Rušenje betonske tvrđave Hladnog rata: “Mi Srbi smo komade Berlinskog zida odneli sa sobom kao uspomenu na granicu dve Nemačke”

84

Od kada je tokom noći 12. i 13. avgusta 1961. godine sagrađen Berlinski zid da bi razdvojio jedan nemački narod u dve države, Srbi u Nemačkoj, a posebno oni iz Berlina, kao i Nemci u zapadnoj i istočnoj zemlji, iščekivali su trenutak rušenja Berlinskog zida kao spasenje iz dnevne i noćne more.

“Berlinski zid je bio masivna, do tada jedinstvena građavina u svetu- jedinstvena po svojoj nameni i mnogim drugim obeležjima. Zid je simbolizovao podeljenost ne samo Nemačke nego, možda u još većoj meri, Evrope i sveta. Razdvajao je ne samo jedan narod, porodice, već i Evropu, ideologije, način života. Bio je dug 155 kilometara, visok u proseku oko 3,5 metra sa oblinom na vrhu da eventualni begunci nemaju za šta da se čvrsto uhvate. Imao je oko 300 osmatračnica, čuvalo ga je 14.000 graničara sa 259 službenih pasa. Na nekim delovima bio je ojačan bodljikavom žicom i minskim poljima” opisao nam je ovu betonsku tvorevinu Đorđe Milošević, tadašnji dopisnik Tanjuga iz Istočnog Berlina.

Građani istočnog dela grada sa strahom i nekakvim čudnim osećanjem gledali su na tu tvorevinu od betona i čelika, nastojeći da joj se ne približavaju jer bi to moglo da se tumači kao namera da se prebegne na drugu stranu.

A to se sprečavalo najčešće vatrenim oružjem i bez upozorenja.

“U Istočnom Berlinu živelo je par stotina Srba i Jugoslovena srpskog porekla, ponajviše državnih službenika, jer je tamo bila Ambasada Jugoslavije, pa desetak privrednih predstavništava i detaširanih radnika na privremenom radu. U Zapadnom Berlinu je živelo 25.000 jugslovenskih radnika. Svi mi Jugosloveni imali smo pravo bez problema da prolazimo kroz zid i prelazimo granicu dve države. Išli smo na istok da kupujemo jeftinu hranu ili smo preko istoka grada putovali u otadžbinu na godišnji odmor”, objašnjava položaj naših ljudi u podeljenom gradu Đuro Plavšić, gastarbajter poreklom iz Prijedora.

PRVI ZNACI CEPANJA
I Milošević i Plavšić se sećaju da su se krajem osmadesetih pojavili prvi znaci cepanja nemačko-nemačke granice. Učestalo je tada masovno bekstvo građana Istočne Nemačke, Mađarske i Čehoslovačke na Zapad, jer su Mađarska i Austrija otvorila svoje granice. Tokom leta 1989, desetine hiljada automobila sa istočnonemačkim registracijama valjalo se drumovima ka jugoistoku – Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a zatim dalje ka Austriji i Zapadnoj Nemačkoj.

“Odluku o otvaranju granice Istočne Nemačke i prolaz kroz Berlinski zid saopštio je član najužeg partijskog rukovodstva Ginter Šabovski na konferenciji za štampu u berlinskom pres centru, u istočnom delu grada. Tamo sam odlazio gotovo svakodnevno jer je, naročito poslednjih meseci, imalo šta da se čuje.

Šabovski je došao u pres centar pravo sa sednice partijskog plenuma da bi obavestio novinare o toku sastanka. Ja sedim u drugom redu i dižem ruku želeći da postavim pitanje. Imam utisak da Šabovski ne vidi ni mene niti bilo koga drugog. Deluje krajnje zbunjeno i odsutno. Jedan italijanski novinar nadvikuje sve sa pitanjem kada će zid biti otvoren – opisuje ovaj istorijski trenutak Đorđe Milošević.

U pola reči Šabovskom prilazi jedan službenik i dodaje mu nekakvu ceduljicu. Na toj ceduljici je napisana odluka o otvaranju granice. Šabovski je očigledno zbunjen i sebi u bradu sriče reči napisane na ceduljici.

“Koliko shvatam, granica se otvara sada, odmah”, izjavio je Ginter Šabovski.

Bio je deveti novembar 1989. godine.

Napolju su već bile demonstracije. Par dana ranije u Istočnoj Nemačkoj je smenjeno političko rukovodstvo. Zvanično se saopštava da je predsednik Erih Honeker podneo ostavku “iz zdravstvenih razloga” i da ga je na toj funkciji zamenio Egon Krenc, jedan od najmlađih članova Politbiroa.

