Prvi intervju sa Đukanovićem posle donošenja Zakona o slobodi veroispovesti: Nećemo ga povući!

TO TANJUG/ PREDSEDNISTVO CRNE GORE
82

Crna Gora neće povući zakon o slobodi veroispovesti, poručuje predsednik Crne Gore Milo Ðukanović u ekskluzivnom intervju za Tanjug, i ističe da masovni protesti zbog ovog zakona, koje vidi kao u suštini političke, mada “obučene” u crkveno ruho, sa naglašenim prosrpskim predznakom, ne mogu ugroziti vlast, niti politiku koju vlast vodi.

“Da smo smatrali da taj zakon treba da bude povučen, sigurno ga ne bismo donosili. Sve argumente koje smo čuli protiv tog zakona, čuli smo u prethodne četiri godine”, kaže Ðukanović.

Niko neće oteti crkve, tvrdi Milo Ðukanović, predsednik Crne Gore, i dodaje da niko vernicima neće uskratiti pravo da koriste pravoslavne hramove, niti je to, kaže, suština Zakona o slobodi veroispovesti.

“Država Crna Gora ne otima imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer je ta imovina zapravo vlasništvo države Crne Gore, koje je uzurpirano u periodu između 1986. i 2000.”, ključni je argument na koji se poziva crnogorski predsednik “braneći” Zakon o slobodi veroispovesti, koji je u delu javnosti Srbije, ali i Crne Gore doživljen kao “otimanje” imovine, pre svega hramova i manastira Srpske pravoslavne crkve.

Ovo je vazan period emancipacije Crne Gore napominje, u kome treba stvoriti sve institucionalne pretpostavke za dalji državni i duhovni razvoj crnogorskog društva, pa i obnovu, kako kaže, autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve.

Na pitanje Tanjuga – ako nema povlačenja zakona, koji je izazvao proteste i veliko nezadovoljstvo vernika SPC i građana srpske nacionalnosti, koji su taj zakon doživeli kao nepoštovanje njihove volje, a time i prava – na koju vrstu dijaloga vlada Crne Gore poziva SPC, Ðukanović kaže: “Na razgovor kako implementirati taj zakon”.

Predsednik Crne Gore, u razgovoru u kojem je nabrojao, kako on to vidi, sve istorijske, pravne i političke razloge koji su opredelili vlast Crne Gore na ovakav potez, te odbacio argumente protivnika Zakona, ističe da je na sceni mnogo manipulacija, a osnovna je, kaže, ta da je ovaj zakon legitimisao nameru države da otme imovinu SPC u Crnoj Gori:

“Reč je o brutalnoj izmišljotini i zameni teza”, kaže Ðukanović i navodi da je imovina SPC zapravo imovina države Crne Gore, a da je uzurpirana u periodu od 1986. do 2000.

O tome, tvrdi, svedoče “neupitne istorijske činjenice”.
“Za vreme trajanja nezavisne crnogorske države, do 1918, i takođe trajanja Crnogorske pravoslavne crkve, do 1920, sva imovina, kojom je raspolagala ta crkva, nema nikakve dileme, bila je u državnoj svojini. Tako stoji u svakom aktu. Od odluke glavarske Skupstine iz 1868. preko Opšteg imovinskog zakonika od 1888. do Ustava Svetog Sinoda u Knjazevini Crnoj Gori iz 1903. i Ustava pravoslavnih konsistorija u Knjazevini Crnoj Gori iz 1904.”, navodi Ðukanović u intervjuu Tanjugu kako on tumači istorijske događaje i pravne akte.

Ni nakon nestanka crnogorske države, dodaje Ðukanović, ni u vreme Kraljevine SHS i kraljevine Jugoslavije, niti u periodu socijalizma, sve do poslednjih njegovih godina, niko nije posezao za drzavnom svojinom nad objektima koje je koristila nekadašnja Crnogorska pravoslavna crkva.

Prema njegovim rečima, do bespravnog otuđivanja dolazi u periodu između 1986. i 2000. godine, kada Crna Gora pokusava da ustanovi svoj katastar i poziva sve subjekte da registruju svojinska prava.

