I Njegoš je bio očaran njenom lepotom! “Jedna Srpkinja”, zbog koje su se “lomila” koplja (FOTO)

Foto: prtscreen YT
329

U patrijarhalnom svetu bila je žena poeta, u bombardovanom Beogradu prva žena ratni dopisnik, za vladiku crnogorskog nesuđena kneginja, a za voljenog muškarca jedna Srpkinja.

Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) bila je retka žena u Srbiji koja piše pesme, neka vrsta čuda u svojoj okolini. Punila je strane tadašnjih književnih časopisa, Jovan Skerlić beleži da je svet išao samo da je vidi. Da proveri da li je takozvana vrdnička vila stvarna.

Foto: Wikipedia/Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja u Vrdniku

Žena koju će kasnije poželeti da upoznaju mnogi pesnici, a među njima i Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, kao i Nemci Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl, rođena je u Bukovcu kraj Novog Sada, a najveći deo života provela je u Vrdniku, po kome je i dobila nadimak. Četvrta od petoro dece iz svešteničke kuće, bila je toliko talentovana da je učitelj žalio što nije dečak, pa da nastavi školovanje. To je ipak učinila, ali samoinicijativno, u Petrovaradinu. Govorila je nemački i slovački, kasnije sama naučila i francuski i italijanski; svirala je gitaru, piše Blic Žena.

Od prve objavljene pesme 1847. godine u „Serbskom narodnom listu“, njeno ime pojavljuje se u svim domaćim časopisima, nakon čega objavljuje tri zbirke pesama 1850, 1855. i 1869. godine. Generacijski bliža drugom romantičarskom naraštaju koji su obeležili Jakšić i Zmaj, Milica za neprikosnovenu temu svog pesništva bira rodoljublje. Neuništivo nacionalno osećanje odredilo je i da svome imenu doda “Srpkinja”. Obrazovana, poliglota, upoznata sa idejama Žan-Žaka Rusoa, Milica ne prihvata tekovine Zapada, ponosi se svojim poreklom i životom seoske devojke. Pesnikinja čije su školovanje u nemačkoj školi obeležile reči predavača „Ti si vrlo darovita, šteta što si od racke porodice!“ do kraja života koristila je svaku priliku da podseti i opomene na staru srpsku slavu.

Foto: Wikipedia/Milica Stojadinović Srpkinja

“Čudnovato je kad jedna pesnikinja puna osećanja ni u jednoj svojoj pesmi ne govori o ljubavi. Da li ljubav nije dodirnula njeno srce uporedo sa osećanjima za domovinu”?, primećuje o njenim pesmama Ludvig August Frankl, pesnik, predsednik „Šilerovog društva“ i Miličin veliki prijatelj.

To su joj i savremenici, pogotovo kao ženi, mahom zamerali, a ona je smatrala da ne priliči da se javno piše o osećanjima. Njih je čuvala u dubokoj intimi, a donekle ih je iznela u dnevniku „U Fruškoj gori 1854“, riznici pisama, pesama, narodnih običaja… Njene zaboravljene pesme kao da su platile cenu mlade slave, a ovo delo smatra se najvrednijim što je stvorila. Skerlić ga naziva „lepim dokumentom za intimno poznavanje toga doba“.

Foto: Wikipedia/Milica Stojadinović Srpkinja

Ushićena rodoljubljem, aktivno proživljava revolucionarni plamen 1848. i poput Šilerove Orleanke želi da krepi junake zvucima svoje gitare. Nepokolebljivo odlazi u bombardovani Beograd 1862. godine, poziva narod na ulicama da sveti Kosovo, a njeni zapisi o ratnom Beogradu predstavljaju prvo svedočanstvo žene ratnog dopisnika.

„Iz mračne dubine sokaka izviru dolazeći ovamo, ka vatrama oko kojih sedimo, sve novi i novi naoružani dobrovoljci, i ljudi i žene, kao da izviru iz slavne prošlosti, kroz koju se uvek za slobodu vojevalo. Kako koji stigne do barikade, zauzima busiju ništa ne pitajući; namešta pušku, skida torbu, gleda put zidina turske tvrđave i tek kada vidi da nije od potrebe u onom istom trenu pucati i klati se sa Turcima, okreće se polako i on ka vatri, seda, pripaljuje čibuk i počinje razgledati drugove…“

Navedeni izveštaj s beogradskih ulica, deo reportaže „Srce i barikade“, prenosi „Mađarski dnevnik“ jula 1862. godine, a kasnije i ostale evropske novine. Njena pisana svedočanstva o ubistvu srpskog dečaka u redu za vodu kod beogradske Čukur-česme i turskom razaranju grada dovode strane novinare u Beograd. Stvara se diplomatska atmosfera koja će kulminirati uspehom kneza Mihaila nad Osmanlijama u Srbiji. Neophodno obrazovana da prenese istorijski trenutak, a dovoljno emancipovana da mu prisustvuje, Milica postavlja temelje modernog novinarstva u oblasti ratnog izveštavanja.

