Ispovest Milana Radina: Kako sam pobegao iz Rumunije u Austriju (DRUGI DEO)

Milan Radin u Beču Foto: Privatna arhiva
277

Novosadski „Prometej“ je nedavno objavio knjigu „Bili smo niko i ništa“. To je biografija bečkog filozofa i menadžera Milana Radina, rumunskog Srbina, koji je uspeo tek iz trećeg pokušaja da pobegne iz komunističke zemlja Elene i Nikolaja Čaušeskog. Milan Radin je rođen 1973. godine u Temišvaru. Iz Rumunije je pobegao 1989. godine u Austriju. Najpre je boravio u zatvoru u Gracu, zatim u izbegličkom logoru u Trajskirhenu, a kasnije u Unteroru/Hartbergu, i naposletku u Admontu.

Zima 1990/91, Admont, Austrija
„ Tako smo zaglavili u Unteroru. Nismo mogli dalje, a nismo mogli ni nazad. Nismo imali pasoše, u Nemačku se nije moglo, jer bi nas vratili u Austriju. Neki su odlučili da pobegnu u Francusku i prijave se u Legiju stranaca. I otišli su.

Austrija se tako suočila s novom situacijom. Trajskirhen je i dalje postojao, ali Austrija više nije bila tranzitna zemlja. Karitas i Katolička crkva potrudili su se da izbeglicama nađu zaposlenje i smeštaj.

Posle duge vožnje kolima, na kraju smo stigli u dolinu okruženu visokim planinama i prekrivenu dubokim snegom. Bilo je veoma lepo. Sve obojeno u belo. Kao u bajci. Stigli smo u Admont. Tamo gde se nalazi i najveća samostanska biblioteka na svetu.

Sa sedamnaest godina opet sam se obreo u petom razredu, ovaj put u gimnaziji u Štajnahu. Tamo sam, pored nemačkog, morao da nadoknadim i četiri godine engleskog. Imao sam još i francuski i ruski. Da sam pohađao samostansku gimnaziju, pored svega bih imao i latinski.

Svakoga dana morao sam da prevalim sedamdeset kilometara: trideset pet do škole, i isto toliko nazad. A zapao me je i nezgodan razred. Nisu bili neljubazni, ali nije bilo ni sloge. Bilo je nas dvadeset i četiri momka, i samo četiri devojke. I bio sam jedini u školi kome maternji jezik nije bio nemački.

Ali profesori su bili fantastični, podržavajući me u svakom pogledu. Učenje službenog jezika bilo je pomalo smešno, između ostalog i zato što ga niko nije koristio. Govorio se štajerski.

Ipak, po svaku cenu hteo sam da naučim nemački. I to ne bilo kako, nego tako dobro da više niko ne primeti da sam stranac. Želeo sam da im na taj način iskažem poštovanje. I uopšte, lepo je bilo to što mogu sa svima da razgovaram. Tako sam istovremeno učio dva jezika, štajerski – za ulicu, i standardni nemački – za školu. A to uopšte nije bilo lako. Jer, pored samog izgovora, na koji nisam bio naviknut, pogotovo na štajerski, nemački jezik rukovodio se sasvim drugačijom unutrašnjom logikom.

Na primer, u svim jezicima koje sam dotad znao, onima iz mog nekadašnjeg sveta, kaže se: „dvadeset i jedan“, ali ovde kažu: „jedan i dvadeset“ (einundzwanzig). Kako da onda brzo zapisuješ i računaš, kad je sve naopako? Zweiunddreißig (32) i siebenundvierzig (47) nisu davali 97, nego 79. A kod zavisnih rečenica išao bi zarez, pa bi glagol uvek završio na kraju. Znači: zarez, pa veznik, a onda na kraju rečenice treba da nađeš glagol, da bi rečenicu uopšte razumeo, pa da se vratiš do veznika i pročitaš sve ispočetka.

Pa onda, postoji negacija nicht, koja uvek stoji iza glagola, a ne ispred njega. Znači, Ich weiß nicht (ja znam ne), a ne: Ich nicht weiß (ja ne znam), što je na nemačkom pogrešno. A postoji još jedna negacija – kein. To je nekakvo „ne-ne“ (ni). Znači, „ja vidim ne ne čoveka“: Ich sehe keinenMenschen (ja ne vidim ni(jednog) čoveka). Trebalo je sve to pohvatati!

Dakle, sve je bilo nekako naopačke i valjalo je razmišljati unazad, otpozadi prema napred.

Gledao sam filmove na televiziji i cele inserte učio napamet. A posle, da bih proverio jesam li ih dobro zapamtio i mogu li pravilno da ih izgovorim, testirao bih to na svom drugaru iz klupe: „Ich bin zu alt, um Zigaretten zu drehen und Kakalaken zu zählen!“ 1 Reč Kakerlakenbila je baš smešna.Zvučala je kao „kaka“, što na rumunskom znači „govno“.

