Predsednik SANU: Treba da naučimo da volimo i budemo ponosni na nas i Srbiju ovakve kakvi smo

FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC
27

Na pitanje zašto sam ponosan i zašto volim Srbiju nemam odgovor. Kao što ne bih znao da na to pitanje odgovorim ukoliko bi na primer, reč Srbija zamenio rečju majka ili otac. To mu dođe kao datost, neka vrsta ličnog usuda koji ne biramo i koji ne možemo da posmatramo izdvojeni od njega. Jednostavno, ne znam, piše za Blic Vladimir Kostić, akademik i predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i autor profesor Medicinskog fakulteta.

Kao što ne znam i ne mogu da objasnim zašto svaki put kada se iz bilo kog pravca približavam Srbiji postajem nekako nestrpljiv i gorljivo tražim oznake pored puta koje će mi dati odgovor na pitanje: koliko još kilometara do Srbije?

“Dobro je, tu sam!”

Kao što ne razumem ni zašto, pošto pređem granicu i uđem u Srbiju vraćajući se iz neopisivo lepih predela i nezamislivih gradova osetim iracionalno olakšanje i sigurnost: dobro je, tu sam!

Srbija je tako neka vrsta moje konačne i neupitne destinacije, protouterus, koji možda više govori o mojim psihološkim nedostacima i infantilnosti (čuj, u 66. godini života), ali sa druge strane prostor u kome razumem ”simptome i znake”, fizionomije i gestikulacije, benigne i maligne psovke, sve simboličke hijeroglife koji su mi neophodni za donošenje odluka.

Možda je to i objašnjenje zašto je šljivovica piće koje razumem (da parafraziram Bunjuela), zašto mi muzika bandi trubača, ne nužno besprekorno usklađenih jauka i cike limenih instrumenata liči na muziku kojom se konzistentno tera inat neizbežnoj tragičnosti života i sa kojom su moji setni preci išli na svadbe, u vojsku, na rođenja, krštenja, sahrane i stratišta.

I zašto, iako volim muziku uopšte, samo na nju neizbežno i spontano zaigram kolenom, ja koji ni u jednom kolu ne bih mogao da budem ”na kecu”.

“Koliko još kilometara do Srbije koju želimo?”

Kao kroz maglu se sećam divnih reči Aleksandra Popovića da je lako voleti i biti ponosan na idealne narode i idealne zemlje – treba da naučimo da volimo (i da se volimo) i budemo ponosni na nas i Srbiju ovakve kakvi smo. Kad to naučimo bićemo i svesni koliko toga treba da promenimo u sopstvenoj kući i koliko smisla ima taj napor.

Zapričali smo se, a da ni na jedno pitanje ne znam odgovor.

Nego, znate li koliko je još kilometara do Srbije koju želimo? Ako ne znate, dajte gas!

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More