”

Objavljeno 11/07/21 u 20:30

Foto: Unsplash/ bbc creative

Odlazak u inostranstvo za sobom sem rastanka sa najmilijima, vuče i prelazak iz zone komfora u nepoznato, te i spoznavanje nove kulture življenja kojoj ljudi moraju da se prilagode da bi ih nova okolina prihvatila. Takve situacije, ponekad mogu da budu smešne, iako nam u prvi mah, kada nam je nov teren i dalje nepoznanica, ne deluju tako.

Takva priča prati Snežanu i Sašu, naše ljude koji su zajedno sa detetom, otišli da žive u Ameriku, gde su prilikom upisa ćerke u vrtić, u jednom trenutku, pomisllili da će biti uslovljeni promenom vere, budući da je vrtić bio u sklopu crkve. U pismu koje je poslala dnevnom listu “Politika” za rubriku “Moj život u inostranstvu”, Snežana Đorđević je potanko opisala kako je došlo do ovog nesporazuma, ali i kako su izgledali prvi dani njihovg života u SAD.

“Radila sam godinama posao koji je bio štetan po zdravlje i slabo plaćen. Nisam mogla da nađem drugi i predlagala sam mom suprugu Saši da odemo u beli svet.

„Ne znamo jezik, nemamo nikoga da nam pomogne tamo i ne čeka nas posao. Kako ti misliš da mi preživimo,” odgovarao me stalno. Ali ja sam bila uporna:„Nismo glupi, i uz malo truda i volje staćemo na svoje noge.”

Odlučismo da se selimo ali sam majci rekla da za svaki slučaj sve što sadi u bašti sadi u duplo, ako ne uspemo da bar imamo hrane kad se vratimo.

Preletesmo ,,baru”i spustismo se na tlo obećane zemlje. Po dolasku u Ameriku vrlo brzo sam shvatila da je Saša bio u pravu ali to nisam želela da priznam. Zato sam zapinjala iz ,,petnih žila” da se snađemo i nešto uradimo.

Često sam bila u neprijatnim situacijama, a dosta problema je dolazilo zbog toga što sam slabo znala engleski. Ali, tešila sam se stalno da ,,posle kiše dolazi sunce”.

Sa nama je bila i kćerka Natalija koja je tada imala sedam godina. Popadija iz naše crkve nam je pomogla oko upisa u školu ali Natu koja ne priča engleski šalju u predškolsko. Bio je početak aprila.

Tražila sam vrtić jer smo nas dvoje počeli da radimo a u Americi nije dozvoljeno da se deca ostavljaju sama kod kuće do dvanaeste godine.

U to vreme nismo imali auto i ja šetam sa Natom okolo u nadi da ću negde videti vrtić. Nemam ni kompjuter, zato odlazim u obližnju biblioteku.

Nata i ja dolazimo u biblioteku da pronađeno vrtić preko interneta. Pored našeg stola ubrzo dolazi jedna devojka. Gledala sam je ranije na ulici, bila je malo čudna. Šetala je sa slušalicama na glavi, pevala je i imala pomalo izgubljen pogled.

Čim sam je pogledala počela je da mi nešto priča, ali je ništa nisam razumela. Međutim, ona nastavlja da priča ali sada već gleda u Natu. Tek onako da nešto odgovorim kažem joj da je moja kćerka i da tražimo vrtić.

Pošto gledam bledo u nju ona uzima parče papira i olovku i počinje da piše.

-Tu je vrtić, reče.

Kažem joj da ne znam gde je to a ona ustaje i povede nas da pokaže. Krećemo svi zajedno. Držim Natu za ruku ali nisam sigurana da li je u redu to što sam krenula sa ovom devojkom. Sa jedne strane je očigledno da ima nekih smetnji ali sa druge starne delovala mi je veoma dobronamerno.

Izlazimo iz biblioteke i ona mi pokazuje crkvu preko puta. Kaže da je tu vrtić. Gledam u crkvu pa u nju. Prilično sam iznenađena ali ona deluje veoma staloženo. Zahvaljujem se i devojka odlazi.

Nata i ja ulazimo u crkvu, a odmah nam prilazi žena srednjih godina. Nekako uspevam da joj objasnim da tražim vrtić. Žena je ljubazna i sa osmehom na licu potvrđuje da imaju mesta. Zahvaljujem se i njoj i izlazimo jer nisam sigurana kako da pitam ono što me interesuje.

Kad smo došle kući još sa vrata kažem Saši da imamo vrtić, tu ispred nosa. Ispričala sam mu detalje i napominjem da je na tom mestu Prezbiterijanska crkva.

„Mi nećemo da menjamo veru zbog vrtića, napominjem mužu i on se složio da se dobro raspitamo oko uslova za boravak dece.

Posle toliko godina, kada se setim te izjave, izgleda mi veoma smešno, pogotovo sad kad znam kako stvari funkcionišu Americi. U to vreme mi nije bilo do smejanja, više do plakanja.

Saznali smo da ta crkva samo iznajmljuje prostor za vrtić. Sve troje smo otišli i upisali Natu koja je tu provodila vreme dok smo mi radili. Vaspitačice su bile veoma fine prema njoj. Posebno mi je ostala u sećanju Emi, mlada vaspitačica koja je bila kineskog porekla. Ona je baš volela Natu.

Ni danas, posle toliko godina, nisam sigurna da li smo prilikom pronalaska vrtića imali sreće, da li je to bio samo sticaj okolnosti, ili možda pomoć više sile.

Tih prvih godina bilo je dosta teških situacija, ali su se uglavnom završavale srećno. Uz malo strpljenja.

Danas mogu da kažem da smo se snašli, ali nikome ne bih preporučila da ide našim putem, da se uputi u beli svet na način kako smo mi otišli. Sa detetom, bez igde ikoga i znanja jezika.”, napisla je na kraju svoje ispovesti za “Politiku” Snežana.