Irena i Dušan Nikolov, inženjeri u San Hozeu: Evropa nam je bliskija zbog porodičnog života

Foto: privatna rhiva
562

Dušan Nikolov i Irena Veljović su jedni za koje bi mnogi u Srbiji rekli da su pravi srećnici, jer im je data šansa da stručnu praksu dobiju u jednom od prestižnih kompanija u svetu, NVIDIA u Santa Klari.

U toku četvrte godine Elektrotehničkog fakulteta Dušan se prijavio za stručnu praksu u firmi NVIDIA i nakon nekoliko telefonskih intervjua je dobio poziv na tromesečnu praksu.

„U SAD sam tako prvi put došao u septembru 2015. godine. Nakon prakse sam dobio ponudu za posao u istom timu. Ponudu sam prihvatio ali ne pre razgovora sa devojkom, sadašnjom suprugom, sa kojom sam se kasnije i preselio“, priča nam Kraljevčanin Dušan Nikolov.

Foto: privatna rhiva

Tako su se Dušan, inženjer elektrotehnike i Irena, inženjer arhitekture , pre tri godine sa četiri torbe našli na dolaznom terminalu internacionalnog aerodroma u San Francisku. Posle mesec dana boravka u privremenom stanu koji im je firma obezbedila, uselili su se u stan koji do danas nisu menjali.

„To vreme kada smo tražili stan, auto, otvarali račune u banci, prijavljivali se u vodovodu, za struju, kablovskoj itd, sada smatramo nekakvom prekretnicom u našem zajedničkom životu. Nekako smo samo zakoračili u život odraslih, a da toga nismo ni bili svesni“, priča naš sagovornik.

Prve mesece svog života u Americi naš sagovornik je provodio gotovo isto kao i u Srbiji, osim što je odlaske na fakultet zamenio odlascima na posao. Vinovnik njegovog preseljenja je prijatelj Voja koji mu je i bio domaćin u prvobitnom periodu boravka u SAD.

Foto: privatna arhiva

„Sa Vojom sam odlazio na treninge na lokalno penjalište, a kada nismo trenirali na penjalištu obilazili smo lokalne nacionalne parkove. Osim toga, izlazili smo nekako na isti način kao što bismo i u Srbiji, doduše uz značajno više vremena provedenog u tranzitu – automobilu. Gradski život ovde dosta zavisi od toga gde zapravo živite. Verujem da bi me u Srbiji najbolje razumeli ljudi gde nema javnog prevoza.  Nedavno smo se vratili sa odmora iz Srbije, gde smo jedan deo proveli živeći u vikendici moje porodice u selu pored Kraljeva. Da nismo imali auto mobilnost bi nam bila drastično otežana. Tako je i ovde. Nažalost, ovde javni prevoz kao da ne postoji. Ono malo javnog prevoza je praktično beskorisno, jer su sve šanse da nećete imati pristup prevozu kada vam zatreba“, priseća se Dušan svojih početaka u Americi.

Zbog toga su se Irena i Dušan odlučili da žive u centru San Hozea.

“Gradsko jezgro je jako malo, upoređujući sa Kraljevom koje ima značajnije veće urbano jezgro, ali nam je makar određena količina sadržaja od interesa dostupna bez auta. Ovde je zoniranje takvo da se ne mešaju stambeni blokovi i administrativno-poslovni blokovi. Toga kod nas jednostavno nema, ali mi je možda po prirodi stvari najsličnije nekim našim malim gradovima. Sam grad je jako mali i predviđen za administraciju i poslovne objekte, dok se na njega nadovezuju skoro isključivo kuće i po koja stambena zgrada. Javni prevoz je ograničen i praktično da ne postoji, pa je zbog toga cela oblast jako slabo povezana”, objašnjava Dušan kako funkcioniše gradski život u San Hozeu.

San Hoze Foto: privatna rhiva

Priroda i odnos prema prirodi

Dušan kaže da ono što bi izdvojio kao posebnu različitost u odnosu na Srbiju jeste odnos prema prirodi. Kako kaže, đubreta nema nigde. Od malih lokalnih, pa sve do velikih nacionalnih parkova, sve je čisto i uređeno. Ljudi poštuju znakove pored puta, prate obeležene staze za šetnju i generalno se trude da ne zagađuju.

Foto: privatna rhiva

S druge strane, ovakve okolnosti mogu da deluju čudno i izveštačeno, pogotovo kada se uzme u obzir to da su i najmanji detalji precizno kontrolisani i definisani. „Tako smo prilikom jednog kampovanja morali da kupimo drva za ogrev u lokalnoj prodavnici, jer je čak i sakupljanje već palog drveća i granja regulisano i zakonom zabranjeno“, priseća se naš sagovornik.

Povratak na Stari kontinent

Iako ovo dvoje mladih ljudi, koji su odnedavno i proširili svoje porodično gnezdo, po merilima današnjih vrednosti, imaju ispunjenu poslovnu stavku svojih života  zahvaljujući radu u najprestižnijem IT poslovnom okruženju, planiraju da se u budućnosti vrate na Stari kontinent.

„Još pre našeg zajedničkog dolaska lično sam stekao utisak da ne bih želeo da se prilagođavam ovdašnjem načinu života za stalno. Nema u tom načinu života ništa specijalno loše, više je stvar stila življenja, i toga da li je on kompatibilan sa tim što mi želimo za nas. Svakako nam je drago što smo videli kako je živeti ovde. Sada kada nas je zvanično troje, ostanak nam se čini još manje verovatnim, jer porodičan život koji smo mi videli ovde nije ono što mi želimo za nas. Naravno, oboje mislimo da je lično iskustvo najbolje merilo, čime smo se i vodili kada smo rešili da se preselimo ovde. Trenutno nam je plan da se sledeće godine preselimo negde na Stari kontinent. Nekako se vodimo mišlju da u skladu sa mogućnostima i prilikama treba ispitati sva mesta od interesa i onda doneti odluku o tome gde se nastaniti“, smatra Dušan Nikolov.

Foto: privatna rhiva

Putovanja po Americi

Za ove mlade ljude vredan rad u IT kompaniji i u oblasti arhitekture nije bio razlog da ne posete  grandiozne američke gradove, a od svojih putešestvija izdvajaju dvadesetčetvoročasovni put do Sijetla, potom vožnju automobilom do Santa Barbare i Los Anđelesa, kao i vožnju vozom do Čikaga  koja traje bezmalo 66 sati.

Ivana Lukić

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More