Da, bilo je zabavno učiti nemački. Jednom nas je profesor muzičkog pitao: „Was könnt ihr spielen?“ Odmah sam digao ruku, pošto sam razumeo pitanje i znao odgovor: „Ich kann Fußball spielen.“ Svi su umrli od smeha. A meni nije bilo jasno šta je tako smešno. Taj moj odgovor je posle par godina čak završio u maturantskom godišnjaku. U jezicima moje stare domovine, kad imate neki instrument, vi ga ne „igrate“, nego ga svirate. A fudbal se igra“.

Radin je prvi put u životu bio zadovoljan:

„Razdoblje u Admontu bilo je vrlo lepo, četiri godine živeo sam tamo. Igrao sam fudbal u klubu i bili smo čak i nekakvi štajerski prvaci. U novinama je pisalo da sam veliki talenat, buduća nada. Ali onda sam slomio stopalo i tu je priči bio kraj.

Čak sam postao i predvodnik katoličke omladine – iako sam pravoslavac. To mi je mnogo značilo. Svi su me znali, za sve sam bio Milan.

Nikad se nisam osećao isključeno. Jedino sam na svakih šest meseci morao do Licena, da u okružnoj upravi tražim novu boravišnu dozvolu. Čak sam preko leta dobio i posao, u admontskoj opštini… To je, međutim, potrajalo samo pola dana, jer se ispostavilo da nemam radnu dozvolu…

Na kraju sam od ambasade u Beču dobio plavi rumunski pasoš, dok su svi drugi imali zelene. Tako sam u Rumuniji s tim pasošem imao ista prava kakva bih, recimo, imao u Kini ili Kolumbiji, tačnije nikakva. U načelu, sa plavim pasošem nisam mogao nikuda. I za Nemačku, i za Italiju… bila mi je potrebna viza.

Ranije sam živeo u ogromnom zatvoru, Čaušeskuovoj Rumuniji. Onda sam jednog dana našao rupu u zidu, provukao se kroz nju, izašao u spoljni svet, i napokon stupio u tu slobodu o kojoj su svi toliko govorili… Sada sam živeo tamo preko, ali bio sam prikovan za jedno mesto. Ta neograničena sloboda, video sam je svuda oko sebe… kako puzi, hoda, trči, leti… ali nije bila tu za mene … izmislili su je za druge.

U rano leto 1994. maturirao sam u gimnaziji u Štajnahu. Navodno, kao prvi učenik u istoriji te ustanove koji nije bio izvorni govornik nemačkog.

I opet sam nastavio put“, ispovedao se rumunski prebeg Milan Radin o dolasku u Austriju.

Oktobar 1994, Grac II, Austrija

Gradić Admont je početkom devedesetih godina prošlog veka za Milana Radina, političkog begnuca iz
Rumunije u Austriju postao nova domovina. I to u svakom smislu te reči, duhovno, psihički, fizički. Tamo su mi bili prijatelji. U Admontu se osećao kao Štajerac i Austrijanac istovremeno. Ulazio je u 21 godinu života, kada je na fakultetu u Gracu otkrio da to baš i nije tako.

„ S dvoje drugara iz razreda otišao sam do šaltera – gde su mi objasnili da moram na drugi, onaj za strance. Srušio mi se čitav jedan svet. Sve u svemu, na upisu na fakultet nisu mi priznali austrijsku maturu. Iako sam školu završio ovde, iako nisam došao iz inostranstva da ovde studiram, poslali su me na šalter za strance.

Milan Radin je stigao u Grac 1993. godine

A tamo su se onda svi redom hvatali za glavu. Nije im bilo jasno kako ja, koji u svojoj zemlji, Rumuniji, nisam bio student i čak nemam svedočanstvo o maturi iz otadžbine, želim da studiram u Austriji! Uobičajeno bi bilo da se u matičnoj državi završi bar prva godina, a potom da se studije nastave ovde. Sa slučajem poput mog još se nisu sreli.

Nijedan od dvaju šaltera za mene nije bio merodavan. Ni austrijski, ni onaj za strance. Opet sam bio niko.

Bio sam posebna vrsta ljudi, poseban soj, za koji još nisu otvorili šalter. Jasno mi je da se zakoni ne mogu pisati za pojedinca, niti za mene lično, ali u slučaju nedoumice i spora, valjda bi trebalo odabrati ono rešenje koje je za dotičnu osobu povoljno, a ne sputavajuće.

