Karl je Amerikanac je prešao u pravoslavlje iz protestantizma: “Ova vera mi je pokazala šta znači prava sloboda”

Foto: Noizz.rs
106

Karl (43) je Amerikanac, sa trenutnom adresom u Virdžiniji, koji je godinama unazad zaljubljen u pravoslavlje. Rođen je u protestantskoj porodici, kojem je “dat” evanđelistički fundamentalizam (konzervativan oblik protestanata), a čim je postao punoletan počeo je da se interesuje za pravoslavlje.

Karla sam upoznala u Beogradu pre nekoliko meseci, na njegovom putovanju po našoj zemlji gde je došao da poseti manastire. Njegova priča i životni put koji ga je doveo pravoslavlju su toliko inspirativni, piše Noizz.rs

Koje ste bili vere pre nego što ste prešli u pravoslavlje?

Rođen sam u porodici koja je praktikovala oblik protestantskog hrišćanstva poznatog kao evanđelistički fundamentalizam. Većina hrišćana u Sjedinjenim Državama su protestanti, što znači da se povezuju sa bilo kojom od mnogih crkava nastalih nakon protestantskog reformacionog pokreta koji se otcepio od Katoličke crkve u 16. veku. Evanđelistički fundamentalisti su konzervativni oblik protestanata. Izraz „evangelička“ obično se povezuje sa crkvama koje su velike i puštaju modernu popularnu muziku, a izraz „fundamentalistička“ obično se povezuje sa manjim crkvama koje puštaju stariju muziku iz prethodnih nekoliko generacija. Međutim, oboje su konzervativni i međusobno su povezani u širem smislu. Ali recimo, nemaju povezanost sa Episkopalnom crkvom zbog velikih neslaganja oko društvenih i političkih pitanja.

Evanđelistički fundamentalisti brane doktrinu biblijske nepravilnosti. Ikone, crkveni sveci i sama Crkva smatraju se odvraćanjem od istine sadržane u reči Božjoj. Iz tog razloga toliko evanđelističkih fundamentalista neće pomisliti da se odvoji od crkve zbog nečega što kaže pastor ili nekog ponašanja kongreganata koje je za osudu. To znači da je pastor jedini „sveštenik“ u evangelističkoj fundamentalističkoj crkvi. Ne postoje stvarni đakoni i nema biskupa, monaštva itd. Kada sam se prijavio za upis na evangelistički fundamentalistički fakultet, morao sam da napišem izjavu vere da dokažem da sam jak vernik i da praktikujem hrišćanstvo u skladu sa njihovim vrednostima.

Kako ste vi praktikovali svoju veru?

Način na koji sam praktikovao svoju veru veoma se razlikovao od pravoslavlja. Išao sam u crkvu svake nedelje ujutru i uveče i sredom uveče. Svaka služba uključivala je pevanje pesama, koje su uglavnom bile stare džez melodije sa rečima koje su imale hrišćansku poruku, mada su neke bile lepe pesme koje su napisali neki od ranih reformatora iz 16-17 veka. Postojala bi posebna pesma koju bi pevao ili svirao član crkve, a zatim bi usledila propoved. Propoved je najvažniji deo protestantske službe jer uključuje pastora koji čita deo Biblije i koristi je da potkrepi poruku koju želi da prenese skupštini da ih ohrabri ili ukori. Neki pastiri su zaista dobri motivacioni govornici i mogu oko sebe da naprave veliku publiku. Neki su zajedljivi i mogu da odvrate ljude od sebe, a neki su jednostavno dosadni, ali održavaju malu vernu gomilu ljudi kojima je okej da ostanu.

Evangelistički fundamentalizam mi je dat. Tamo sam počeo, ali kada sam postao punoletan, shvatio sam da ne moram da ostanem.

Kako ste zavoleli pravoslavlje?

Još kao dete, lepota pravoslavnih crkava uvek me je fascinirala i bila je možda prva stvar koja mi je privukla pažnju u vezi sa pravoslavljem. Takođe sam bio zainteresovan za Rusiju i uopšte za Istočnu Evropu jer je taj deo sveta nekada bio zatvoren za mene (kao zapadnjaku), ali je otvoren sa raspadom komunizma. Uvek sam u mislima imao želju da shvatim šta je pravoslavlje. Kad sam postao punoletan, bio sam slobodan da istražujem druge vrste hrišćanstva izvan granica evanđelističkog fundamentalizma sa kojima sam odrastao. Razgovarao sam sa nekoliko grčkih sveštenika, ali nisam mogao da razumem njihov referentni okvir, pa sam u potrazi za originalnošću i drevnom verom otišao u reformisane protestantske crkve koje su tvrdile da su verne veri i praksi od početka protestantske reformacije. Izvinjavam se što sam upotrebio drugi izraz. „Reformisano“ je upravo ono što sam upravo objasnio i može da stane pod široki kišobran evanđelisitčkog fundamentalizma. Da budem iskren, postoji toliko različitih vrsta protestantskih crkava da ih je teško sve ispratiti.

Tek kada sam bio u Nemačkoj, pronašao sam pravoslavlje. Možda je to čudno mesto za pronalaženje ove vere, ali je moje iskustvo u Nemačkoj potpuno potkopalo okvire na kojima sam izgradio svoju protestantsku veru. Dve stvari su mi se učinile neverovatnim! Jedan je da Nemačka, poreklo protestantske reformacije, da je uopšte imala crkveno stanovništvo. Druga je da su sve protestantske crkve u nemačkim gradovima bile liberalne koje sam prezirao i da je bilo koju od konzervativnih nije finansirala vlada, već su ih uglavnom započeli američki misionari!