“Tada SPC, koristeći se raznim titularima, uključujući Crnogorsku mitropoliju , druge eparhije SPC u Crnoj Gori i privatna lica iz reda najviših crkvenih velikodostojnika SPC u Crnoj Gori, dobar deo te državne imovine upisuje na svoje ime”, tvrdi crnogorski predsednik i dodaje da zato nije reč o otimanju imovine SPC, “već o odgovornom poslu povratka državi imovine, koja je od nje uzurpirana poslednjih 30-ak godina”.

SPC, “koja se upisala na državnu imovinu”, nema, uveren je Ðukanović, nikakvih dokaza o pravno valjanom sticanju te imovine, jer ih ne moze ni imati.

Ðukanović je uveren i da će obnova autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve doprineti prevazilaženju nesporazuma i raskola unutar pravoslavnog bića Crne Gore. “Nije, međutim, naša ideja da arbitriramo između dve pravoslavne crkve i da pomažemo jednoj da iz pravoslavnih hramova izgoni vjernike druge crkve, samo zato što su, iako pravoslavci, pripadnici druge nacionalne zajednice. Naša ideja je stvaranje institucionalnih pretpostavki da svi vjerujući ljudi, nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti, mogu slobodno zadovoljavati svoje verske potrebe”, navodi predsednik Crne Gore.

Na pitanje koja bi to bila jedna crkva – Crnogorska pravoslavna crkva, Srpska pravoslavna crkva ili Pravoslavna crkva u Crnoj Gori – Ðukanović odgovara:

“Ne bih se sada bavio kumovskim poslom, da krstim pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, ali sam u jednom intervjuu kazao da je za mene nacionalni predznak pravoslavne crkve u drugom planu”.

Lično, rekao je, misli da je rešenje, možda, u nazivu Pravoslavna crkva u Crnoj Gori, koja bi, “integrisala” sve pravoslavne vernike, bez obzira na nacionalnost.

Na opasku da rešenja, niti tumačenja prava na nacionalni prefiks, kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi nisu tako jednostavna, te da SPC osam vekova postoji i deluje i na prostoru Crne Gore, Srbije. . . Ðukanović uzvraća da su to jednostrane interpretacije.

“Kada pogledate Zakon o crkvama I verskim zajednicama države Srbije, videćete u članu 11 šta Srbija misli o kontinuitetu SPC. U članu 11 tog zakona kaže se da se SPC priznaje kontinuitet u odnosu na Načertanije o duhovnoj vlasti iz 1836. i Zakon o SPC iz 1929. Dakle, država Srbija priznaje 184 godine kontinuiteta i tradicije SPC”, kaže Ðukanović i dodaje da se ne može Crna Gora obavezivati navodnom tradicijom SPC od 800 godina, koju država Srbija svojim zakonima ne priznaje Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Reč je, smatra, o još jednoj od manipulacija emocijama, a od odgovorne državne politike se očekuje da je uvaži kao argument, što se, ističe Ðukanović, u Crnoj Gori ne događa i neće ni dogoditi.

Na konstataciju da nije reč o emocijama, već o realnosti, a realnost je da gotovo trećina građana Crne Gore, srpskog porekla, smatra da joj je ugroženo jedno od osnovnih prava, Ðukanović odgovara da je i to rezultat “ozbiljne manipulacije”.

Na opasku da su Srbi u Crnoj Gori na neki način sledili vladiku Amfilohija kada je podržao ishod referenduma o nezavisnosti Crne Gore, a sada smatraju da su njihova očekivanja izneverena, Ðukanović navodi da mitropolit nije imao “nikakve tajne dogovore sa državnim strukturama Crne Gore”, niti je, kaže, pružao podršku nezavisnosti.

Naprotiv, branio je ideju da Crna Gora ostane u državnoj zajednici sa Srbijom, ali je rekao da će poštovati, kao što i jeste, demokratsku volju građana Crne Gore.

Da li je na mestu, pita Ðukanović, očekivanje da se sada država Crna Gora u znak zahvalnosti odrekne svoje vredne imovine, dodajuci da to nije realno očekivanje.

Na pitanje da li će iz ovih protesta, najvećih od kako je, već tri decenije, na vlasti, izaći kao pobednik, odgovara da nije reč o pobedi, već o odgovornosti da se stvore uslovi za multinacionalni, multikulturni i multiverski život po meri i standardima Evrope 21. veka.