Romantičarski predana idealu, i kasnije će, u srpsko-turskom ratu, dobrovoljno raditi kao bolničarka, već siromašna i načetog zdravlja.

Široko obrazovana, uveliko u svim evropskim kulturnim tokovima, Milica upoznaje Vuka Karadžića. Njihovo poznantsvo je bilo dovoljno jako da potraje ceo život, a proširilo se i na Vukovu ćerku Minu, o čemu svedoči pesnički dnevnik. Milica je imala veliku ulogu u stvaranju Vukovog „Riječnika“. Prenosila mu je narodne pesme, umotvorine, sremske običaje…

Poznata pesnikinja bila je čuvena po lepoti, a danas je njena ličnost upravo ono što mnogo više intrigira od samog njenog dela. Zvali su je i „lepa pesmotvorka“. Ostalo je svedočanstvo njenog prijatelja Ludviga Augusta Franklao, koji ju je upoznao u Vukovoj kući: „Njena figura bila je uočljiva: srednje visine, sa izrazitim jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu sa mirnoćom koja kao da ne beše s ovog sveta… “

Bila je želja mnogih muškaraca, ali nijedan nije bio ostvarenje njenih nadanja. Kategorično je odbila udaju za Nemca jer joj tako nešto nije dozvoljavalo njeno rodoljublje. Ni Vukovi saveti da ne propušta priliku jer ni on, iako oženjen Nemicom, „za dlaku nije manje Srbin nego što je prije bio“, nisu uspeli da ublaže njenu odluku.

I Vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš bio je očaran njenom lepotom: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori.“ Usud ove ljubavi objašnjava upravo izjava lepog vladike.

Novosadski učitelj i književnik Đorđe Rajković bio je značajan u Miličinom životu, no od svega toga ostala je samo melanholična prepiska. Lepa pesnikinja nije mnogo marila za Rajkovićevu naklonost, a on je ubrzo otišao u inostranstvo, gde se i oženio. Tu je i priča o mladiću koji je, kada ga je odbila, otišao da se zakaluđeri.

Jedina ljubav ove nadarene a usamljene žene bio je književnik Ljubomir Nenadović, pesnik od Avale, kako ga je Milica zvala. On je imao tu privilegiju da ima njenu stalnu pažnju, da prvi čita njene pesme i da ih komentariše, da mu posveti pesmu „Jednom pesniku“ i da na stolu uvek drži njegovu sliku. Ona je od njega imala prijateljstvo i pesmu „Jednoj Srpkinji“.

BROŠ ZA DUGOVE

Milica je bila čest gost na dvoru kneza Mihaila Obrenović, koji joj je bio prijatelj i mecena, pa je tako od kneginje Julije na poklon dobila i zlatan broš, naslikan na njenom poznatom portretu. Kad ju je na kraju životnog puta stigla beda, pokušala je da ga proda. Ponudila ga je Narodnom muzeju, ali procena je dugo trajala, Milica je umrla, a novac je poslužio za sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Vuk je ovu ljubav pokušavao da pretvori u brak, ali poričući emocije svako od ovo dvoje nadarennih ljudi ostarilo je samo. Na pitanje zajedničke poznanice kojoj je Milica poverila svoja osećanja zašto se ne bi venčali, Ljuba Nenadović je odgovorio: „Ali, gospođo, gde ste videli da su dvoje pametnih kuću okućili… To ne biva: jedno, ipak, treba da je malo onako…“

Po smrti roditelja Milica napušta Vrdnik i dolazi u Beograd, u kome prestaje njen stvaralački rad, počinje tajnovito doba. Živi u Savamali, u kući grčkog trgovca, u siromaštvu prekida sve prijateljske veze. Veliki prijatelj Vuk Karadžić nije više živ, braća su je prekorela što se na vreme nije obezbedila, prijatelju Franklu pisala je da joj pošalje hartiju i koverat s markama jer nema novac ni za to, te zato više i ne piše. Poznanici su je sretali kako posrće beogradskim ulicama s flašom rakije, a među njima bio je i Ljubomir Nenadović. Raspuštene sede kose zatražila mu je četiri groša za rakiju.

Umrla je 25. jula 1878. godine. Sahranjena je na Tašmajdanu, a 1905. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Požarevac, u porodičnu grobnicu. U voljenom joj Vrdniku, u krugu Manastira Sremska Ravanica stoji spomenik Vrdničkoj vili. Posle slave u kojoj je uživala za života njena dela ubrzo su okovana zaboravom. Možda je to u svetu umetnosti cena uspavljivanja najtananijih niti srca.

Izvor Blic Žena
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More