“Kralj Petar I” najbolji film na Festivalu srpskog filma u Čikagu, specijalna nagrada dečaku Ivanu Vujiću

254

Svečanom dodelom nagrada 8. novembra, završen je trodnevni Festival srpskog filma u Čikagu, održan sedmi put, pod sloganom “Ka svetlosti bez međa”, u organizaciji mesečnog lista “Ogledalo” i uz pomoć mnogobrojnih sponzora i prijatelja ove važne kulturne manifestacije.

Nagrade su ove godine dodeljene prvi put, a žiri u sastavu Jesse Charbonier, osnivač Prvog festivala internacionalnog filma na Floridi, Joshua Chicoine, osnivač i direktor Čikaškog međunarodnog festivala muzike i filma, Stefanija Đokić, politikolog i Mila Filipović, novinar, za najbolji film proglasili su igrani film “Kralj Petar I”, za koji je nagradu dobio i reditelj Petar Ristovski.

Za najbolju mušku ulogu nagradu je dobio Tihomir Stanić za ulogu u “Delirium Tremens”, nagradu za najbolju žensku ulogu Nataša Ninković za ulogu u filmu “Ajvar”, nagrada za sporednu mušku ulogu pripala je Milošu Bikoviću za ulogu u filmu “Balkanska međa”, koji je, zajedno sa kolegom glumcem i producentom Miodragom Radonjićem, iz Čikaga odneo i nagradu za najbolji ansambl, a specijalna nagrada žirija festivala pripala je i dečaku Ivanu Vujiću, za izuzetno odigranu ulogu najmlađeg kaplara, Momčila Gavrića u filmu “Kralj Petar I”.

Festival je nezvanično otvoren na Red Carpet Gala prošlog četvrtka, u francuskom restoranu “Marchesa”, gde su prisutne pozdravili gosti iz Beograda – glumac, Miloš Biković, glumac i producent Miodrag Radonjić, glumica Danica Ristovski, glumica Teodora Ristovski i reditelj Petar Ristovski, a trodnevno druženje sa publikom nastavilo se u salama bioskopa AMC u Rosemontu.

Publika je videla kratki dokumentarni film “Ka svetlosti” i dugometražni dokumentarni film “Teslin narod”, i igrane filmove “Balkanska međa”, “Kralj Petar I”, “Delirium Tremens”, “Ajvar” i “Taxi Blues”. U Generalnom konzulatu Srbije priređena je i konferencija za štampu za ovdašnje medije na srpskom jeziku, a Festival je ove godine bio posvećen 20. godišnjici NATO bombardovanja Srbije.

“Najveći izazov i jeste bilo organizovati festival u znak sećanja na bombardovanje Srbije, i kao svojevrsno obeležavanje 20-godišnjice tih neslavnih događaja, pa smo i selekcijom filmova izrazili poštovanje prema žrtvama i patnjama našeg naroda. Najveća radost i zadovoljstvo bilo je raditi sa ovim divnim ljudima koji su bili gosti festivala, i koji su na najbolji način potvrdili svoju profesionalnost, ali i izuzetnu energiju i jednostavnost kojom zrače i za koju sam im beskrajno zahvalna. Svojim prisustvom su dali težinu i važnost ovom događaju, pa ćemo nastojati da festival svake naredne godine bude još bolji, sa kvalitetnim filmovima i reprezentativan, jer od ove godine najbolji film sa našeg festivala biće prikazan na First Coast International Film Festivalna Floridi”, kaže Slavica Petrović, direktor i osnivač Festivala.

Miloš Biković, glumac i producent filma “Balkanska međa” u Čikagu je boravio prvi put, uz veliku radost zbog susreta sa ovdašnjom publikom i učešća na festivalu.