Od tog trenutka, uvek sam bio izuzetak, pionir u svemu. I na mene se uvek primenjivalo nepovoljno tumačenje propisa. Čaša je uvek bila napola prazna. Morao sam da predam zahtev za odobrenje studiranja, ja, koji sam u džepu imao austrijsku maturu.

Nakon pet nedelja čekanja, dozvolili su mi da pohađam predavanja na Univerzitetu Karl-Francens, i propisali mi školarinu u iznosu od osam hiljada šilinga godišnje, u vreme kada niko drugi nije plaćao obrazovanje. Da bi mi izdali indeks, morao sam da ostavim predujam u iznosu od hiljadu šilinga. Kao jamstvo da ću vratiti knjige. A nisam smeo da se zaposlim.

Moju prijavu za državnu stipendiju glatko su odbili, jer nisam Austrijanac. Ona priča sa poreklom iz starog austrijskog carstva ovde nije igrala ulogu. Kad sam jednom bio prinuđen da za trista šilinga prekoračim račun, koji sam već četiri godine imao u jednoj poznatoj austrijskoj banci, na šalteru su mi ljubazno objasnili da to nije moguće jer nisam Austrijanac.U finansijskom smislu, bilo je veoma teško. Davao sam časove, snalazio se.

Milan Radin, Foto: Privatna arhiva

U Gracu sam iznajmio sobu. Onda su me primili u Katolički studentski pastoral. Bio je to ključni trenutak za moju budućnost. Više nisam bio sâm, oko mene je sada postojala zajednica. Pogotovo je lepo bilo na „Olimpu“, najvišem spratu, na kojem sam stanovao. Pomagali smo jedni drugima u učenju, u pripremi ispita, razgovarali o svemu i svačemu. I mnogo se glupirali. Još smo, na neki način, bili deca.

Na prijemnom razgovoru, ispričao sam upravniku doma, vrlo posebnom čoveku, da sam pobegao iz Rumunije i da pišem knjigu…Sada, nakon dvadeset i pet godina, napokon sam je dovršio.

Pitanje svih pitanja tada je glasilo: kako da se izdržavam i plaćam studiranje“, pitao se Milan Radin, novi austrijski građanin i gastarbajter u rodnoj Rumuniji.

Prislilni kombajner

„Saznao sam da se leti može raditi u poljoprivredi. I to u Rumuniji! I da nemaju dovoljno kombajna. Dakle, kako da kupim polovni kombajn, iako sam bez novca, kako da ga iskoristim, otplatim, i još zaradim dovoljno za nastavak studija?

U novinskim oglasima našao sam – kombajn! Koštao je sto hiljada šilinga. Ali ja sam imao samo deset. Otišao sam do Krumega, pored Graca, i jednog ljubaznog gospodina ubedio da mi omogući kupovinu na rate. Ostavio sam mu sav novac koji sam imao, organizovao prevoz kombajna u Rumuniju, unajmio vozača, celo leto na banatskim poljima žnjeo žito, otplatio sve rate, zadržao kombajn i zaradio dovoljno novca da studiram još jednu godinu.

U Austriju sam se vraćao lepo preplanuo, i svi su mislili da sam se celo leto izležavao na nekoj plaži. Sve je moguće. Važno je uvek držati reč, uvek biti korektan. Sve se može izgubiti i ponovo izgraditi, ali ako izgubiš ugled, gotovo je. Takođe sam čuo da se može raditi u Americi, postojali su studentski programi, pa sam otišao tamo, da radim i zaradim za studije.

Amerikance nije zanimalo odakle si, za Austriju su već bili čuli, i većina je znala da tamo ima – kengura. Rumuniju su najčešće povezivali s Nađom Komaneči, a prvenstveno s fudbalom i Georgijem Hadžijem, koji je baš te, 1994. godine, briljirao na svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Svog prijatelja Belgijanca ljutio sam tako što sam svima pričao da se njegova zemlja nalazi u Africi. I svi su mi verovali, pa su ga stalno zapitkivali o žirafama i lavovima… A on nije shvatao zašto svi s njim hoće da razgovaraju o tim životinjama… sve dok moja smicalica nije razotkrivena. Šokiralo me je koliko je Amerikancima Evropa bila nevažna i koliko je njihovo znanje o nama oskudno. Ali tamo su me veoma lepo primili.

Mnogo sam radio, mnogo i zaradio, a usput naučio i engleski. Još sam jednom na godinu dana prekinuo studiranje, da bih radio u Francuskoj. Tako sam mogao da se izdržavam i plaćam školovanje. Odustajanje nije dolazilo u obzir.

Ispovest Milana Radina: Kako sam pobegao iz Rumunije u Austriju (PRVI DEO)

Godine 2001, gotovo dvanaest godina nakon mog boravka u zatvoru, opet sam napustio Grac, taj predivni grad na Muri. Mogao je to postati moj grad, ali se karte na kraju ipak nisu tako poklopile.

