Ispovest Milana Radina: Kako sam pobegao iz Rumunije u Austriju (PRVI DEO)

Milan Radin u Beču Foto: Privatna arhiva
278

Novosadski „Prometej“ je nedavno objavio knjigu „Bili smo niko i ništa“. To je biografija bečkog filozofa i menadžera Milana Radina, rumunskog Srbina, koji je uspeo tek iz trećeg pokušaja d apobegne iz komunističke zemlja Elene i Nikolaja Čaušeskog. Milan Radin je rođen 1973. godine u Temišvaru. Iz Rumunije je pobegao 1989. godine u Austriju. Najpre je boravio u zatvoru u Gracu, zatim u izbegličkom logoru u Trajskirhenu, a kasnije u Unteroru/Hartbergu, i naposletku u Admontu.

Radin piše o svom sumornom životu u Rumuniji, ali ćemo mi iz njegove knjige izdvojiti ispovest o njegovom begstvu, boravku i prilagođavanju životu u Austriji.

9. decembar 1989, Grac I, Austrija

„Kada sam iskoračio iz Jugoslavije tj. Slovenije ilegalno ušao u Austriju, noć mi iznenada postade dan. Uobičajeno crno-belo-sivo okruženje odjednom se preinači u šareni okoliš. Večna tama morala je da ustukne pred svetlom, zlo je najzad poraženo. Slap veštačkog osvetljenja preplavio je usku uličicu, sve prodavnice duž našeg trotoara bile su obasjane.

U izlozima Graca su stajala brda čokolade, kao i pepsi, banane i narandže. I niko se nije gurao pred ulaznim vratima, iako se napolju već odavno smračilo. Kasetofoni, oni ogromni, i televizori, verovatno u boji, krasili su izloge. Sve je bilo kao u snu!

A u krovovima automobila metalik-boje, kakvu pamtim samo iz stranih filmova, ogledalo se svo to noćno bleštavilo. Koja ludnica! Kakve li su se brojke mogle očitati na tim brzinometrima?! Sto osamdeset na sat?! Dvesta dvadeset?! Mora da se ljudima ovde stvarno žurilo…

Tada sam, kao ilegalni useljenik, prešao „zelenu granicu“ prema Austriji, i zajedno sa svojom majkom, našim kălăuzom i Pjotrom Aleksejevičem predao se u prvoj policijskoj stanici na koju smo naišli. Kada smo u tri-četiri sata ujutro stupili pred njih, policajci su se stvarno iznenadili.

Nismo znali nemački, nismo znali engleski, pokazali smo im svoje buletine. Nemam pojma šta su pomislili. Ili šta su razumeli. Uzvrpoljili su se, počeli da telefoniraju, uzeli nam buletine. Nismo imali pojma jesmo li na sigurnom.

Poticali smo iz starog Austrijskog carstva. A sada smo se obreli u novoj Austriji. Dakle, trebalo bi da smo na sigurnom“ – piše iskreno Milan Radin.

Milan Radin je pobegao iz porušenog Temišvara

Nije ništa znao u tom sudbonosnom trenutku, kada je padao komunizam u Rumuniji. Nije znao d aje Mađarska otvorila svoje grenice. Nije znao da je pao i Berlinski zid u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Nije znao ništa o navali Istočnih Nemaca na austrijske granice, na kojoj se i on našao sa porodicom.

„Mislili smo da smo sami. Mislili smo da smo prvi stigli na cilj. Graničari su nas sproveli dalje, pod pratnjom. Završili smo u zgradi visokih zidova. Tamo su me Austrijanci fotografisali, kao teškog zločinca: spreda i iz profila. I opet su mi dodelili broj, koji je trebalo da držim ispred sebe.

Ali samo za fotografisanje, a nakon toga taj broj, srećom, više nisam morao da nosim. Niti su mi ga zašili za rukav. Uzeli su mi i otiske prstiju, nemam pojma zašto, ništa nisam skrivio, odmah su me odvojili od majke, ne objasnivši mi preko prevodioca zašto. I kuda su je uopšte odveli?

Tada sam imao petnaest godina, bio sam uplašen, izgladneo, loše odeven, rumunski bezbednjaci su mi prilikom drugog pokušaja bekstva obrijali glavu, i govorio sam, doduše, dva jezika, ali nijedan zapadnjački. Dali su mi novu odeću. Na pruge. Morao sam da im predam i pertle. Ne znam zašto. Ali cipele sam smeo da zadržim, tako razvezane, kao kućne papuče.

Onda su me odveli u ćeliju. U njoj je već bio jedan mrzovoljni zapadnjak. ’Kako li je samo Čaušesku bio u pravu! Taj drugi zatvorenik, u životu nisam video nekog takvog, imao je nakostrešenu kosu, vlasi su mu bile obojene u crveno i zeleno – bilo je tu i plave, ljubičaste i žute… svih mogućih boja.

O, kako je Čaušesku bio u pravu! Dakle, nije nas lagao, kao što su svi tvrdili, ti zapadnjaci nisu bili normalni ljudi, nego opasne kapitalističke kreature.’

