Pola veka od filma “Bitka na Neretvi”: Koja scena je ponavljana 11 puta, a koga je film pomirio posle 15 godina svađe

Youtube printscreen
117

“Bitka na Neretvi” je film koji je zaslužio mnogo bolji status nego glas koji je o njemu ostao, kaže filmski kritičar Miroljub Stojanović, piše Blic.

Verovatno najskuplje filmsko ostvarenje bivše Jugoslavije, “Bitka na Neretvi” Veljka Bulajića, snimljeno je za godinu i po dana, uz ogroman napor cele države. Snimanje je najpre odloženo zbog zemljotresa u Skoplju, zatim i zbog privrednih reformi, pa je prva klapa pala 25. oktobra 1967, a premijera je bila u sarajevskoj “Skenderiji” 29. novembra 1969, kojoj su pored glumaca i reditelja prisustvovali i Tito, Sofija Loren, Omar Šarif…

Put do slobode…

Povodom 50 godina od premijere filma, u Filmskoj galeriji Kulturnog centra Beograda otvorena je izložba “Put do slobode mora biti čist”, koju je priredila Maja Medić. Kako je rečeno, reditelj Veljko Bulajić zbog zdravstvenih problema nije bio u mogućnosti da dođe na otvaranje izložbe iako je učestvovao u njenoj pripremi koja je trajala godinu dana.

Najveći broj fotografija prikazanih na izložbi pripada arhivu Kinoteke, nekoliko je iz arhive Tanjuga i jedna iz arhive Borbe, a sama postavka ima tri segmenta.

“U prvom delu su krupni planovi glavnih glumaca, odnosno kadrovi iz filma. Na njih se nastavljaju totali u želji da se makar delimično oseti ta velelepnost i taj do sada neprevaziđeni broj statista u filmu sa ovih prostora. U poslednjem delu se nalaze fotografije iza kamere, koje predstavljaju rad reditelja sa glumcima i pripreme pred snimanje kadra. Poseban segment predstavlja zid na kojem se nalaze novinski članci, to je pokušaj da se približi ta atmosfera i burne reakcije posle premijere fima, što u domaćim, što u inostranim medijima”, kaže Maja Medić, autorka izložbe, i dodaje da posetioci mogu da vide i repliku Pikasovog plakata koji je rađen za englesku verziju filma.

Basnoslovan budžet

Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke, ističe da smo svedoci da u poslednje vreme partizanski film često što zbog ideoloških što zbog nekih drugih razloga izaziva polemike, što je slučaj i sa “Bitkom na Neretvi”.

“Kada je film koji zadire u istorijski događaj tretiran na način koji je podrazumevao višegodišnje pripreme, onda stičemo utisak da je SFRJ želela da ovaj film uspe i da njegov uspeh pređe granice, što je produkcioni vrh i uradio. Ne mislim samo na nominaciju za nagradu Američke filmske akademije, nego i na neverovatan broj gledalaca koji su pogledali ovaj film van granica Jugoslavije. I danas ćete neretko u prodavnicama specijalizovanim za DVD širom sveta naći ovaj film koji pripada svetskim klasicima”, navodi Pantelić.

On dodaje da i danas ovo ostvarenje izaziva brojne polemike.

“Pre samo godinu i po dana slovenački filmski arhiv je zahtevao od srpskog negativ filma “Bitka na Neretvi”. Jugoslovenska kinoteka poseduje negativ ovog filma, ali taj negativ dobijen je kao poklon od naših kolega iz Praga. Taj film bez obzira što je sniman i oko čijih produkcionih prava se spore i dalje kompanije iz Hrvatske, odnosno Bosne, jeste nešto što sa pravom zaista možemo da nazovemo jugoslovenskim filmom. Čak i iz tih produkcionih uglova. Jer ne treba zanemariti učešće JNA, više od 10.000 vojnika statista, vojne mehanizacije… Sve to je doprinelo da ovo zaista bude spektakl. Ali i u smislu budžeta. Zvanično on je bio 4,5 miliona dolara, basnoslovan za tadašnje jugoslovenske uslove. Ali, kada na to dodate “besplatno” učešće vojske, precizno su izračunali nekih strani producenti, dođe se do u to vreme za naše uslove neshvatljivih 12 miliona dolara!”, priča Jugoslav Pantelić.

Šta je Tito rekao kada je video scenario “Bitke na Neretvi”: “Pet minuta pre prijema imao sam dve mogućnosti”

On dodaje da je taj superspektakl proširio ono što je tadašnjoj državi bilo izuzetno važno, a to je da tada ne tako daleku važnu bitku iz Drugog svetskog rata vide i van granica Jugoslavije.

“Domaća publika je bila zadovoljna, a samo prisustvo velikih zvezda učinilo je da ovo bude jedna od najvećih svetskih produkcija u toj godini, a dolazila je iz Jugoslavije”, zaključuje on.

Bulajićeva izjava

Filmski kritičar Miroljub Stojanović kaže da je ovaj film izuzetno važan u vreme narastajućeg fašizma u Evropi.