“Donošenje Zakona o slobodi veroispivesti i povratak uzurpirane drzavne svojine, doprinos je vladavini prava, a obnova pravoslavne crkve u Crnoj Gori koja će okupiti i pomiriti pravoslavni narod doprinos je stabilnosti, dugovečnosti i razvoju Crne Gore”.

Saglasan je sa konstatacijom da evropske vrednosti i standardi nisu deo nacionalnog identiteta, a na opasku da i on zapravo govori o zaokruživanju nacionalnih institucija i crnogorskog identiteta, te da li je onda važno da li je on Srbin ili Crnogorac, Ðukanović je odgovorio: “Crnogorac sam, naravno”.

Tako i Srbi u Crnoj Gori, nije im svejedno da li će se crkva zvati Pravoslavna ili Srpska pravoslavna crkva – na tu opasku odgovorio je “Naravno”.

“Naravno” je i odgovor Ðukanovića na konstataciju da sve što proističe iz Zakona o slobodi veroispovesti neće biti lako sprovesti:

“Neće ovo biti ni lak ni kratkotrajan proces, ali, kao i u drugim procesima , potrebno je izabrati pravilan kolosjek i napraviti prvi korak . Tako je bilo kad smo krenuli u obnovu drzavne nezavisnosti i kada smo odabrali put evropskih I evroatlantskih integracija “, zaključuje Ðukanović.

Potrudiće se, kaže, da sa ciljevima ovakve svoje politike objektivno upoznaju svakog građanina Crne Gore. “A oni, naravno, imaju demokratsko pravo da se zalažu za svoja uverenja, uključujući proteste I okupljanja u organizaciji crkve”.

Crnogorski predsednik navodi da mu je “žao što je deo srpskog nacionalnog korpusa u Crnoj Gori zaveden upornom, veoma grubom, a u sustini inferiornom političkom manipulacijom lidera prosrpskih partija”, nezadovoljnih, kako kaže, što su 30 godina kontinuirano dozivljavali izborne I politicke poraze.

Oni, kaže Ðukanović, svesni svoje nekonkurentnosti traže “alternativni teren politickog delovanja, izmišljajući ugroženost srpskog naroda u Crnoj Gori I namećući se kao njegovi tobožnji zastitnici”.

Na pitanje kako vidi optužbe jednog dela crnogorske vlasti na račun Beogada, pa i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da stoje iza pokušaja da se uzdrma politička scena Crne Gore, odnosno da li predsedniku Srbije zamera što podržava prava Srpske pravoslavne crkve, a time i volju, odnosno prava srpskog naroda u Crnoj Gori, Ðukanović kaže da Beograd nije uzdrmao Crnu Goru.

“Od strane drzavnih zvanicnika Crne Gore nije bilo nikakvih uvredljivih tonova, niti neprijateljskih poruka. Dakle, nema nikakvog uznemirenja, niti osećaja nestabilnosti, mi samo obavljamo svoje državno političke odgovornosti”, ocenjuje Ðukanović.

“Razumem, naravno, zainteresovanost predsednika Vučića”, dodaje, da “isprati ostvarivanje prava građana srpske nacionalnosti u CG i u drugim sušednim državama i njegovu zainteresovanost za položaj SPC na prostorima drugih država, gde ona deluje”. “Ali, naše upozorenje uvek je bilo neskriveno i vrlo direktno – da se ta politika mora voditi veoma suptilno”, ističe Ðukanović i napominje da je još u svežem sećanju 1990. godina i tadašnji pokušaj da se uređuju prava građana sprske nacionalnosti u, kako on tvrdi, drugim državama u regionu.

“Kako se to završilo, mogli smo da vidimo”, poručuje uz konstataciju:

“Neodmereno, nedovoljno pazljivo bavljenje tim pitanjima, sa pozivom na brigu o pravima Srba gđe god da oni žive moze odvesti u neprimjereni paternalizam I opasno ugrožavanje suvereniteta drugih država u nasem regionu”.

Upitan na čiju adresu je upućeno to upozorenje, Ðukanović odgovara: “Svima koji tako postupaju”.