Foto: PrintScreen/YouTube

“Ja najpre moram da izazim izuzetno zadovoljstvo što ste me na Festival pozvali, jer to smatram posebnom čašću, ali i svojom obavezom, naročito zbog toga što je ove godine festival bio u znaku obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja. Činjenica da je u svetu rasejano mnogo naših ljudi jeste bolan problem naše nacije, ali sa druge strane, ti naši ljudi u svetu su naša ogromna snaga, energija, posebno u nastojanju da ne izgube identitet. Ovaj festival je jedna od brana da se sačuva naš identitet, naš jezik i kultura, i posebno veza sa maticom. To što vi radite je pravi podvig, zato je za mene važno što sam ovde. Nisam se dvoumio ni jednog trenutka da dođem u Čikago, jer kulutra ima zadatak, misiju i odgovornost da naši istorijski momenti ne smeju da nestanu, ni u Srbiji ni u rasejanju.

Film “Balkanska međa” je za mene takođe deo moje odgovornosti i moje misije da o bombardovanju govorimo i u filmu, jer da ja nisam prihvatio ponudu ruske produkcije da glumim u ovom filmu, 20-godišnjica bombardovanja bi prošla skoro neopaženo. Prihvatio sam ulogu, ali moram da budem iskren, kada sam ponudu prihvatio bilo je to sa moje strane donekle nesmotreno, jer ja nisam znao kakvi su ljudi sa kojima ću raditi, iz kog ugla će oni prikazati događaje i kako će oslikati istinu i koju istinu. Moglo se desiti da naprave i film koji bi bio uvreda za taj istorijski trenutak i naše žrtve. Mnogo sam neprospavanih noći proveo, analizirajući svaku rečenicu i reč, razmišljao da li je doslovno prevedeno, kako će srpska publika razumeti, kako će razumeti ruska publika. Prošao sam kroz veliki stres, ali mislim da je film dostojan jednog takvog događaja. Reakcije publike su iskrene, ljudi su i temom i filmom dirnuti, i mislim da je film ispunio svoju misiju.
Moglo bi se, naravno, raditi i na ovom kontinentu. Ja mislim da je lik Nikole Tesle u našem filmu neobrađen, ja već godinu dana radim na pripremama za igrani projekat o Nikoli Tesli, koji je dao neizmeran doprinos svetskoj baštini. Mi moramo naći pravi kontekst i pravi pristup njegovom liku i delu, jer je on tako kompleksna tema. Moramo naći ključ kojim ćemo tumačiti Teslu. Nas zanima kako se Tesla, recimo, zaljubio, a tvrdio je da odnosi sa ženama mogu da mu poremete odnos sa kosmosom. Možda da uđemo u drame iz njegovog ličnog života, možda je to ključ, jer su slike iz njegove laboratorije već viđene. Mi imamo bogatu kulturu i nasleđe, ali nažalost nemamo mogućnosti da to izrazimo kroz kinematografiju. Zato mislim da bi koprodukcije bile dobro rešenje. Mi možemo da pravimo i prelazak preko Albanije, i Kosovski boj, i Zaboravljenih 500 i mnoge druge. Tema ima pregršt, važno je naći dobrog prartnera ovde, a siguran sam da bi bilo mogućnosti da se kvalitetno i dobro radi”, rekao je Biković.

Miodrag Radonjić, glumac i producent, takođe je zadovoljan boravkom na Festivalu u Čikagu i susretima sa sunarodnicima.

“Čudan je neki novi osećaj koji sam imao boraveći u Čikagu. Od prvog momenta sam osetio da ima nešto slično sa Beogradom, tako da me taj osećaj ne napušta. Niko, naravno, ne ostaje ravnodušan pred Amerikom, koja fascinira svojom veličinom, mada ne verujem da bi takav život odgovarao mom senzibilitetu. Ovde je sve kao na nekoj traci, kao što su automobili na auto putevima, tako su im i životi na traci, uvek se zna kada će neko stići na red za nešto. U svakom slučaju, radost je velika zbog dolaska, naročito na ovu važnu smotru filma. Istina je, u Srbiji se danas prave dobri filmovi, dobre serije, produkcija je mnogo bolja, ja se njome bavim tek 3 godine, ali vidim da za to ima više mogućnosti. Otvaraju se platforme koje već dugo postoje u svetu, i to pruža mogućnost da publika vidi dobre sadržaje, za koje želi da plati, jer želi da ih gleda. Imamo filmove koji su gledani, desi se dobar film koji privuče publiku u bioskope, kao što je bio film “Montevideo”, pa onda “Južni vetar”, “Taxi Blues” i evo sada i “Balkanska međa”. Sve su to filmovi koji su vratili publiku u bioskope. Jedan segment produkcije jeste novac, ali to je u isto vreme i organizacija čitavog projekta, od ideje, preko lokacija, do realizacije projekta. Čime ćemo da se bavimo – to je pitanje kojim počinje produkcija filma, serije, predstave. Produkcija počinje i pre posla, izborom teme, ja uživam u tome da biram lokacije za snimanja, jer je to takođe deo mog kreativnog procesa.

