Šumadinci u bečkom arhivu pronašli originalna dokumenta o Pavlu Bakiću, poslednjem srpskom despotu (FOTO)

Za radnim stolom u Državnom arhivu u Beču, Foto: Radovan B. Milić
384

Petoro Šumadinaca, koji žive i rade u Sloveniji i Austriji: Radovan B. Milić, Nikola Stanić, Dragan Stajić i Boban Radović, tokom jednomesečnog rada u državnom arhivu u Beču pronašli su 20 originalnih dokumenata o poslednjem srpskom despotu, Pavlu Bakiću, sa nekoliko desetina strana, piše portal  „eStvarnost“.

“Sva dokumenta ću doneti prvih dana posle Nove godine i pokloniti Udruženju „Pavle Bakić“, u skladu sa nedavnim dogovorom sa predsednikom Udruženja Draganom Todorovićem, rekao je Radovan B. Milić, publicista, rođeni Aranđelovčanin, koji decenijama živi i radi u Sloveniji i Austriji i dodao: “Ogroman je ovo uspeh, značajan ne samo za nas Šumadince, već i celokupnu srpsku istoriju. Imali smo u rukama fascikle iz prve polovine 16. veka, sa originalnim dokumentima o Pavlu Bakiću, poslednjem srpskom despotu, od kojih neke niko do sada nije pregledao”, rekao je za portal “eStvarnost” Radovan B. Milić.

Istraživači u bečkom arhivu: Radovan B. Milić, Nikola Stanić, Dragan Stajić i Boban Radović, Foto: Radovan B. Milić

Udruženje „Pavle Bakić“ je poslalo zahvalnice svim članovima istraživačkog tima: Radovanu B. Miliću, Nikoli Staniću, Draganu Stajiću, Bobanu Radoviću i Snežani Mihailović.

Veliku pomoć istraživački tim je imao od Snežane Mihailović, stručnog prevodioca za nemačko-srpski jezik, zahvaljujući kojoj je obavljana kompletna korespodencija između istraživačkog tima, koje je predvodio Radovan B. Milić, i Državnog arhiva u Beču. Za svaki segment arhivske građe bilo je potrebno posebno odobrenje, koje je strogo ustorojeno rukovodstvo bečkog arhiva davalo na osnovu prethodno napisanog zahteva, detaljno obrazloženog i utemeljenog na precizno definisanim pravilima jedne od najznačajnih i najstarijih ustanova u Beču.

Izgled jedne strane originalnog dokumenta o Pavlu Bakiću, snimljenom u Arhivu Austrije u Beču, Foto: Radovan B. Milić

Kad u prvim danima 2020. godine Radovan B. Milić bude doneo kopije svih dokumenata koje su pronašli članovi tima, koje je Milić okupio, Udruženje „Pavle Bakić“ u Aranđelovcu, posle dvanaestogodišnjeg postojanja dobiće najvredniji poklon do sada – originalnu zbirku dragocenih arhivskih dokumenata.

Predstoje „slatke muke“ obezbeđivanja novca za prevod sa latinskog na srpski jezik, a zatim i publikovanje građe.

“Istraživanja o Pavlu Bakiću nastaviću u Republičkom arhivu Slovenije, jer imam saznanja da bismo i tamo mogli da pronađemo dokumenta o Pavlu Bakiću, najznamenitijem Šumadincu u srednjem veku”, poručio je čitaocima Internet portala „eStvarnost“ iz Beča Radovan B. Milić.

O PAVLU BAKIĆU

Odgajen na starom plemstvu i časti, bio je obrazovan i hrabar. Menjale su se okolnosti, carstva i protivnici, a on je nepokolebljivo vodio svoju borbu, našu, uvek istu. Okupiranu Srbiju zauvek je morao napustiti u decembru 1525. Turcima je naneo teške poraze kod Kalenberga i Badena, branio Beč i Dunav, jedini im
izašao na megdan u Slavoniji 12. oktobra 1537. Pao je junački, u boju, a njegova glava, kao docnije Karađorđeva, odneta je sultanu u Stambol. Da se uveri da je moguće.

„Ovde na padinama Venčaca stolovao je do 1525. Pavle Bakić, poslednji srpski despot. Braneći Evropu od Turaka, junački je poginuo u Gorjanima kod Đakova, 12. oktobra 1537.”

Ove reči uklesane su u obelisk postavljen u selu Banja kod Aranđelovca, na mestu gde su bili dvori Pavla Bakića. Spomenik je osvećen 12. oktobra 2009, na 472. godišnjicu pogibije junaka, poslednje mrve srpske srednjovekovne nemanjićke državnosti. A nedaleko odatle, u Viševcu, dva i po veka kasnije rođen je Karađorđe Petrović, onaj koji će Srbe povesti iz ropstva pod Turcima, u obnovu i države i slobode. Kakvi i koliko važni junaci su to bili vidi se i po činjenici da su glave obojice poslate sultanu u Stambol, piše Jovo Bajić.