“Bili smo u prilici ovih dana da pročitamo određene izjave visokih beogradskih zvaničnika, uključujući i predsednika Vučića. On je govorio o svom legitimnom pravu da vodi računa o položaju građana srpske nacionalnosti, budući da ih ima oko 28 odsto u Crnoj Gori. Naravno, razumijem njegovu zaintresovanost za polozaj srpske manjine u CG. Ali, u elaboraciji takve politike govorio je I o Srbima u Crnoj Gori kao dijelu jedinstvenog srpskog nacionalnog korpusa, koji bi trebao slijediti zajednicki nacionalni interes, koji se, opet logično, definiše u Srbiji. A, odmah nakon toga smo mogli da čujemo I nezadovoljstvo zastupljenošću Srba u državnim organima Crne Gore”, primećuje Ðukanović.

On međutim ističe da građani Crne Gore, bilo koje nacionalnosti da su, treba da slede I postuju, nacionalne interese Crne Gore, a ne drugih drzava.

“Jer, nacionalni interesi drugih drzava, makar i susednih, mogu biti vrlo suprostavljeni našim nacionalnim interesima”, ističe Ðukanović i podseća na, kako kaže, “obnovu nezavisnosti Crne Gore, kao nacionalni interes, koji je bio suprotan nacionalnom interesu drzave Srbije. Takođe, interes Crne Gore da bude članica NATO, bio je suprotan nacionalnom interesu drzave Srbije”.

Zato nije realno očekivati od Crne Gore, jasan je Ðukanović u definisanju prava, da širi prostor za rad u državnim organima građanima koji pristaju da po političkom pozivu deluju suprotno nacionalnim interesima Crne Gore.

Na direktno pitanje ima li dovoljno Srba u organima Crne Gore, Ðukanović odgovara da vlast nema viziju da “uređuje Crnu Goru kao konfederaciju nacionalnih zajednica”, i da se pažljivo vodi računa o tome da državni organi budu konstituisani na bazi izborne volje građana I kriterijuma profesionalnosti.

Na pitanje da li zna da predsednik Vučić u Srbiji trpi kritike da je preblago reagovao na ponašanje Crne Gore povodom usvajanja zakona, i kad je reč o položaju Srba, te da se čuju opaske da on, Ðukanović, ratuje sa delom srpskog naroda, kao i sa Srbijom, a da za to nije dobio adekvatan odgovor, što se tumači i prijateljskim odnosima sa predsednikom Vučićem, Ðukanović konstatuje da i sam prolazi kroz takve situacije

Te zamerke, naime, vidi kao reakciju nacionalista i ljudi retrogradnog mišljenja “sa ove ili one strane”. “Oni su cesto iskazivali nezadvoljstvo politikom koju vodim , ali nikada nijesam osećao potrebu da se sa nacionalistima nadmećem u demonstraciji lojalnosti državi”. Preporučuje to kaže, svakome, uključujući i Vučića.

“A šta misle velikosrpski nacionalisti i kako bi oni želeli da uređuju odnose sa Cnom Gorom, to smo imali priliku da vidimo – pir pokušaja paljenja crnogorske zastave u Beogradu, poziv na linč crnogorskog ambasadora, kao i poziv ministra spoljnih poslova Srbije na prebrojanjvanje Crnogoraca u Srbiji koji podrzavaju politiku Mila Ðukanovića”, ocenjuje predsednik Crne Gore.

On dodaje da je reč “o retrogradnim političkim pojavama koje pripadaju prošlosti”, te da veruje da “ljudi koji su dobili legitimitet većinske javnosti u Srbji i Crnoj Gori, moraju da se ponašaju odgovorno prema zajedničkom istorijskom nasleđu i projekciji zajedničke evorpske budućnosti”.

Kada je reč o projekciji zajednicke evropske budućnosti, Ðukanović primedbu Tanjuga da je rezervom prema ideji malog Šengena pokazao nedovoljnu solidarnost, uz argumentaciju da je Crna Gora daleko odmakla u procesu pregovora sa Evropom, kaže da to nije tačno.

Ističe da je argumentacija Crne Gore bila da ova inicijativa tretira pitanja slobode protoka ljudi, roba, kapitala I usluga, koja su već od 2011. obuhvaćena raznim drugim regionalnm inicijativama, u kojima učestvuju i Crna Gora i Srbija i Albanija i Severna Makedonija I druge drzave regiona.