Divan je bio susret sa čikaškom publikom, jer znam da ljudi u rasejanju mnogo emotivnije doživljavaju i filmove, i humor sa naših prostora. Bilo je mnogo emocija posle projekcije filma, bez obzira na ugao posmatranja iz koga naši ljudi u Americi vide i sećaju se tih događaja. Bilo je zanimljivo pitanje mlade devojke, koja nema priliku da o ovim događajima nešto više sazna u školi, pa je film dobra platforma i da se mlađa publika upozna sa događajima iz naše novije istorije.

Mi smo upravo završili seriju “Južni vetar” za RTS, završili smo i film “Hotel Beograd”, koji će siguran sam biti veoma gledan. Odavde idemo u Istambul, onda u Moskvu pa ponovo u Beograd, na snimanje novog filma”, rekao je Radonjić.

Petar Ristovski, reditelj, dobio je nagradu za najbolju režiju filma “Kralj Petar I”, svoj debitantski igrani film.

“Izuzetna mi je čast što ste omogućili učešće našeg filma na Festivalu i što ste ugostili moju porodicu, koja je deo filmske ekipe. Izuzetno nam je prijatno, tako smo srdačno dočekani, a osim toga u Čikagu je snimljeno mnogo velikih i dobrih filmova, pa mi se čini kao da sam već bio ovde. Jer ja jesam rastao uz domaću kinematografiju, ali sam jednim okom uvek bio i uz stari i novi Holivud.

Ne moram da objašnjavam kolika je važnost ovog Festivala, i naročito kroz filmove sa ovakvom rodoljubivom, patriotskom tematikom, koji naše sunarodnike mogu učvrstiti u vezi sa maticom, jer svakom čoveku je potrebno da zna gde pripada. Ovakvi istorijski filmovi su praktično večni kulturološki spomenici, pomažu nam da se prisetimo ko su naši preci koji su se borili za slobodu. To sam ja imao na umu i tokom rada na ovom filmu, te priče o našim precima koji su nam omogućili da se danas borimo na nekim drugim poljima.

Ime Petar znači kamen, stena, pa to je neka suština lika kralja Petra, koju sam želeo da prikažem. Rad sa roditeljima nije bio problematičan, profesionalno smo razumeli da ne treba mešati porodične odnose, iako je nemoguće potpuno ih eliministati. Naravno, bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa roditeljima, jer malo ko to iskustvo ima, jer su i oni mene napajali iskustvom. Ovo je moj debitantski film, u njemu obrađujemo temu o kojoj mnogi imaju svoju viziju i svoju verziju, a trebalo je napraviti dobar film sa dobrim dramskim i emotivnim nabojem, a u isto vreme zadovoljiti očekivanja javnosti i publike. Ovo je bio najveći filmski projekat u Srbiji u poslednjih 10 godina, i po kompleksnosti i po produkciji, pa sam se i ja strmoglavio u to snimanje. Film je valjalo završiti 2018. godine, na 100 godišnjicu završetka Prvog svetskog rata, pa smo ga snimali unazad, s kraja ka početku.

Nominacija za Oskara je takođe važna, i za mene, i za produkciju, velika je čast predstavljati Srbiju ovim filmom u Americi, možda će otvoriti i neka vrata za nove projekte.

Trenutno pripremam film koji bi trebalo da se radi na proleće, radi se o industrijskoj revoluciji u Leskovcu između dva rata, biće to preduzetnička melodrama sa elementima komedije, u kome objašnjavamo kako je taj grad dobio nadimak “Srpski Mančester”, uz mnogo posleratnog optimizma i po atmsoferi sasvim drugačiji film”, rekao je Petar Ristovski.

