Sveta Petka zaštitnica ženskog roda

Foto: SerbianaArt.rs
312

Srpska pravoslavna crkva i mnoge verujuće pravoslavne porodice među Srbima, Romima, Makedoncima i Crnogorcima, 27. oktobra po aktuelnom kalendaru praznuju dan Svete Petke – Prepodne mati Paraskeve. Ubraja se među najveće misionarke hrišćanstva.

Sveta Petka je po broju svečara na šestom mestu na listi najvećih srpskih slava, a u Crnoj Gori proslavlja je veliki broj Bjelopavlića. O kultu Svete Petke među Srbima govori i podatak da je njoj posvećeno više od 250 crkava i manastira, da brojna Kola srpskih sestara nose njeno ime.

Ovu svetiteljku poštuju i ostali pravoslavci na Balkanu i Rusiji. Smatra se, pre svega, zaštitnicom ženskog roda, otuda postoji i verovanje da žensku novorođenčad valja krsti na praznik Svete Petke, da bi im uvek bila zaštitnica.  Veruje se takođe da je zaštitnica siromaha i bolesnika, bez obzira  koje su nacije ili vere, te prelja i  tkača, zatim čuvar braka, putnika na moru, kozmetičara, čednosti. Verujući u njenu zaštitničku i isceliteljsku moć, na poklonjenje moštima Svete Petke , koje počivaju u  Jašiju (Rumunija), odlaze  i vernici drugih religijskih zajednica.

Svetiteljka je rođena sredinom 10 stoleća a upokojila se u prvoj polovini 11.veka. Istoričari Crkve navode da je bila slovenskog porekla, najverovatnije srpskog.  Da je potekla iz srpskog roda navodi i sveti vladika Nikolaj Velimirović. Jer,  u 10. veku  grupa i pojedinci iz Povardarja i Pomoravlja  su u potrazi za poslom odlazili u Grčku, odnosno Vizantiju i tamo se trajno nastanjivali, bili poznati kao slovenska manjina.

Biografiju  Svete Petke pod nazivom “Životopis prepodobne matere Paraskeve”, prvi je napisao bugarski patrijarh Evtimije krajem 14. stoleća, tri i po veka posle njene smrti. To žitije je nastalo na osnovu usmenog predanja od onog što je svetiteljka ispričala svojim sugrađanima nakon povratka iz pustinje.

Biograf navodi da je rođena u blizini Carigrada (današnji Istambul), u grčkoj varoši  Epivat (danas Selimpaša), na obali  Mramornog mora. Roditelji su joj bili imućni, ali nažalost, u ranoj mladosti je ostala  siroče, te je  sa 19 godina otišla rođacima u Carigrad. Imala je i brata, po imenu Jevtimije, koji se u mladosti zamonašio i docnije postao episkop Maditski (989—996). Zamonašila se i ona u crkvi Svete Sofije, u Carigradu. Nedugo zatim, kad je imala 21 godinu, otišla je na pokloničko putovanje u Jerusalim i nastavila put u Jordansku pustinju  gde je  ceo život  provela asketski. U doba pozne starosti, u snu joj se javio anđeo i pozvao je da se vrati u Epivat, svoju rodnu varoš, gde se nakon dve godine upokojila. Sahranjena je po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od ostalih.  Odatle su, posle 30 godina ,njene mošti prenete u lokalnu crkvu. Predpostavlja se da je imala oko 70 godina kad je preminula.

Beduinska mati vernika

Sveta Petka se  iz Svete zemlje, prešavši reku Jordan, zaputila ka istočnoj pustinjskoj teritoriji Jordana, u čijim su oazama živeli Beduini.Oni su joj, po različitim istorijskim izvorima,  pomogli da se smesti u neku kolibicu ili pećinu. Predpostavlja se da se hranila jestivim plodovima rastinja iz pustinjskih oaza, ali i da su joj  hranom pomagale islamske beduinske porodice. Jer, po učenju islama ako se siromahu i strancu nevoljniku  pruža  pomoći u odeći i hrani (na arapskom je to zekat), postiže se milost kod Alaha. Potvrdu o tome istorija vidi  u crnoj odeći Svete Petke , jer i danas beduinske žene koje žive pod šatorima,  nose dugačke crne haljine i maramama ili ešarpama crnim pokrivaju glavu.  Beduini su Svetu Petku, koja se živeći u tom arapskom okruženju srodila s njima,  nazvali “an hatu” , što na arapskom znači majka vernika , a tako su još jedino u islanu zvali ženu proroka Muhameda. Beduini su joj pomogli i da se vrati do Tel Aviva,(primorske luke Haife) odakle je lađom krenula za Carigrad.

Kult traje od 11 veka

Naklonost prema Svetoj Petki, odnosno njen kult, pojavljuje se od momenta prenošenja moštiju u lokalnu crkvu, u Epivatu. Svetiteljka se , kaže predanje, istovremeno javila u snu jednoj Epivaćanik Jefimiji i sugrađaninu Georgiju  na drugom kraju varoši.  I oboma kazala da došlo vreme da se njene mošti iznesu iz zemlje i polože u crkvu.  I to je učinjeno u prisustvu mnogobrojnog pobožnog sveta. Tad je Sveta Petka postala i zaštitnica svog rodnog Epivata.

