Marina Abramović “glavna meta” medija u Londonu, progovorila o vezi sa dečkom koji je 21 godinu mlađi od nje: Posle menopauze INTIMNI ŽIVOT mi je bolji!

"Kombinacija duhovnosti i komunizma – to sam ja", rekla je srpska umetnica!

Foto: youtube/printscreen
129

Seks mi je veoma važan, i posle menopauze je još bolji. Imam dečka koji je mlađi od mene 21 godinu… Decu nikada nisam želela da imam… Nikada nisam bila žrtva… Svaki dan razmišljam o smrti – sve ove, pomalo bombastične, rečenice izgovorila je multimedijalna umetnica Marina Abramović uoči svog 75. rođendana.

Zvezda svetske umetničke scene ovih dana nezaobilazna je „pojava“ u Londonu. Zapravo, čini se kao da je britanska prestonica pod opsadom Marine Abramović, prenosi “Nova.rs”.

Samo što je završena jedna pop-ap izložba u prostoru „Old Truman bruerija“ naslovljena „Tragovi„, koja je posetiocima tokom dva dana dočarala životnu i profesionalnu priču umetnice, još dve su otvorene. U galeriji „Lison“ Abramovićeva predstavlja likovnu varijantu svoje opere „Sedam smrti“, koja će trajati do 30. oktobra, dok će do 22. novembra biti otvorena postavka u „Kolnagiju“, u kome deli prostor sa mlađim kolegama Nikom Vascelarijem i Fjodorom Pavlovim-Andreevičem.

Otuda je Marina Abramović „glavna meta“ britanskih medija, a shodno svojoj reputaciji dame koja je pomerila granice u umetničkom svetu su i njene ispovesti za „Gardijan“ i „Fajnenšl tajms“.

Uskoro je, kako je podsetila novinarku „Gardijana“, čeka proslava rođendana. Umetnica će 30. novembra napuniti 75 godina. Zašto joj je bitno životno doba u kojem je i predstojeći rođendan objasnila je ovako:

– Moja baka, koja je doživela 103 godine, govorila mi je da tek u sedamdesetim život počinje da biva stvarno interesantan. Slobodan si da radiš šta god ti je volja, a imaš i mudrost koja ti to omogućava. Bezveze je ako si bolestan, ali ukoliko si zdrav, onda je život u ovom dobu zaista neverovatan.

Iako govori o dugovečnom životu i nada mu se, to našu umetnicu ne sprečava da razmišlja o smrti. Naprotiv, umiranje je nešto što joj je na umu svakog bogovetnog dana.

– Tek kad razmišljaš o smrti možeš u potpunosti da uživaš u životu. To znači da ne smeš da praviš gluposti: sve nevažno ti nije na umu, jer znaš da se smrt može dogoditi svakog časa, svakog minuta – znaš da si u poslednjem stadijumu. Zato treba dobro da promisliš o tome šta ostavljaš društvu: a kao umetniku to ti je obaveza. Jer, ako imaš neki dar, moraš da ga pažljivo neguješ. Dar nije dat tebi samom, već je tebi dat da bi ga dao društvu. Zato je neophodno pažljivo smisliti kako ostaviti smisleno delo iza sebe – naglasila je Marina, a u sličnom tonu govorila je i za „Fajnenšl tajms“.

Ja sam sluga društva

Razgovarajući, doduše putem mejla, sa italijanskim književnim fenomenom Elenom Ferante za britanski „Fajnenšl tajms“ Marina, koja je krasila vikend izdanje britanskog dnevnika, iznela je, kako je sama rekla, „snažnu izjavu“:

– Sebe smatram slugom društva. Ako imaš kreativni dar, neophodno je da ga deliš, jer ne pripada samo tebi. Kreativnost se ne sme svoditi na žensku i mušku. Postoje samo dve vrste umetnosti – dobra i loša.

Opet se, za „Gardijan“, osvrnula na pitanje smrtnosti i dela umetnika koje ostaje za njim kada ode u „drugu dimenziju“:

– Zaostavština je veoma bitna. Da umrem sada, u ovom trenu, šta ću ostaviti za sobom? Ono na šta sam najviše ponosna jeste to što sam umetnost performansa uspela da „uguram“ u mejnstrim, jer niko pre mene na toj teritoriji nije bio. Umetnost performansa je bilo nešto sa čim su se svi sprdali, čak ga nisu ni smatrali umetnošću. I bio je potreban čitav moj život, 50 godina karijere za tako nešto. Ali, sada je on deo života muzeja, deo kulture, deo umetničkih kolekcija.

A Marina je još, dok se nije otisnula u inostranstvo, početkom sedamdesetih ovde u SKC-u, kao deo neformalne grupe šestoro umetnika (u kojoj su bili i Era Milivojević, Raša Todosijević, Zoran Popović, Neša Paripović i Gergelj Urkom) realizovala brojne akcije i performanse koji su uneli tektonske promene u način izražavanja i delovanja na jugoslovenskoj sceni. A sve je dobilo drugu dimenziju kada se 1974. otisnula u Evropu, posebno Amsterdam gde sreće čoveka koji će joj dugo vremena biti profesionalni i životni partner, Ulaja.

– Za veliki deo umetnosti potreban ti je intelekt da je razumeš. Neophodno je čitati – u tome je ključ. Ali, sa mojom umetnošću to nije slučaj. Moja umetnost je emotivna-udara te direktno u utrobu. I ta umetnost pripada svima, nije ti potrebno nikakvo predznanje – ispričala je umetnica, pomenuvši naravno i svoju „srodnu dušu“, Ulaja, koji je preminuo od raka 2. marta prošle godine.