Danica Ristovski, glumica koja igra ulogu Makrene, takođe ne može da potpuno eliminiše ulogu “porodične manufakture Ristovski” tokom rada na ovom filmu.

“Nemoguće je to eliminisati, jer sam bila svedok dugog i napornog rada od ideje do realizacije, trajalo je to više godina i mnogo toga uzelo od nas. Kroz ceo proces smo prošli bolno, ali opet sa velikom radošću što smo imali mogućnost da se bavimo ovakvom uzvišenom, antičkom temom, koja je malo obrađivana u našoj kinematografiji. Preplitali smo veliku, iskrenu i autentičnu priču sa fikcijom koja je mogla biti pribežište, a zahtevala je veliku iskrenost.

Ovaj film i rediteljski i glumački je morao da iz svih nas izvuče sve najbolje i najiskrenije. Ja sam se tako ozbiljno pripremala za ulogu Makrene, koja je autentična paradigma svih majki koje su u ratovima izgubile svoje najmilije. Šta je njoj preostalo, nego da čeka i da se nada, da plete čarape sa ljubavlju, čekajući svog sina. Kroz simboliku i metaforu vunene čarape iz romana “Čarape kralja Petra” Milovana Vitezovića, koji je bio primarna baza za ovu našu priču, prerastaju u ljubav kralja Petra za svoju naciju, jer je on tražio da mu se te čarape obuju na samrti. Film je probudio veliku ljubav prema našoj naciji, probudio je radoznalost publike za istorijske događaje, o kojima se ne zna mnogo, jer je ovo film o kralju Petru, slobodoumnoj ličnosti, vladaru kojim se nismo mnogo bavili kroz istoriju. Pokušali smo da ga ovim filmom osvetlimo sa svih strana, i kao vladara, vojskovođe, oca, filozofa, kao čoveka koji se predao svojoj naciji i svom narodu.

Ja sam se u radu na ovoj ulozi potpuno prepustila Petrovom rediteljskom rešenju, bezrezervno sam mu verovala, ali sam se zaista temeljno pripremila za ulogu. Ja sam rpvog dana snimanja potpuno znala ceo tekst uloge. Ostalo je puno materijala kojom je Makrena na jedan kompleksniji način prikazana u seriji, pa sam ja bila na neki način šokirana time šta sve nije ušlo u film. Ali, za mene je takođe najvaznije da film bude dobar. Ponosna sam naravno što smo i Lazar i ja deo umetničke biografije reditelja Petra Ristovskog. Posebno sam zadovoljna zbog dolaska u Čikago i učešća na ovom festivalu, a naročito izuzetnim prijemom organizatora i publike, osećam se kao kod svoje kuće. Priče koje pričamo imaju u sebi epsku snagu kojom čuvamo identitet i pojedinca i nacije, zato i mislim da je ovaj film u tom smislu pravi misionarski film”, rekla je Danica Ristovski.

O dokumentarnom filmu “Teslin narod”, koji je takođe kandidat za Oskara, govorio je jedan od scenarista, Miloš Rastović iz Srpskog nacionalnog saveza iz Pitsburga.

Foto: PrintScreen/YouTube

“Scenario filma se zasniva na mom višegodišnjem istraživanju o Srbima u Americi, kojim sam nastojao da napravim kvalitetnu selekciju značajnih Srba doseljenika u Americi, od prvih doseljenika do današnjih dana. Glavna ideja vodilja je da svi mi koji ovde živimo i radimo jesmo na Teslinom putu i da dok god smo na tom putu neće biti problema ni za nas ni za našu naciju”, istakao je Rastović.

Ovogodišnji festival srpskog filma u Čikagu dokaz je da kvalitetan program, učešće odabranih gostiju, vredni volonteri, zainteresovanost publike i podrška donatora jesu garancija dobrog festivalskog programa, koji bi mogao biti još kvalitetniji uz pomoć i podršku države Srbije.

Izvor rts.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More