Marijana se vratila u Srbiju i započela biznis zbog kojeg je sada znaju u celom svetu (FOTO)

Printscreen RTS.RS
51

Ako mislite da kriza u Grčkoj nema veze sa Pančevom to znači da niste upoznali Marijanu. Ženu rođenu u ovom banatskom gradu, sa adresom u Grčkoj. Kako ju je loša ekonomska situacija dovela do toga da pokrene posao u Srbiji…

Kada je Marijanin suprug, zastupnik međunarodnog lanca trgovina za prodaju odeće, pre četiri godine ostao bez posla, bilo joj je jasno da nema vremena za gubljenje. Iz Grčke se uputila u Srbiju, a osim kofera ponela je i ideje za pokretanje sopstvenog posla, piše RTS.RS.

„Krenula sam prvo na Zlatibor, sela u kola sama, i pitala sam prvo na autobuskoj stanici tamo gde se skupljaju ljudi da li ima neka žena koja plete ovde i oni su me uputili. Uradila sam prvi model, drugi model za moju dušu, a onda su počeli i prijatelji da traže i od usta do usta, moj posao je krenuo“, seća se Marijana Andrić.

Kako je uz supruga već godinama u tekstilnoj industriji, odeća joj se učinila kao logičan izbor. Iako sama ne ume da plete ili štrika to je nije osujetilo, jer je znala da u Srbiji ne manjka majstora za ručni rad. I nije se prevarila. Njen poslovni potencijal prepoznala je i lokalna samouprava.

Printscreen RTS.RS

„Napisala sam sama biznis plan kako to već ide i dobila sam među prvima tu subvenciju od opštine Pančevo koja mi je jako pomogla. Uzeli smo razboj, počeli smo i tkanje, tako da je to bila značajna podrška za mene“, kaže preduzetnica.

Podrška je stigla i iz Grčke. Na naslovnoj strani tamošnjeg časopisa jedna voditeljka se pojavila u njenom džemperu, a ubrzo su i razne svestke blogerke postale zainteresovane za njene komade. Tako je odeća stigla do kupaca u Engleskoj, Australiju, Brazil, Dansku, Nemačku…

„Krenula sam na maloprodaju, međutim, sada više dajem na veleprodaju. Inostranstvo je to što podržava ovaj posao, u Srbiji ne, retko ko će da kupi tako nešto, ali to mi je i bio cilj da predmete koje pravim u Srbiji upoznaju ljudi širom sveta“, objašnjava Marijana.

Uživa da upoznaje pletilje širom Srbije. Kada je počinjala, za nju su radile tri žene, danas taj broj ponekad ide i do trideset. Uglavnom su to penzionerke ili žene iz udruženja koja neguju ručni rad.

„Plela sam od malih nogu, majka nas je skupljala oko sebe da nas ima na oku i svi smo naučili da pletemo, nas četiri sestre. Ja sada to radim iz zadovoljstva i da zaradim neki dinar, imam dva velika unuka uvek treba baba malo da pomogne“, kaže daktilografkinja u penziji Marija Korolija.

Kada je počinjala za nju su radile tri žene, danas i do 30, Printscreen RTS.RS

Radojka Bogdanović, takođe u penziji, kaže da joj pletenje predstavlja razonodu, ali i da joj znači da se neki dodatni novac zaradi. A da bi se dinar više slio u Marijaninu porodičnu kasu, svesna je da mora da se prilagođava kupcima.

„Oni su nama najbitniji, kao što je bitno kada neko nešto primi da to bude kvaliteteno i urađeno po njegovim zahtevima. Ja sam krenula da radim sa domaćom vunom, jer je i to srpski brend, ali stranci su zahtevali malo mekanije stvari, prerađenije, i onda sam prešla na malo mekanije iz uvoza“, objašnjava preduzetnica.

Što se tiče planova za budućnost Marijanina želja je da svoje komade predstavi na nekom modnom sajmu. Osim toga planira i da pokrene radionicu u kojoj će se mladi obučavati za ručni rad.

Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More