Shvatio sam da se za pronalaženje drevne hrišćanske vere moram raspitati o katoličanstvu i pravoslavlju. Sviđali su mi se neki katolici sa kojima sam razgovarao, ali sam otkrio da su oni imali sličnih problema kao neki od protestanata. Teško je to opisati, ali video sam da su i oni zarobljeni u društvena i politička pitanja, a njihova književnost je otišla daleko na promociju svoje teorije o Papi kao nasledniku prava Svetog Petra kao poglavara crkve.

Ruski sveštenik mi je otvorio um

Kada sam razgovarao sa ruskim sveštenikom u gradu (Ilijom u Štutgartu), bio je topao, prijateljski nastrojen i neoštećen pitanjima i brigama koje su me zarobile toliko godina. On je stvari video drugačije. Sećam se da sam ga pritiskao da zauzme stav po ovom ili onom pitanju. Odnosio se prema meni smireno i sa poštovanjem, ali se nije uznemirio kao ja. Na kraju sam ga poslušao i razmotrio stvari koje je rekao. Otvorio mi je um. Nakon nekih drugih susreta, sveštenik me je pozvao da samo uđem i vidim šta je pravoslavlje. Bio sam zapanjen što ne moram da budem potvrđen kroz test kao što to rade katolici ili neki protestanti. Nisam morao da izgovaram biblijske stihove iSve što mi je trebalo bio je otvoren um i toplo srce. Mislim da je to glavni razlog što sam se zaljubio u pravoslavlje. Nisam morao da se udovoljavam zahtevima okoline, niti sam morao da insistiram da se neko pridržava mojih zahteva. Sveštenik Ilija mi je rekao da u pravoslavlju postoji sloboda. Razmišljao sam šta je rekao. Slažem se i smatrao sam ironičnim da će mi, nakon što sam godinama verovao da je moja zemlja postavila standard za “slobodu”, ruski sveštenik pokazati pravu slobodu.

Kada ste prešli na pravoslavlje i kako ste odlučili da posetite i Srbiju

Prešao sam u pravoslavlje preko ruske crkve u Nemačkoj, tako da je Srbija tek kasnije bila deo mog pravoslavnog iskustva. Bilo je to 2011. (tri godine nakon što sam prešao u pravoslavlje) kada sam pohađao srpsku crkvu u Kaliforniji. Ironično, ne povezujem se dobro sa drugim američkim preobraćenicima. Smatram da oni često unose neku svoju protestantsku ili katoličku glupost u Pravoslavnu crkvu, pa mi to nije od pomoći. U srpskoj crkvi mi se jako dopao otac Braco i njegova porodica. Bilo je tu i nekih starijih džemata, koji su voleli moju decu i moju (u to vreme) suprugu. Treba da napomenem da imam četvoro dece, sva krštena u Pravoslavnoj Crkvi. Pevali smo u horu, što je bilo moje poslednje pravo pevačko iskustvo. Danas samo tiho pevam ispod glasa da me ne čuju.

Srpska crkva u Kaliforniji bila je divna! Svoju decu sam uključivao u kulturne aktivnosti, poput igranja kola i služenja na srpskom festivalu. Svi smo bili uključeni i srdačno primljeni. To je bilo najbolje crkveno iskustvo koje sam ikada doživeo.

Kada sam u maju ove godine došao u Srbiju, bilo mi je to prvi put. Prethodno sam četiri puta bio u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 2005-2007. i 2015. Prisustvovao sam liturgiji u Pravoslavnoj crkvi duž pješačke ulice (Ferhadija) u Sarajevu. U Srbiji je bilo lepo biti u večernjoj poseti manastiru Manasija.

Rekao bih da mi je iskustvo u srpskoj crkvi u Kaliforniji pomoglo da naučim o pravoslavlju! Pomoglo mi je da naučim o važnosti zajednice i bezuslovnog pokazivanja ljubavi jedni prema drugima. Ljudi su bili toliko ljubazni da dobijete želju da pomognete. Nikada se nisam osećao kao da vodimo računa o tome ko radi previše ili ko ne radi dovoljno. Bilo je dovoljno osećati se kao deo te zajednice i zajedno ostvariti stvari.

Šta vas je, na kraju, navelo da istražujete Srbiju?

Postoji pozadina koja me je navela da istražim Srbiju i srpski narod. Kad sam bio mlađi, pratio sam tužne događaje onog što se dogodilo Jugoslaviji. To interesovanje mi se probudilo kada sam živeo u Nemačkoj 1993. godine. Zaintrigiralo me je da saznam zašto se dešavaju sukobi ne tako daleko od mene. Tada sam počeo da učim više o istoriji regiona. Svoje znanje i interesovanje za Balkan sticao sam godinama.

Stalno sam se vraćao zbog lepote regiona i ljubaznosti ljudi. Imam dobrog prijatelja sa kojim sam i dalje u kontaktu od kada smo se upoznali u autobusu 2007. godine. Takođe, tokom mog putovanja u Bosnu 2007, kupio sam lepu ikonu Svetog Save. Odlučio sam tada da izaberem Svetog Savu za svog zaštitnika kada sam se krstio 2008. godine.

U maju sam bio u Srbiji i posetio sam manastire Ravanicu i Manasiju! Oba mi se toliko dopadaju, a posebno me je zaintrigiralo to što se u Ravanici čuvaju mošti svetog cara Lazara. Nikada neću zaboraviti ovo iskustvo.

Izvor Noizz
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More