Neobičan je fenomen, prema svedočenjima vernika,  da se ova svetiteljka  u crnoj haljini učestalo javlja ljudima , posebno ženama. Otuda verovatno potiče i običaj da žensko novorođenče valja krstiti na dan Svete Petke

Postoje i brojna svedočenja vernika da Sveta Petka delotvorno i često iskazuje svoje isceliteljske i zaštitničke moći. Mnogi koji veruju u Svetu Petku, tvrde da se ona uvek odazove molitvama, posebno za zdravlje i sreću porodice. Ali, kad je neko jednom prizove u svoj dom, ona kasnije dolazi i samoinicijativno, kad god porodici preti kakva nevolja.

Patrijarh Pavle i Sveta Petka

O prethodnom srpskom patrijarhu Pavlu Stojčeviću postoje brojne anegdote, a jedna od njih kaže:
Nekom prilikom dođe u Patrijaršiju SPC dobrostojeća starija gospođa, velika bogomoljka, sa povećom svotom novca da patrijarh sebi kupi dobre cipele, jer je uglavnom nosio stare i iznošene koje je sam krpio i pendžetirao. Patrijarh  Pavle ni da čuje.
A ona će: ” Javila mi se noćas u snu Sveta Petka i naredila da ovo moram da uradim”.
– A kad si pošla na spavanje?- upita patrijarh.
– Oko pola jedanaest – reče gospođa.
– E, ja sam legao iza ponoći i meni se isto javila Sveta Petka da kaže da se predomislila i da te pare obavezno daš sirotinji – odgovorio je patrijarh.

Snovi proročki

Narodna verovanja kažu da na dan Svete Petke ne treba prati rublje, niti šiti, a žene ne treba da rade težak posao. Svetu Petku, na njen dan, 27. oktobra mnogi prizivaju u pomoć, paleći tamjan i zalivajući slavski hleb crvenim vinom, pominjući u molitvama Petkovicu ili Pejčindan. Potom popiju vodu sakupljenu s izvora uz manastire posvećene njoj. Ta se voda naziva adžijama.

Njome u ponoć treba ugasiti i sveću koja se taj dan, drži upaljena 24 sata. Sveća se čuva do sledeće slave jer ima svojstvo zaštitnika.

A od kolača koji je ispekla, ili domaćica ili žena gost koja je prva stigla, treba sačuvati mrve. Posle ponoći ih valja posuti po tavanu kuće ili pod krevete. Snovi koji se te noći sanjaju biće proročki, tvrdi tradicija. I dodaje da će devojke koje sačuvaju mrvice, pošto su pojele parčence obrednog hleba namenjenog Svetoj Petki, te noći videti svoju sudbinu, i budućeg muža u snu. Običaj je u nekim krajevima da žene šest dana uoči Svete Petke poste, a da se sedmog dana pričeste.

Svetoj Petki se klanjaju i Romi

Svetku  Petku praznuju i Romi pravoslavci, naročito oni u Rumuniji, a ima romskih svečara i širom Balkana.  Veruju da ih čuva od zla i bolesti.  Oni za slavskom trpezom praktikuju običaje namenjene zdravlju ukućana i domaćina porodice. Romi su u raseljavanje širom sveta krenuli iz Indije kao pagani i brzo se prilogađavali su se   religiji većinskog naroda one zemlje u koju bi se doselili. U hrišćanskim zemljama oni se krste, među muslimanima klanjaju, a neguju i najvažnije elemente svog izvornog praznovanja  paganstva kao što  Dodole, Marta, Bibija…

Među pravoslavnim Romima na Balkanu najučestalije slave su Đurđevdan, Petrovdan, Velika Gospojina,  Sveta Petka, Sveti arhangel Mihailo, Sveti Nikola, Sveti Sava…

Putešestvije čudotvornih moštiju

Čudotvorne mošti mati Paraskeve  tokom istorije prenošene su mnogo puta.  Legenda kaže da je Sveti Sava srpski vraćajući se sa hodočašća po Svetoj zemlji stigao i u Carigrad i da se u Epivati poklonio moštima Svete Petke. Zatim je u Bugarskoj to ispričao bugarskom patrijarhu i caru, u Trnovu gde se Sava docnije i upokojio.

Ubrzo po Savinom dolasku u Trnovo bugarski car je poslao delegaciju u Epivat  i 1238.godine  uspešno završi posao oko prenosa svetiteljkinih moštiju u Bugarskau, te je Sveta Petka počivala u Trnovu  sve do pada ovog grada pod otomansku vlast 1393. kada su njene mošti prenete u Vidin, zatim i u Brus 1396.  A  kada je su i tu mošti postale ugrožene  srpska kneginja Milica je zatražila od sultana Bajazita da se  telo Svete Petke prenese u Srbiju. Njen sin Stefan Lazarević pohranio je mošti u Beogradu 1402.godine. Veruje se da su od vremena despota Stefana mošti 100 godina počivale u steni pored kalemegdanske kapele i izvora Svete Petke, te da su joj na poklonjenje dolazili i pravoslavci i katolici  i muhamedanci- tadašnji okupatori Srbije.
Ali, nakon jednog veka sultan Sulejman je 1521. godine mošti vratio u Carigrad.  Posle više od 100 godina (1641.) na molbu i o trošku moldavskog velmože  Vasilija Arbanasa-Lupule mošti su prenete u grad Jaši. Tamo se i danas nalaze, osim dva prsta šake, koji su u kapeli svete Petke u Beogradu, na Kalemegdanu.

Moldavski knez je da bi spasao mošti Svete Petke , prema rumunskim istorijskim navodima, 1632. godine morao da isplati dugove Svetog groba u Jerusalimu  sa 42.000 zlatnika, 1641. godine isplatio je i  dug Carigradske patrijaršije i još podmitio Turke u Carigradu sa 390 kesa dukata.

R. Lončar

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More