“Država odgovorna za sećanje na žrtve stradanja svog naroda”

FOTO TANJUG/ JAROSLAV PAP
23

Akademik Ljubodrag Dimić smatra da je za negovanje kulture sećanja na žrtve i stradanje svog naroda odgovorna država, njene političke i intelektualne elite i da ih na to obavezuje što je srpski narod u 20. veku položio neverovatno velike žrtve, koje su ga, kaže, vodile do same ivice uništenja i egzistencijalnog opstanka.

Razlog, što se kod nas pitanje kulture sećanja sporadično aktuelizuje, poput obeležavanja godišnjica, recimo ovih dana Novosadske racije, ili Međunarodnog dana sećanja na Holokaust u Jerusalimu, Dimić vidi u tome što smo, kako kaže, kao društvo skloni da haotično interpretiramo prošlost, na koju država ima jedno sećanje, društvo svoje, političke partije svoje, pojedinci svoje…

“Postojanje više narativa dovodi do haosa u svesti stanovništva. U takvoj jednoj nepouzdanosti prostor za iracionalno tumačenje prošlosti pretače se u kulturu sećanja”, ističe on.

Kao posebne probleme koji karakterišu srpski osvrt na prošlost i negovanje sećanja na žrtve, Dimić vidi “nasilno” brisanje sećanja, kada se, objašnjava, ono pokušava potisnuti.

“Imate period posle rata kada se u ”bratstvu i jedinstvu” ćutalo o zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Onda postoji period rušenja komunizma kada se ”preglasno” pričalo o prošlosti i onda prošlost dobija iskrivljene dimenzije”, kaže on.

Takođe, dodaje, posle sloma Jugoslavije, Zapad je slao poruke – “šta se oslanjate na prošlost, vi treba da se okrenete budućnosti”, a ne treba, smatra, ni zanemariti periode u kojima društvo iskazuje nedopustivu nezainteresovanost.

“Sadašnjost mora da postavlja pitanja prošlosti zarad budućnosti”, poručuje Dimić.

Na negovanje kulture sećanja nas obavezuje, ističe Dimić, to što je srpski narod u 20. veku položio neverovatno velike žrtve, koje su ga vodile do same ivice uništenja i egzistencijalnog opstanka i upozorava da bez odgovornosti o kojoj govori, kulturu sećanja organizuje nizak nivo svesti i visok nivo primitivizma u društvu.

On podseća da je srpski narod jednu petinu vremena u prošlom, 20. veku, proveo u ratovima, da je od 1912-18. godine stradalo 1.400.000 ljudi ili 28 odsto populacije, tokom Drugog svetskog rata oko milion, u ratu devedesetih godina preko 35.000 i još dva miliona koji su napustili svoja ognjišta…

Ukazuje da su jedan stepen kulture sećanja obeležavanja godišnjica, memorijali, spomenici i spomenička kultura, ali da nema ozbiljnog pristupa bez naučne obrade i naučne interpretacije.

Sve drugo, kaže, vodi u instrumentalizaciju.

“U slučaju Srba, jedino naučna obrada činjenica može da svede na ”pristojnu meru” instrumentalizaciju onoga što su posledice tolikog stradanja stanovništva”, zaključio je Dimić.

Izvor Tanjug
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More