Na harmonici svira klasiku, “maestro” ga zovu a puni dvorane širom Evrope i dalje (FOTO)

Foto: PrintScreen/YouTube
517

Za laike sve zvuči kao balkanska muzika. Ali kada proniknete u nju, videćete koliko je drugačija. U mom rodnom Obrenovcu zvuči drugačije nego u pet kilometara udaljenom Piromanu ili tri kilometra dalje u Stublinama. Ako pažljivo slušate, čućete magične muzičke specijale, kaže mi četrdesetdvogodišnji harmonikaš Dejan Jovanović.

Juče je, u beogradskom Centru „Sava”, Dejan učestvovao na novogodišnjem koncertu „Bal pod maskama”, sa Simfonijskim orkestrom i horom RTS-a. Dirigovao je Bojan Suđić, a Dejan je izveo svoju autorsku kompoziciju „Novogodišnje kolo”, koja će u Srbiji imati premijeru. „Kolo” je komponovao Dejan, ali ga je aranžirao s violistom Beogradske filharmonije Konstantinom Blagojevićem. Pozvao ga je u Berlin, družili su se i tako je nastala kompozicija koja spaja istočnu i zapadnu kulturu, romski melos sa filmskim džezerskim harmonskim tokovima, uz koketiranje sa simfonijskim bojama doba sadašnjeg, piše Politika.

Foto: PrintScreen/YouTube/Dejan Jovanović

“Ta kompozicija je ogledalo mog života, koja spaja romsku melodiku Obrenovca i savremenu klasičnu i džez muziku”, objašnjava harmonikaš koji je odrastao u porodici muzičara i boraca za romska prava. Njegov deda Tomislav Jovanović začetnik je emancipacije romskog pokreta koji je započeo sedamdesetih godina, zajedno s novinarom „Politike” Rajkom Đurićem i Slobodanom Lalom Berberskim.

Deda po majci, Stojadin Jovanović Cole, slavni violinista s narodnih veselja, svirao je akustičnu romsku muziku. Selo Nanomir, kod Lajkovca, gde je živeo deda Stojadin, gajilo je specifičan stil romske muzike.

Slušajući ih, rastao je sa zvucima romske muzike na harmonici dugmetari, stvarajući san o svojoj budućnosti.

Kako je učenik Muzičke škole „Kornelije Stanković” u Beogradu, osećajući da je harmonika instrument njegovog života, dospeo do prestižne nemačke muzičke akademije „Hanc Ajsler” i nastupao u koncertnim dvoranama Moskve, Londona, Singapura, Holandije, Francuske i, podrazumeva se, Nemačke?

“Vežbao noću pored otvorenog prozora, ustajao u šest sati ujutro i išao u školu, nije bio problem. Radio sam to godinama. Ocu je bilo važno što sam učestvovao na takmičenjima na kojima se svirala narodna muzika. Mnogo poznatih muzičara je tada sedelo u žiriju. Imao sam tada 14 godina. Posebno se sećam takmičenja za najbolju harmoniku Srbije. Moj otac je angažovao učitelja i došao sam do finala, sa sedamdeset ili osamdeset ljudi. Sala je bila puna. Takmičio sam se s višestrukim dobitnikom nagrade za harmoniku. Oboje smo bili finalisti. Na kraju sam pobedio, ali se takmičar koji je osvojio drugo mesto žalio, žiri je odlučio da ponovo sviramo i da ponovo glasaju. Izašli smo na scenu i svirali razni repertoar od narodne muzike koja se tada svirala u bivšoj Jugoslaviji do svetske i klasične muzike. Žiri je nakon toga po drugi put meni dodelio prvu nagradu. Sledećeg dana imao sam ispit iz klasične muzike. Kada sam se vratio kući posle toga, video sam dosta ljudi i pomislio: „Šta li danas slave?” Shvatio sam da je reč o meni kada su me uhvatili i nosili do bine i dali mi harmoniku da sviram”, kaže Dejan.

Kako biva stariji, sve više uči da jednostavno ulazi u svoju muziku, bez previše razmišljanja o tome kakvog je žanra. Seća se romantičnog vremena kada je bio mlad i dobro poznat u Srbiji. U Obrenovcu je uvek bilo žurki ili kafana gde se svirala živa muzika. Kutije su bile napolju, na ulici, u tri sata ujutru. U nekom trenutku počeo je da se pita kako bi mogao da napreduje. Beograd nije imao fakultet za harmoniku, a privatne muzičke škole su bile veoma skupe. Tada je dobio poziv da ode u Berlin. Dobar prijatelj Rajko Đurić pozvao ga je u letnju školu za Rome 1998. godine. U proleće 1999. položio je prijemni ispit na berlinskoj Akademiji muzike „Hans Ajsler” za klasičnu harmoniku. Nedelju dana pre polaganja ispita, ušao je u Nemačku s vizom. Nekoliko dana kasnije, NATO je počeo bombardovanje Srbije. Granice su bile zatvorene.

Izdržavao se tako što je svirao sa svojim bendom „Romenca” romsku muziku s ukusima balkanskih nota i rumunskog tanga tridesetih godina. Kakav savršen melodijski spoj! Kada je uplovio u ovaj žanr, obogatio ga je svojim stilom i zvukom. Taj bend je nastao kada je Dejan pozvan u romsku letnju školu, gde je nastupao sa 20 godina na harmonici dugmetari. Na tom festivalu je upoznao čuvenu pevačicu, buduću suprugu Lanu Katalinu Kicu iz Rumunije.

Nastupali su u koncertnim halama, ambasadama, džez klubovima. Izdali su i nekoliko albuma.

Kaže da voli da sluša Baha, Betovena i kompozitore koji su pisali za harmoniku, poput Sofije Gubajduline, Semjonova… U Berlinu je otvorio školu za harmoniku u koju dolaze klinci, studenti, ali i profesionalni muzičari, čak i profesori koji žele da proniknu u tajnu različitih balkanskih stilova. Komponovao je muziku za film „Marija”, režisera Mihaela Koha 2015. godine, zatim za predstavu „Džipsis” o životu Roma u nemačkom teatru, kako bi ljudi više upoznali romsku kulturu i razbili stereotipe o njima.

Pisao je i muziku za predstavu „Dete na listi”, koja opisuje užase iz vremena Drugog svetskog rata i nacističkog logora smrti Aušvic.

Večerašnji nastup u Beogradu za njega je emotivni vrhunac karijere.

“Sviraću u svojoj zemlji, a moja kompozicija doživljava premijeru”, kaže harmonikaš. Sanjao je da romsku balkansku muziku približi publici koja ne obilazi klubove gde se svira Balkan bit, a sledeće što namerava jeste da stare zaboravljene romske magijske pesme oživi i aranžira za simfonijski orkestar.

Maestro harmonike, kako ga nazivaju u Nemačkoj, smatra da spajanjem muzičkih žanrova više nema nas i vas, već smo svi – mi! To on vidi u muzici koju slušamo!

Izvor Politika
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More