Istraživanje: Srednjoškolci u Srbiji najviše veruju sebi, roditeljima, prijateljima i – crkvi

FOTO: Printscreen/RTS
195

BEOGRAD – Čas veronauke u Petoj beogradskoj gimnaziji. Veroučitelj postavlja pitanje: “Koliko vas je zainteresovano za politiku u Srbiji”? Dve ručice nesigurno se dižu u vazduh.

Na času građanskog vaspitanja, isto pitanje, sličan odaziv, piše sajt RTS.

Neki od njih već imaju pravo glasa, neki kažu da su redovni učesnici protesta, drugi se hvale da imaju nameru da se u životu ozbiljno bave politikom. Ipak, većinu politika ne interesuje baš nimalo.

Organizacija Građanske inicijative pitala je, između ostalog, srednjoškolce u Srbiji da li su informisani o političkim zbivanjima u svojoj zemlji, kako se informišu, da li bi se družili sa osobama druge nacionalnosti.

Istraživanje pokazuje da se sa Albancima nikada ne bi družilo 36 odsto mladih, a po petina ispitanih nikada ne bi bila prijatelj sa Hrvatima i Romima.

Isidora Kulenović, učenica četvrtog razreda, međutim, smatra da je njena generacija spremnija da raširi ruke i da se druže sa bilo kim.

Međutim, Ana Košutić, učenica trećeg razreda, prepričava događaj kada je sa drugaricama išla u grad i kada je naišla grupa ljudi sa tamnijom kožom: “Onda je jedna drugarica zamolila da pređemo na drugu stranu ulice jer se ulašila iako su to naši vršnjaci.”

Đorđe Mrđen, učenik drugog razreda, nije oduševljen idejom da se druži sa pripadnicima drugih nacionalnosti.

“Ja sam bio u dodiru sa svim narodima i jednostavno u razgovoru sa njima, o svakodnevnim temama, na kraju se sve završi na politici ili istoriji, što mene jako uznemirava. Ja sam informisan o takvim stvarima i jednostavno ne mogu da zapostavim neke činjenice iz istorije u razgovoru sa Bosancima ili Hrvatima. Sa Albancima je nemoguće razgovarati trenutno zbog političke situacije.”

FOTO: Printscreen/RTS

Profesor građanskog vaspitanja Mihajlo Arsenijević kaže da učenicima posle ksenofobičnih ispada skrene pažnju da u istom tom trenutku slične stavove o njima ima neki njihov vršnjak u zemlji pored i da zamisle kako bi se osećali da o njima neko tako slično govori.

Irena Jepuranović, učenica trećeg razreda, kaže da su učenici zaista učeni da ne budu ksenofobični:

“Ali društvo nam nameće da se distanciramo, ograđujemo od takvih ljudi.”

Đorđe, međutim, smatra da su u Srbiji previše zastupljena mišljenja manjine: “Mnogo se više zastupaju njihova prava i ja to vidim na svojoj koži. To ugrožava nas, većinu, jer mi nemamo svoj glas iako bi to trebalo.”

Veroučitelj Stevan Jovanović kaže da se trudi da na časovima kod dece razvije altruizam:

“Trudim se da im razvijem osećaj da je drugi čovek – čovek, a da je sve drugo sekundarno.”

U ovoj gimnaziji profesori veronauke i građanskog vaspitanja kažu da se međusobno dopunjuju. Njihovi đaci neretko prelaze sa časova građanskog na veronauku i obratno sa sličnim ili istim pitanjima.

Profesore ne iznenađuje podatak da samo 11 odsto mladih smatra da je veoma važno da Srbija uđe u EU, a čak 25 odsto smatra da to nije nimalo važno.

Irena kaže da za Srbiju nimalo nije važno da postane članica EU.

“Kad bismo postali članica EU, narod bi se iseljavao sve više i niko ne bi ostao ovde. Društvo bi propalo, a šta je zemlja bez svog društva? Bez naroda?”

Radmilo Tomić, učenik trećeg razreda, smatra da Srbija ima mnogo većih problema od ulaska u EU.

“Treba da uredimo sopstvenu državu pre nego što krenemo da razmišljamo da budemo deo nečeg internacionalnog.”

Većina mladih sa kojima smo razgovarali kažu da uglavnom ne gledaju televiziju, a informacije, kako kažu, najviše vole da traže sami.

“Pravo da vam kažem, ne mogu da verujem ni svemu što pročitam”, kaže Isidora.

Ana objašnjava da se najviše okreće internetu, jer televizijama ne veruje.

I Đorđe se najviše informiše preko interneta.

“Prvo čujem vest na televiziji, onda je procesuiram, odem na kompjuter i pogledam na internetu drugih medija kako je to prezentovano. Nije da ne verujem, nego verujem da svaki medij zastupa nečiji interes u tom smislu želim da pogledam interese svake partije.”

Srednjoškolci najviše veruju sebi, roditeljima, prijateljima i verskim institucijama. U sudove, parlament i vladu nemaju mnogo poverenja.

Ana nema nimalo poverenja u državne institucije.

“Vidim i čujem nešto na vestima, a onda dođem u školu gde mi prokišnjava krov na trećem spratu i razmišljam: ako je sve tako dobro kao što se kaže u vestima, kako onda da nama prokišnjava krov u školi?”

Bojana kaže da joj se ne sviđa to što se u Srbiji ne poštuju zakoni.

“Imamo zakone takvi kakvi su, ali koja je poenta da ih imamo ako se ne poštuju. Ne samo zakoni nego i ustav.”

Profesor građanskog vaspitanja kaže da je teško predavati predmet u kojem se teorija toliko razlikuje od prakse.

“Ako vi predajete kako država treba da funkcioniše i šta je građanin, koje su njegove nadležnosti, nadležnosti suda, kako treba da funkcionišu određeni organi, a oni vide da to nije tako u praksi.”

Veroučitelj ima vere da će ova deca povratiti poverenje u institucije.

“Mislim da su to deca koja će naslediti i zauzimati pozicije u državnim institucijama i oni su ti koji treba da povrate povrenje generacija koje tek dolaze. Mene raduje kada vidim da su deca oduševljena političkim idealima, vrednosnim, samo treba da im pomognemo da se ne razočaraju.”

Izvor RTS
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More