“Devetog novembra 1989, uveče otvorene su istočno-nemačke granice i probijen je Berlinski zid. Desetine, stotine hiljada građana pohrlilo je istog trenutka na granicu ka zapadu u “obećanu zemlju”. Bio je to stampedo kakav ni pre, ni posle toga nije viđen u istoriji”, kaže Milošević.

Desetine hiljada građana istočnog Berlina krenulo je tog 9. novembra 1989. ka graničnim prelazima na Zidu, dok je policija bila zatečena. Pojedini oficiri su odlučili da otvore vrata i omoguće prolaz.

Građani su uzvikivali: „Dole Štazi! Želimo da prođemo!“

I građani kod Brandenburške kapije, sa zapadne strane su se oglasili:

„Otvorite kapiju! Otvorite kapiju! Otvorite kapiju!“

“Tog devetog novembra 1989. godine nemački policajci su stajala i posmatrali rušenje zida. Mi Srbi smo komade Berlinskog zida odneli sa sobom kao uspomenu na taj bedem i na granicu dve Nemačke”, pokazuje nam Đuro Plavšić iz Berlina suvenir od betona srušenog zida.

“U Jugoslaviji, koja je u vreme pada Berlinskog zida bila u velikim političkim previranjima tada, nije bilo
dovoljno razumnih ljudi da shvate da se rušenjem Berlinskog zida jedna istorijska etapa završava i da je
počela nova.

“Berlinski zid je bio simbol Hladnog rata i Gvozdene zavese i to opipljive, materijalno izražene. Rušenje Zida je, istovremeno, bio simbol napuštanja Hladnog rata. On je simbolično, psihološki, bio ta prelomna tačka. Nije Berlinski zid sam po sebi ništa značio, bez onoga što ga je okruživalo, proizvelo i srušilo. Nije ga srušila spontana masa, već razvoj, a pre svega evolucija u Sovjetskom Savezu i pravovremena orijentacija Nemačke. Oni su tu odigrali veliku ulogu. Treći faktor je bila Amerika, koja je prihvatila otvaranje Sovjetskog Saveza i sarađivala u završetku Hladnog rata”,  izjavio je jugoslovenski ministar spoljnih poslova Budimir Lončar.

“Niko se u SFRJ nije pitao šta će biti sa našim ljudima, Srbima i Jugoslovenima srpskog porekla, sa Bosancima pravoslavcima i drugim prosrpskim radnicima na privremenom radu i žiteljima u Nemačkoj, u vreme njenih političkih previranja, ujedinjenja i potom, Rušenje Berlinskog zida i promene državnih sistema u Evropi, pokazaće se da su narodi Jugoslavije platili krvlju, siromašenjem, razaranjem, izbeglištvom i sukobima koji i danas traju, iako srećom ne više oružani.

UJEDINJAVANJE NEMACA
Ni dan – danas nije jasno ko je doneo odluku o otvaranju granice: da li je to bio Politbiro JSPN koji je te večeri održavao sednicu, Državni savet ili neko treći. Do ušiju novinara doprla je gotovo neverovatna varijanta: cedulju sa takvom odlukom Šabovskom su doturili ljudi iz zapadnonemačke obaveštajne službe. Znalo se, naime, da kada se granica jednom otvori, više neće biti te snage koja je ponovo može zatvoriti.

“Vlast Nemačke DR nalazila se tih dana i nedelja u rasulu. Više se nije znalo ko pije a ko plaća. Sve konce
vukle su zapadnonemačke obaveštajne i druge službe”, tvrdi novinar Đorđe Milošević, koji ovih dana objavljuje knjigu o rušenju Berlinskog zida.

Toga 9. novembra 1989. godine Nemačka se faktički ujedinila. Njeno ,,de jure” ujedinjenje uslediće nešto kasnije. Sve ostalo bilo je ,,stvar tehnike”. Ni praktično, ni teoretski, više ništa nije moglo da spreči ono što se narednih dana i meseci događalo.

I jedan i drugi deo grada, koji u to vreme zajedno imali oko 3,5 miliona stanovnika, bili su na nogama tih dana i noći.

Nepregledne kolone automobila i pešaka slivale su se ka graničnim prelazima uz neopisivu gužvu jer su ,,rupe” napravljene u zidu bile još isuviše male da propuste sve koji su hteli da pređu na drugu stranu.