Moja studijska putovanja i učenje jezika odveli su me u Strazbur i Mond (Francuska), u Plovdiv, Varnu i Sofiju (Bugarska), u Ćešin (Poljska), u Vest Milford/Nju Džerzi, u Džefersonvil/Vermont, u Njujork Siti (SAD), u Kijev, Lavov i Černovce (Ukrajina), u Oporto (Portugalija).

Danas govorim sedam jezika, prema mojoj računici, a prema geopolitičkim, službenim podacima čak ih je jedanaest. U manjoj ili većoj meri, razumem ih tridesetak.

Pored jezika, dodatno sam završio i prvi deo studija uvoza i izvoza, skupio nešto radnog iskustva u Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Vizu za „svaku vrstu boravka“ u Austriji, pravo da na tačno dve godine u ovoj lepoj alpskoj zemlji stupim u radni odnos, dodelili su mi tek nakon jedanaest godina i pet meseci, tačno dve nedelje pre nego što sam diplomirao na Univerzitetu u Gracu“, srećan je
zbog svog životnog uspeha Milan radin, Srbin iz Temišvara u Beču.

Milan Radin u austrijskim novinama

Ipak, posao i dalje nije mogao da nađe, jer mu radna viza to nije omogućavala. U neku drugu austrijsku saveznu zemlju mogao je tek nakon dobijanja befrajungšajna, „priznanice o oslobađanju“. A za to je trebalo biti zaposlen najmanje pet godina, imati „radnu dozvolu“, podršku nekog ljubaznog preduzeća, vizu „za svaku vrstu boravka“, potvrdu o osmogodišnjem neprekinutom boravku unutar države, „dozvolu boravka“…

„Ni na berzi rada u Licenu nisu znali kako da mi pomognu. Predložili su mi da se eventualno prijavim za neki sezonski posao, to jest da počnem s pranjem tanjira, ili, u najboljem slučaju, konobarisanjem…

Dakle, morao sam dobro da razmislim. Kako ni iz čega da napravim nešto? Opet sam se obreo u onoj prostoriji bez vrata i prozora. Kako da odatle izađem? Pa valjda postoji neki izlaz, samo ga ja ne vidim!

Ko mene želi ?

I onda se, odjednom, dogodi nešto predivno: tamo gde su juče bili zidovi, ukazuju se vrata. Prostor se savio. Setio sam se poznate emisije, emitovane na austrijskoj televiziji. Zvala se „Wer will mich?“ (Ko me želi?). Radilo se o psima i mačkama.

Od majke sam pozajmio novac i u novinama Standard i Prese dao oglas. Ko me želi? Mene… i sve ono što znam, moja znanja i veštine…Oglas je pročitao niko drugi, do još jedan poseban čovek, zadužen za spoljnu trgovinu u Rajfajzen banci… i obreo sam se u Beču.

U svakom zidu postoje tajna vrata. Kad se hoće, sve se može. Gde ima volje, ima i načina.Tvog načina. Mog načina.

Da se taj način, taj put, izmestio samo za milimetar, moj bi život danas izgledao potpuno drugačije.

Na primer, da nam je bekstvo uspelo iz drugog pokušaja, dakle, nekoliko meseci ranije. Danas bismo bili u Kanadi. Hiljadama kilometara daleko. Da su u Austriji 1989. prihvatili naš zahtev za politički azil, dobio bih stipendiju, i radnu dozvolu…“, zaključuje ovaj deo svoje ispovesti srpski biznismen Milan Radin iz Beča.

Milan Radin je u Austriji postao uspešan čovek. Maturirao je u Štajnahu, 1994. godine. U Gracu je 1999. završio školovanje za kvalifikovanog trgovca. Godine 2001. magistrirao je filozofiju na Univerzitetu Karl-Francens, u Gracu. Godine 2008. je u Šefildu (Velika Britanija) stekao i zvanje mastera u upravljanju poslovanjem (MVA – Master of Business Administration). Sledili su studijski boravci u Strazburu (Francuska), Plovdivu (Bugarska), Ćešinu/Katovicama (Poljska). Pored nemačkog i rumunskog, tečno govori srpsko-hrvatski, francuski, engleski, ruski i bugarski.

Radio je Milan Radin najpre u Francuskoj, zatim u SAD, a nakon toga u spoljnotrgovinskom odseku Rajfajzen banke u Beču. Dvanaest godina bio je direktor drogerijskog lanca „DM“ za Srbiju i Rumuniju. Trenutno radi kao poslovni konsultant i preduzetnik u Beču.

Marko Lopušina

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More