“Naše je pitanje bilo – čemu sada stvaranje još jedne regionalne inicijative, praćeno podsećanjem da je svaka inicijativa za regionalnu saradnju, što se nas tiče, kucanje na otvorena vrata”, objašnjava Ðukanović.

Međutim, Ðukanović pitanje inicijative “mali Šengen” vidi i kroz prizmu aktuelnih problema, pa tako i, kako on kaže, međusobnog poverenja, odnosno nepoverenja, te političke zrelosti za vise nivoe saradnje i povezivanja.

On to objašnjava opaskom da se pitanje poverenja logicno postavlja kada, kako kaže, kao otreženjenje stignu pitanja koja su sada aktuelna u odnosima Srbije i Crne Gore, a koja “nažalost, opominju da još uvek nisu na pravi način apsolvirane neke važne teme”.

“Nismo izgleda svi jednako jasno shvatili I prihvatili da su u međuvremenu nastale nove nezavisne i suverene države, koje se moraju međusobno uvažavati i, polazeći od toga, graditi viši stepen poverenja i saradnje, što će olakšati život našim građanima”.

Na pitanje da li to znači da ideju malog Šengena vidi kao velikosrpsku, Ðukanović kaže:

“Nije riječ o tome. U odnosu na ideju malog Shengena, kako sam vec kazao, imali smo dilemu vezanu za njenu svrsishodnost, ali i napomenu svim partnerima u regionu i u EU da ta inicijativa ne bi smjela nipošto poslužiti kao supstitut za EU integracije.

“A, dovođenje u vezu malog Šengena sa aktuelnim odnosima između Crne Gore I Srbije nije slučajno, zato što mi politicka racionalnost govori da o višim nivoima međudržavne I regionalne saradnje možemo odgovorno govoriti nakon što svi prethodno konzistentno, na svakom pitanju , demonstriramo da prihvatamo I poštujemo nezavisnost I suverenitet svake od naših država”.

Ističe da odnose između Srbije i Crne Gore treba uređivati kao odnose dve susedne države, koje respektuju sve što smo kroz istoriju zajedno prošli i koje se odgovorno odnose prema zajedničkoj evropskoj budućnosti.

“Želimo prijateljske odnose dve susedne države, koje imaju puno istorijskih i aktuelnih kulturoloških bliskosti, želimo odnose međusobnog uvažanja dve nezavisne i suverene države”, poručuje Ðukanović.

Na pitanje da li namerava da poseti Srbiju, s obzirom da mu je takav poziv javno uputio Aleksandar Vučić, odnosno može li predsednik Srbije očekivati sličan poziv, pošto mu je na neki način upućena poruka da nije dobrodošao u privatnu posetu na Badnji dan u Crnu Goru, Ðukanović kaže da je spreman na razgovor.

“Znam da imam otvoren poziv. Isti takav otvoren poziv ima i predsednik Vučić. Prema mom sjecanju, predsednik Crne Gore je poslednji bio u zvaničoj poseti Srbiji, što znači da bi sada trebalo da predsednik Srbije poseti Crnu Goru”, podseća Ðukanović.

Dodao je da je u svim razgovorima koje su do sada imali on i Vučić potencirao otvorenost tog poziva.

“Pogledaću, ako taj poziv nije I formalno upucen , on će uslijediti”, poručuje Ðukanović.

Kada je reč o negativnim reakcijama na želju predsednika Vučića da ode u privatnu posetu u Crnu Goru na Badnji dan, kaže da nije bilo nijedne negativne reakcije zvaničnika Crne Gore.

Bile su, primećuje, takve reakcije ” ljudi iz vrha SPC u Crnoj Gori”.

“Nisam imao najavu od predsednika Vučića, između ostalog i zato što sam u tom periodu bio izvan Crne Gore, ali svakako ne bih imao negativan stav prema tome da predsednik Srbije bude u CG u privatnoj poseti, kada god on to želi, kao što se to pravo, pretpostavljam, podrazumeva i za mene i druge zvaničnike Crne Gore kada je u pitanju Srbija”, zaključuje Milo Ðukanović.

Izvor Tanjug
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More