Ljubav mog života

– Sa Ulajem sam bila 12 godina. Bio je ljubav mog života. Ali, onda me je tužio…

Podsetimo, pre šest godina Ulaj je tužio Marinu, zbog kršenja ugovora o prodaji zajedničkih dela i sud u Holandiji presudio je u njegovu korist, naloživši Abramovićevoj da plati 250.000 evra bivšem partneru. Taj period nazivala je strašnim:

– Izgubila sam sudski proces po svakoj tački tužbe. Ali, onda sam jednoga dana otvorila oči i rekla sebi: „Okej, izgubila sam. I šta dalje?“ A ono što je usledilo bio je oproštaj. Preminuo je 2020. i imali smo tu divnu poslednju godinu njegovog života kada smo stvarno postali prijatelji. Bilo je to iskustvo koje neverovatno nagrađuje, jer je bes otrovan, ne samo prema drugoj osobi, već i prema sebi samom. I sada se sećam Ulaja sa nežnošću.

Opisujući sebe Eleni Ferante za „Fajnenšl tajms“ citirala je repliku iz jednog od omiljenih Almodovarovih filmova:

„Ja sam samo ljudsko biće, daleko od savršenog“.

Možda zato ne čudi što je novinarki „Gardijana“ priznala nešto što će retko koja žena „prevaliti“ preko usta:

– Nikada nisam želela da imam decu. Imaš jednu energiju u svom telu, a ako je tvoja energija podeljena između toga da budeš umetnik i majka, u nekom trenutku jedno od ta dva će neminovno patiti. A svi moji prijatelji zvali su me da budem kuma njihovoj deci i to je divno. Takođe, i svi moji studenti su moja deca. I zaista sam ponosna na njih.

A potom je izgovorila još jednu „bombu“:

– Seks mi je veoma važan. Uvek je bio! Mnogi ljudi misle da posle menopauze ženama više nije do seksa. A za mene je seks, posle menopauze, postao još bolji, jer ne moraš da brineš o neželjenoj trudnoći. Sada imam dečka koji je mlađi od mene 21 godinu. I to je fantastično! Nemam apsolutno nikakav problem sa tim što sam seksualno veoma aktivna. To me čini srećnom. Seks vidim kao neophodnu životnu ravnotežu, uz dobru hranu, humor i radost spram života.

Ružno pače

Dopisujući se sa Feranteovom prisetila se kako su je svojevremeno upitali da ilustruje dečju knjigu. I prvo delo koje joj je palo na pamet bilo je „Ružno pače“:

– Kao klinka i adolescentkinja potpuno sam se identifikovala sa tom pričom. I ja sam bila ružno pače. Od mladosti sam se osećala kao otpadnica. Otuda su moje tinejdžerske godine bile očajnički čudne i nesrećne. Imala sam mršave noge, ortopedske cipele i ružne naočare. Moja majka mi je odsekla kosu iznad uha, „fiksirala“ je šnalom i odevala me je u teške, vunene haljine. Pride sam imala bejbi fejs i ogroman nos. zaista sam bila ubeđena da sam najružnije stvorenje u školi.

No, sve se promenilo kada je otkrila svet umetničkog performansa.

– Onog trenutka kada sam stupila na scenu pred publikom odmah sam osetila sopstvenu transformaciju. Kao da sam se ispilela iz jajeta. Sve svoje sumnje sam odbacila i dobila samopouzdanje. I kada sam na sceni, osećam se lepo, moćno, sijam. Sve je moguće, a svet oko mene kao da se osvetli.

Nikada se, kako se poverila italijanskoj spisateljici, nije osećala kao žrtva. Čak ni 1974. godine kada je u Napulju izvodila svoj čuveni performans „Ritam 0“. Uoči performansa jedan čovek joj je dahtao u lice, želeći nešto sa njom… Nije se dala. A nije se dala ni kada je publici okviru tog performansa stavila na raspolaganje 72 predmeta da ih koriste na njoj. Među njima su bili parfem, vekna hleba, ruža, makaze, ekseri, metak, pištolj… I dok su se neki na početku snebivali, potom su se ohrabrili pa bi je polivali vodom, ljubili, nepristojno dodirivali, skidali joj odeću… Ali, počeli su i da joj seku vrat, piju krv, stavljaju nož između nogu, čak joj je jedan čovek uperio napunjen pištolj u glavu, što je izazvalo opšti metež.

– Samo je moja odluka bila da publici na raspolaganje stavim 72 predmeta, među kojima su bili pištolj i metak. Ja sam odlučila da publika može da čini šta joj je volja, pa i da me ubije, ali samo u vremenskom okviru koji sam sama zadala. A posle šest sati to pravo sam im oduzela!

I dok joj se približava rođendan, iz svoje glave nikako ne može da izbaci svoju baku, onu s početka priče, koja je doživela duboku starost.

– Sa svojom bakom sam živela dok nisam napunila šest godina. Bila je centar moga sveta. Moji roditelji su bili komunisti, a moja baka je mrzela komuniste. Bila je osoba izrazito razvijene duhovnosti – svakoga jutra palila bi sveću i molila se. Širila je osećaj mira i spokojstva koji je uz mene ostao dugo vremena. Ali, od svoje majke i oca dobila sam sve ono što je vezano za snagu volje, hrabrost i ideju da tvoj život nije važan, već je bitno zašto si tu, zbog čega živiš, šta je svrha. I ta kombinacija duhovnosti i komunizma – to sam ja!

Izvor Nova.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More