Otvaranje prolaza kroz Berlinski zid i granica u Istočnoj Evropi osim radosti i zadovoljstva, donelo je mnogo nevolja i istočnom i zapadnom delu grada. Odjednom, u Istočnom Berlinu sjatili su se belosvetski putnici- šverceri, preprodavci, kockari, sitni prevaranti, lopovi, besposličari. Doskora izuzetno miran, čist i uredan grad postao je prljav i neuredan.

Po ulicama su počeli da se viđaju prosjaci, koje su žitelji Istočnog Berlina ranije gledali samo na televiziji. Počela je da cveta trgovina valutom a zvanični izvori saopštavaju da je i droga počela da se švercuje.

-Tražili smo, dobili smo – izveštavao je reporter berlinske televizije, koja je prikazala do tada neviđene scene.

Na ulicama grada gomile đubreta, neuredne ulične tezge, spavače po klupama u parkovima, beskućnike koji besciljno tumaraju gradom. Berlinci se užasavaju pojedinih scena koje im priređuju pridošlice iz pojedinih istočnoevropskih država.

U DR Nemačku i Istočni Berlin dolaze azilanti iz Rumunije, Bugarske, Sovjetskog Saveza, zatim sitni trgovci iz Poljske kojih je najviše na buvljoj pijaci u Zapadnom Berlinu. Ima i novih pridošlica iz Jugoslavije.

Đuro Plavšić se seća da su posle pada zida kolone istočnih Nemaca stajale pred bankama u zapadnom delu Berlina da bi podigli 100 maraka, koliko im je sledovalo kao prva pomoć.

“Niko, međutim, nije mogao da predvidi da će Istočni Nemci doći i pokupovati sve što su našli u prodavnicama Zapadnog Berlina – kaže Đuro Plavšić -U prodavnice su ulazili samo sa kolicima, kakvo je bilo pravilo u NDR, i kupovali sve, od toalet papira do automobila. Takva nagla kupovima u zapadnom delu grada izazvala je gašenje trgovačkih firmi u istočnom delu Berlina, jer tamo potražnje nije bilo. Istočni Nemci su počeli da ostaju bez posla u svojim trgovinama, što im se nikada ranije nije događalo.

Berlinski mediji beleže da dolaze čitave porodice iz istočnih zemalja sa čoporom dece svih uzrasta koji ne deluju baš uredno. Među njima je dosta Roma. Mlade žene doje i povijaju decu po parkovima, na ulici. Nemci, nenaviknuti na ovakve scene, užasavaju se i okreću glave.

– To ipak, nismo tražili ni želeli – pisale su istočnoberlinske novine.

Polovinom decembra 1989, kada je ujedinjenje već bilo na vidiku, nemački kancelar Helmut Kol posećuje Istočnu Nemačku, prvi put posle ,,mirne revolucije”. Prva stanica mu je Drezden.

“Zapadnonemački kancelar nije mogao ni da sanja kakve će mu ovacije prirediti građani Drezdena; grada koga je saveznička avijacija gotovo zbrisala sa lica zemlje tokom rata a koji će se krajem osamdesetih godina pročuti po masovnim manifestacijama za ujedinjenje Nemačke.

– Helmut, Helmut”- klicala je masa.
– Dojčland, Dojčland – orilo se iz desetine hiljada grla.

Oduševljena masa nosila je zapadnonemačke zastave, pevala zapadnonemačku himnu, uzvikivala ,,ujedinjenje” i stalno ponavljala: ,,Dojčland, Dojčland”.

Zvanični proces ujedinjavanja i stvaranje nove jedinstvene vlasti Savezne republike Nemačke trajao je od 1991. do 1997. godine, kada su sve institucije formirane u glavnom gradu Berlinu.

EUFORIČNA NOĆ
Ispraćaj stare i doček nove, 1990 godine okupio je na njegovim ulicama i trgovima, istočno i zapadno od zida, oko milion građana. Konačan bilans ove euforije je: četiri mrtva, nekoliko stotina povređenih, ogromna materijalna šteta i krajnje neprijatna politička senka. Jer, novogodišnja noć imala je veoma jasan politički prizvuk, prizvuk ,,velike pobede”.

DRŽAVA OD DVA BILIONA
Više od dva biliona evra otišlo je od ujedinjenja sa zapada Nemačke na istok Nemačke. Svi koji svoju platu
zarađuju u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj i danas plaćaju solidarni porez kojim se finansira manje razvijeni istok države. Ovaj porez će biti ukinut 2021. godine.

Marko Lopušina

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More