– “Bitka na Neretvi” je ratni spektakl o herojskom otporu nacističkim okupatorima i šalje specijalnu poruku svim slobodoljubivim ljudima čak i danas – ističe Stojanović.

On podseća na jednu zanimljivu izjavu reditelja Bulajića iz 2010. godine.

– Citiraću je: “Ja sam bio i ostao u potpunosti režimski reditelj. Iza mene i mojih filmova je stajao lično maršal Tito, svaki moj film je koštao koliko i 17 jugoslovenskih filmova. I te kako sam bio privilegovan i ja se time ponosim jer sam svojoj domovini Jugoslaviji i svom narodu donosio ugled i novac!”. Dakle, činjenica je bila ta reputacija ozloglašenosti Veljka Bulajića. Ali ona je doprinela da potpuno zamaglimo prostore odvajanja između vrednosti ovog filma i čoveka koji ga je napravio. “Bitka na Neretvi” je film koji je zaslužio mnogo bolji status nego glas koji je o njemu ostao. Taj film ima svojih kvaliteta i mana, ali meni lično smeta to da taj film ni u vreme kad se pojavio, uz par časnih i kritičkih sagledavanja vrednosti i mana, nikada nije bio nikakav miljenik već je oduvek bio posmatran kao prototip onoga što je želeo režim. Ovaj film je bio i ostao spektakl u svetskom rangu po svim svojim atribucijama i u tom smislu mu i treba pristupiti – zaključuje Stojanović.

Pikasov poster

Za englesku verziju filma muzički doprinos dao je čuveni kompozitor Bernard Herman i orkestar Londonske filharmonije, a jedan od originalnih postera napravio je Pablo Pikaso. Pikaso je u svojoj karijeri uradio samo dva filmska plakata, jedan za Bunjuelov film “Andaluzijski pas” iz 1929. godine, a drugi za “Bitku na Neretvi”. Zanimljivo je da slikar nije tražio nikakav honorar, a jedini zahtev mu je bio da dobije 12 boca najboljeg vina iz Jugoslavije.m smislu mu i treba pristupiti – zaključuje Stojanović.

Velika imena

U filmu su učestvovale tada svetske zvezde Jul Briner i Orson Vels, Franko Nero, Hardi Kriger, Sergej Bondarčuk, Silva Košćina, Kurt Jirgens, Oleg Vidov i Entoni Doson. Od naših glumaca igrali su: Milena Dravić, Ljubiša Samardžić, Velimir – Bata Živojinović, Boris Dvornik, Lojze Rozman, Nikola – Kole Angelovski, Stole Aranđelović, Miha Baloh, Faruk Begoli, Milena Dapčević, Dragomir Felba, Fabijan Šovagović, Špela Rozin, Pavle Vuisić, Abdurahman Šalja, Radko Polič, Branislav – Ciga Jerinić i mnogi drugi.

Zanimljivosti

Ovo ostvarenje pored brojnih kontroverzi prate i razne zanimljivosti, od toga da su za potrebe filma uništena četiri posebno konstruisana sela, jedna tvrđava, a most na Neretvi je dva puta miniran. Ipak, nijedan kadar scene rušenja mosta preko Neretve nije ušao u film jer se nakon miniranja podigla ogromna prašina. Kasnije je ova scena snimljena u studiju na maketama.

Interesantno je da Orson Vels i Kurt Jirgens 15 godina nisu razgovarali zbog jedne svađe, a pomirio ih je Bulajić u ovom filmu.

Orson Vels, koji je u Americi dobijao preteća pisma kada mu je ponuđena uloga četnika u ovom filmu, čak 11 puta je morao da ponavlja scenu u kojoj sa svoja 124 kilograma “pada mrtav” i to samo zato što je jedan statista svaki put gledao u kameru.

Ovo je inače bio prvi i jedini zajednički film Jula Brinera i Orsona Velsa. Briner je tumačio partizana Vladimira Smirnova, zvanog Vlada Rus, a Vels četničkog komandanta. Obojica su umrli istog dana, 10. oktobra 1985. godine.

Na premijeru filma je pozvan i jedan od autentičnih boraca sa Neretve, a on je reditelju Veljku Bulajiću odgovorio: “Hvala, ja sam bio na premijeri. Na reprize ne dolazim”.

Snimanje ovog filma je obeležio i jedan tužan događaj. Početkom februara 1968. snimatelj Đorđe Jolić poginuo je na snimanju scene gađanja bunkera bombama iz aviona.

Boris Dvornik, Petar Kralj i Kole Angelovski glumili su bez honorara jer su angažovani kao tadašnji pripadnici JNA na odsluženju vojnog roka. – To spada u našu vojnu obavezu – izjavio je na snimanju Boris Dvornik za tadašnje medije.

Istovremeno su novine pisale da su Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić imali najveće honorare koji su ikada isplaćeni domaćim glumcima u domaćem filmu.

Za uloge četnika angažovano je 600 ljudi iz okoline Požarevca, a njima je plaćen honorar za šest meseci samo zato što su u tom periodu puštali kosu i bradu.

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More