Ruke i dlanovi takođe su mu bili išarani nekakvim bojama koje ne mogu da se speru, ni to nikada nisam video. I bio sam sâm s njim, a nisam mogao da razgovaram. Bojao sam se.

Nismo smeli da sedimo, kreveti su bili sklopljeni uza zid, i celog dana morali smo da stojimo. Bio je tu i toalet, unutar ćelije.

Milan Radin je stigao u Grac 1993. godine

Na kraju se ispostavilo da je to neki Slovenac, ali ne iz Jugoslavije, nego iz Koruške. Nisam imao pojma gde se ta zemlja nalazi, no s njim sam mogao da razgovaram na srpsko-hrvatskom. Objasnio mi je kako tu, u zatvoru, stvari funkcionišu“ – kazuje Milan Radin i dodaje:.
„S Gracom sam se, dakle, prvi put upoznao u gradskom zatvoru“.

12. decembar 1989, logor Trajskirhen, Austrija

Granična policija i tajna služba Austrije je nove izbeglice sa državne međe i iz Graca prebacivala u izbeglički logor Trajskirhen. Bio je to ogroman prostor, s brojnim višespratnicama, okružen visokim zidovima. Niko nije mogao unutra, niko napolje. Milan Radin se dobro seća tog logorovanja u Austriji:
„Sproveli su nas na najviši sprat. Bili smo u „karantinu“. Dole je bio „otvoreni logor“. Tu su boravili zatvorenici iz svih mogućih zemalja, i ni sa kim od njih nisam mogao da se sporazumem.

Nokti na nogama su mi zbog promrzlina tokom begstva sasvim pocrneli i počeli da otpadaju, jedan za drugim. Ozbiljno sam se pribojavao da će mi pocrneti i stopala, i da će morati da ih amputiraju. A proganjale su me i noćne more: vojnici s pištoljima, službenici Sekuritatee, koji traže buletine na kontrolu, hladnoća i tama.

Užasno je bilo tog decembra 1989. godine! U jednoj od onih velikih prostorija u prihvatnom logoru Trajskirhen, pored Beča, s konzervom kole u ruci, navršio sam šesnaest godina.

Bio je tu i jedan patuljasti zemljak s radio-aparatom, koji nam je za cigarete prodavao vesti o toku revolucije. Sav je bio važan, znao je sve o svemu. A onda je stigla vest o mrtvima u Temišvaru. I vest da je dole, u otvorenom logoru, neko otkrio pripadnika tajne policije rumunske Sekuritatee. Hteli su da ga linčuju i bace kroz prozor. Onda je stigla vest da je Čaušesku pobegao. I da su ga uhvatili. I da su ga streljali.

Mnogi su u Rumuniji odustali od planova da žive na Zapadu i pohitali kući. Ali ja kuću više nisam imao, ova soba u logoru Austrije sa stotinu kreveta bila je moj novi dom. Ovi tuševi bez zavesa, ovi ljudi, koji u beskrajnim hodnicima umesto fudbalske lopte šutiraju konzerve, penju se na prozore s rešetkama i odatle dobacuju plavokosim češkim devojkama. Tako plavu kosu nikada u životu nisam video.

Kao ni ove zelene krompire, koje ovde zovu kivi, ni ove jogurte s marmeladom na dnu čašice…
U ovom strogo čuvanom hodniku, sreo sam petoro poznanika iz Temišvara. Šesnaesti rođendan na kraju sam ipak proveo tamo preko, na slobodi – u zatvoru…“, priznaje Milan Radin.

29. decembar 1989, Unteror kod Hartberga, Austrija

Kada je Radin u decemrbu sa drugim prebeglicama prebačen u jedan pansion u Unteror, bio je oduševljen. Za njega je to bilo najlepše selo na svetu. Cveće, drveće, bašte na svakom koraku. Međutim, bilo mu je strašno dosadno.

„Svakog vikenda igrali smo fudbal jedni protiv drugih. Ali meč koji su svi uvek željno iščekivali bio je onaj između Rumunije i Gane. I svi su mi govorili: „Ti gotov škola, ti raditi“, na nemačkom, rumunskom i srpskohrvatskom. Ali znao sam da će biti gotovo onda kad ja kažem da je gotovo.

Peške sam najpre savladao devet kilometara, što je bila razdaljina od mog pansiona do grada, Hartberga, gde se nalazila i Karitasova kancelarija. Tamo je sedeo pater Janiš, čovek koji je svima pomagao. Jednom rečju, polubožanstvo. Odlazio sam kod njega s malim rečnikom u ruci, prstom upirući u svoje grudi, i sričući: „Sku-le, sku-le“. Tu jednu reč umeo sam da pročitam samo onako kako bi se čitala na rumunskom, tamo bi sch bilo sk.

