“Yugo taksijem” vozi putnike kroz Cirih: “Seća me na letnji raspust, zbijeni jedni uz druge, s lubenicom u krilu” (VIDEO)

Youtube printscreen Yugo taxi
129

Tokom interkulturalnog festivala “O nama!” (About Us!) komičar i muzičar Danko Rabrenović svojom crvenom “zastavom 101” besplatno vozi putnike kroz Cirih – do ljudi i mesta koji su na neki način povezani s bivšom Jugoslavijom. Vožnja “Jugo taksijem” traje oko pola sata, a ko ne nađe mesto, može da dođe pravo na željeno odredište.

Crveni “stojadin” privlači pažnju. Prolaznici se smeškaju, motociklisti u prolazu podižu palac.

“Za one koji ga znaju, automobil deluje kao vremeplov”, kaže scenografkinja Izabel Kajzer, koja je osmislila projekat u saradnji s dramaturgom Peterom Šicom.

To je simbol vremena kada je Jugoslavija ekonomski počela da propada. Rat je mnoge naterao da se identifikuju kao Srbi, Bosanci ili Hrvati, ali “jugo” ih sve povezuje.

“Kao logorska vatra oko koje se svi okupljaju i pričaju priče”, kaže Kajzer.

Iako su je u detinjstvu pogrdno zvali “Jugo”, nije gajila nikakav odnos prema zemlji, s kojom se ta reč dovodi u vezu, otkriva ona. Otac joj je Švajcarac, majka iz Sarajeva. Roditelji su se upoznali u Libiji, a ona se rodila u Švajcarskoj. Činjenica da isti naziv u slučaju automobila ima pozitivnu konotaciju, za nju je bila povod za pokretanje projekta.

Njen partner Peter Šic zna za automobil iz priče. Otkriva da ga njegov miris podseća na “trabant”, koji je njegova porodica imala. Za njih u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici Jugoslavija je tada bila “zemlja snova”.

– I tamo je vladao socijalizam, ali su mogli da putuju na Zapad i piju koka-kolu – priča Šic.

Emir (36) je jedan od putnika na probnoj vožnji u Vidikonu. Na šta pomisli kada vidi “zastavu”?

– Na letnji raspust – kaže on i priča kako su roditelji vozili decu kod babe i dede, ili kako su ušestoro putovali na more.

– Zbijeni jedni uz druge, s lubenicom u krilu – kaže uz osmeh.

“Volim burek”

Jedan od ciljeva projekta “Jugo taksi” jeste da raspad Jugoslavije prestane da bude jedina asocijacija pri pomisli na Balkan. Emir i njegov 15 godina mlađi poslovni partner Davud organizovali su servis za dostavu hrane “Volimburek”. Od sredina juna razvlače kore za burek, onako kako su to radile njihove majke i babe, a zatim ih filuju sirom, mesom, krompirom ili spanaćem. Mesto proizvodnje je Pekara “Buhman” u Bincu, koju Emir i Davud koriste na smenu s blogerima ishrane, kafedžijama i konditorima.

Novopečeni pekari su ranije u istoj firmi radili kao spoljni saradnici, a jedne večeri ih je posle posla spopala neutoljiva glad za omiljenim jelom iz detinjstva. Osnovali su startap kompaniju, koja je ubrzo počela da donosi prihode. U početku su isporučivali samo vikendom, u međuvremenu to rade i uveče tokom cele nedelje. Ističu da žele da klijentela izađe izvan okvira balkanske zajednice.

– Želimo da jednoga dana od nas poručuje i gospođa Miler iz Turgaua – kaže Emir.

Drugo odredište – atelje i radionica

Atelje i radionica Mikija Elete nalaze se u Frizenbergu. To je sledeće odredište “Jugo taksija”. Bosanac je prvi put došao u Švajcarsku 1973. da bi zaradio za flamenko gitaru. Rekli su mu da prvo nauči nemački, što je tada 23-godišnji mladić ozbiljno shvatio da bi se vratio pola godine kasnije. Tadašnji student sociologije našao je posao bolničara na Univerzitetu u Cirihu. “Milionska plata” (preračunata u dinare) trajala je samo do kraja meseca, što je za njega bilo gorko otrežnjenje, ali je ipak ostao. Zaljubio se u medicinsku sestru, tadašnju šeficu, i zasnovao porodicu s njom.

Posle toga je radio kao fudbalski trener, radnik na benzinskoj pumpi, restaurator nameštaja i bio “domaćica”. Pritom je maštao da bude bravar ili muzičar, priča danas 69-godišnji Eleta. Zadivljen tehnikom i inspirisan švajcarskim skulptorom Žanom Tenglijem, počeo je da se bavi kinetičkom umetnošću.

Kada su ga kritikovali da je neprecizan, to je shvatio kao izazov i obećao je da će za godinu dana konstruisati sat, bez ikakvog predznanja. Danas njegove filigranske, maštovite kreacije krase kraljevske kuće na Bliskom istoku, ili se izlažu u muzejima.

“Industrijski pojas”

Put “Jugo taksija” preko Evropskog mosta vodi do Vulkanplaca u Altštetenu. Odatle pa sve do Vintertura i Badena pružao se “industrijski pojas”, kako ga naziva Tomislava A. Kosić. Istoričarka piše disertaciju o istoriji gastarbajtera iz socijalističke Jugoslavije, koji su od 1960. do 1980. došli u Švajcarsku. Regrutovale su ih fabrike mašina, šedicije, građevinske firme i poljoprivredne zadruge. U tu svrhu je razgovarala i sa svedocima tog vremena.

Tomislava Kosić zainteresovane klijente “Jugo taksija” provodi njihovim stazama.

Od šestog do 21. septembra 2019. u Cirihu je prvi put održana interkulturalni festifal “About Us!”, koji je naručio grad. Cilj je da se predstave stanovnici iz različitih kultura. Sastojao se iz sedam umetničkih projekata, među kojima je bio i “Jugo taksi”.

Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More