Spomenik Pavlu Bakiću, na mestu koje se danas zove Dvorine, podiglo je Udruženje građana „Pavle Bakić”, osnovano u Aranđelovcu da oživi sećanja na ovog junaka evropskih ratišta u prvoj polovini XVI veka. (I u vreme dok je Pavle Bakić stolovao na Venčacu, Srbi su evropsku solidarnost shvatali konkretno i žrtveno, zavetno, potvrđujući je svojom krvlju prolivenom u odbrani Budima, Beča, Požuna.)

Jednog od poslednjih decembarskih dana davne 1525. vojvoda Pavle Bakić zauvek je otišao odavde, ostavivši svoje dvore i spahiluk sa pedeset sela. Krenuo je na sever, prema reci Savi, tadašnjoj granici između Turske i Evrope. Sa njim su krenuli žena Teodora, deca (znaju se imena kćerki Angeline i Marije), četvorica rođene braće (Komnen, Manojlo, Matija i Mihailo) i jedan od strica (Petar), sa porodicama. Istoričar Jovan Rajić pominje još i Pavlovu braću Klimenta i Dimitrija. Njih i troja kola puna blaga pratilo je pedeset konjanika. Prešli su Savu, a na drugoj strani ih je raširenih ruku dočekao Pavle Tomori, komandant ugarske vojske.

Po dogovoru, Pavle je dobio posede u severozapadnoj Ugarskoj, u komorinskoj, đurskoj, piliškoj i šomođskoj županiji, a kasnije mu je ustupljena i tvrđava Lak. Od kralja Ferdinanda dobio je kasnije i Sombathelj i tvrđavu Đur. Na ove posede naselio je srpsko stanovništvo koje se za njim iselilo.

U Ugarskoj Bakić nije zatekao ono što je očekivao. Zemlja je tada bila u rasulu, kralj Ludovik II mlak i nesposoban da zavede red, a plemstvo zavađeno. Značajnu vojnu snagu činili su Srbi. Na prostoru današnjeg Srema, Bačke, Banata i Slavonije bili su spahiluci većeg broja srpskih velikaša i ratnika (Raiča Božića, Mateja Ovčarevića, Stefana Berislavića, Marka Jakšića, Petra Petrovića…). Došavši, Pavle je doneo vest da se sultan Selim II sprema za veliki pohod na Ugarsku, što se i obistinilo u proleće 1526.

Ugari su spremali odbranu i glavna bitka se odigrala 29. avgusta kod Mohača. Među ugarskim vojnicima bili su i srpski ratnici koje su predvodili Pavle Bakić i Radič Božić. Oni su predlagali drugačiju organizaciju vojske i način odbrane, ali su njihovi saveti odbačeni. Ugarska vojska pretrpela je s rahovit poraz. Među brojnim poginulim Srbima bio je i Matija, brat Pavla Bakića. Kralj Ludovik II pobegao je sa bojišta i u paničnom strahu udavio se u jednom nabujalom potoku. Turci su nesmetano ušetali u Budim. Dok je turska vojska hitala prema Budimu, Bakić je sklanjao Srbe u zbegove, kako se ne bi našli na pravcima nastupa.

NIKO NJEGA NADMAŠIO NIJE

Godine 1537. turska vojska je ponovo, iz dva pravca, krenula u Srem i Slavoniju. Komandovali su bosanski namesnik Mehmed-beg i budimski beglerbeg Mehmed-paša Jahjapašić. Hrišćansku odbranu činila je vojska sastavljena od Srba, Hrvata, Čeha, Austrijanaca, Moravaca, Štajeraca. Za komandanta svih imenovan je Ivan Kacijaner. Pavle Bakić zapovedao je konjicom koju su uglavnom činili njegovi sunarodnici. Sa njim je krenuo i brat Mihailo, dok je Petar bio zadužen da čuva porodicu i imanje od mađarskih velikaša. Baš tada, 20. septembra, kralj Ferdinand imenovao je Pavla Bakića, koji je bio sa vojskom u Slavoniji, za srpskog despota.

Dve turske vojske su se početkom oktobra sastale kod Osijeka. Hrišćanski komandant Ivan Kacijaner pobegao je sa bojišta, ne usudivši se da im izađe na megdan. U susret im je krenuo, sa svojim konjanicima, srpski despot Pavle Bakić (ne zna se pouzdano da li je tada bio obavešten o dobijenoj despotskoj tituli).

Bilo je to, beleže istoričari, 12. oktobra 1537. Kod Gorjana, u blizini Đakova, zametnula se ogorčena borba između srpskih konjanika i turskih janičara. U prvim redovima, Pavle je smrtno pogođen. Mnogi srpski vitezovi izginuli su pokušavajući da njegovo telo izvuku sa bojišta, ali nisu uspeli. Odsečenu Pavlovu glavu Mehmed-beg Jahjapašić odneo je sultanu u Carigrad. Mađarski hroničar Nikola Ištvanfi tada je zabeležio: „I tako, najzad, umre najhrabriji junak Pavle Bakić, koga u vojničkim vrlinama niko u ugarskoj vojsci nadmašio nije.”

Izvor stvarnost.rs, Našiusvetu.com

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More