I odveo me je do „skule“, gde je s nekim popričao, u mom prisustvu, ali ništa nisam razumeo. Na nemačkom sam znao samo: Hände hoch! Ruke uvis! To sam zapamtio iz nekog filma.
Ali dok sam stajao pred vratima učionice, shvatio sam da je u pitanju velika zabuna: na vratima je stajao broj 5, a ja sam u Rumuniji već bio u desetom razredu. Međutim, brzo sam se smirio kada sam primetio da su svi otprilike istog uzrasta kao i ja. Tako je usred školske godine otpočela moja avantura, zvana „školovanje u Austriji“. Ali svi su bili vrlo dragi i ljubazni, svi moji drugari iz odeljenja u hartberškom BORG-u .

U početku sam do gimnazije marširao pešice, devet kilometara tamo, devet nazad, ne znajući da postoje školski autobusi. A nikoga nisam mogao da pitam, jer nisam znao ni nemački, niti neki drugi svetski jezik. Pred školom je uvek stajalo toliko žutih školskih autobusa, da nikad nisam znao koji ide baš za Unteror. Uvek je pisalo nešto drugo: nekad Nojdau, nekad Obervart. Zato sam ujutro pamtio ko u Unteroru ulazi u bus za Hartberg, pa sam popodne u Hartbergu sedao u ono vozilo u koje bi ušli isti ti đaci. Tako bih se vratio kući.

Problem je bio i to što su ovde, u Austriji, stalno menjali učionice, nikad nisam znao kuda treba da idem, zato sam zapamtio nekoliko drugara iz razreda i uvek išao za njima. Uzgred, niko nije nosio uniformu, nije bilo brojeva, ni knjižica, đake na ulazu niko nije kontrolisao. To je već bilo čudno. A na odmoru su u kantini mogli da kupe šta im duša želi. Kad sam imao vremena, obilazio sam radnje u Hartbergu, bile su ogromne i krcate robom, bilo je i džinovskih čokolada. Sve je bilo drugačije nego kod kuće“.

U austrijskoj školi je Radin napredovao smao u matematici, jer je nju razumeo odlično. Rumuniji je bio na olimpijskom takmičarskom nivou. U drugim predmetima je bio kao gluv, ništa nije razumeo, a pravio se d amu nije dosadno.

“Sećam se da kad bi đak pored mene okrenuo stranicu u knjizi, okrenuo bih je i ja. Onda sam naučio prve reči na nemačkom. I predavanja su počela da dobijaju prve boje, i meni su zvučala otprilike ovako: bla bla bla i bla bla bla ili bla bla bla učinitibla bla bla… Odmah sam smislio novu igru, da ne zaspim: koliko nemačkih reči mogu da prepoznam za pet minuta? Onda za deset? Onda za sat vremena? Tako su mi školski časovi odjednom postali mnogo zanimljiviji.

Svi su morali mnogo da zapisuju. U tome već nisam mogao da držim korak sa ostalima. Ali kod kuće bih celu lekciju prepisao iz udžbenika u svesku. Tako se i moja sveska popunila. A učitelji su, svi do jednog, bili vrlo iznenađeni. Glasno bih čitao tekstove i snimao ih. Onda sam pisao diktate. I samog sebe ispravljao. I diktati bi bili savršeni, bez ijedne greške, jer sam sve te tekstove znao napamet. Zato sam morao da snimam nove.

Kad su nas prozivali da odgovaramo, recitovao sam gradivo, nemajući vremena da pomoću onog malog rečnika sve prevedem. Stvar je bila u tome da pošto-poto budem prvi na redu, jer svoju pesmicu nikako nisam mogao započeti od sredine.

U Unteroru sam u klubu počeo da igram fudbal. Nisam imao blagog pojma šta mi trener govori, koju poziciju da zauzmem, znao sam samo da igram za „žute“, i igrao sam jednostavno onako sam umeo i hteo. I nisam imao pojma da li je to bilo u redu, jer ionako ništa nisam razumeo.

Dobro nam je bilo u Štajerskoj. Dobili smo hranu i smeštaj, a uz to i osamsto šilinga mesečnog džeparca. Veoma su me zanimali jezici, u školi sam imao još engleski i francuski, a Karitas nam je obezbedio profesoricu nemačkog, koja je dolazila kod nas, u Unteror. No, najčešće sam joj ja bio jedini učenik, svi ostali su smatrali da im nemački ne treba, s obzirom na to da ovde neće dugo ostati. Čekali su ih u Americi. Ali ja sam čuo da se u Kanadi govore i francuski i engleski. I da se dobijaju nekakvi bodovi ako znaš te jezike“, priča Milan Radin.

U pretrpanom pansionu, sve prebeglice iz susednih nekad kumunističkih država su čekale nastavak putovanja. Austrija, naime, nije bila zemlja za prihvat, nego za tranzit izbeglica iz Istočne Evrope. Gotovo svake nedelje pristizala su pisma iz neke strane ambasade u Beču i ljudi bi se opraštali i odlazili dalje.
Milan Radin je hteo da ode prvo u Kanadu, u Timins, u Ontariju, ali ga je Kanada odbila. I SAD i Australija, jer su priznale novu Rumuniju kao demokratsku zemlju. Zvala ga je Južna Afrika, ali on nije hteo tamo da se odseli.

Nastaviće se…

Marko Lopušina

 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More