Otišao u Ameriku da igra tenis a sada nastupa u Karnegi holu! Naš Nemanja priznat u svetu! (VIDEO)

Foto: PixaBay
101

Beogradski gitarista i kompozitor Nemanja Bogunović, ili kako ga još nazivaju „srpski Enio Morikone“, nastupiće u Karnegi holu u Njujorku 3. marta, gde će predstaviti svoj autorski album „Bogunović plays Bogunović with Strings Attached“.

Muzika koju komponuje najviše podseća na filmsku, isprepletenu uticajima Južne Amerike, Mediterana i srpskog folklora. Svaka kompozicija protkana je motivima iza koje stoji istinita priča umetnika koje će ljubitelje muzike za veliko platno ostaviti bez daha, piše Serbiantimes.info.

Nemanja Bogunović je pravi primer čoveka koji živi ono što voli. Ne samo da je strastveni zaljubljenik u gitaru i muziku koju stvara, već je i hedonista koji ume od svega da napravi zadovoljstvo. Svoj dom na Gardošu sa pogledom na kulu i lepi plavi Dunav godinama je uređivao i pretvorio u umetnički kutak gde uskoro priprema izložbu žičanih instrumenata. Intimni prostor za Bogunovićevu privatnu kolekciju instrumenata zamišljen je kao prostor za izložbe i kamerne koncerte uz mini bar, jer gde je gitara, tu je i vino, pa će njegova muzika francuskog romantičnog prizvuka, zanosnog argentinskog ritma i balkanskog šmeka moći češće da se čuje na gardoškoj kaldrmi.

Na koncertu 3. marta u Karnegi holu zajedno sa Bogunovićem nastupiće još nekoliko naših umetnika iz Njujorka – Jasna Popović, pijaniskinja, Petar Krstajić, kontrabasista, i Tamara Jokić, vokal, kao i nekoliko mladih muzičara sa Džulijarda.

Dok se priprema za nastup u čuvenoj sali Karnegi hola, Nemanja nam priča svoju priču i otkriva kako je počeo da se bavi muzikom.

“Gitaru sviram od svoje osme godine, a počeo sam da je sviram sa svojim ocem. Tada nisam mislio da će mi to biti životni poziv, to je nešto što se postepeno razvijalo. Tek kada sam počeo da komponujem svoju muziku, shvatio sam da je to nešto kroz šta mogu da se izrazim i shvatio sam da me to stvaranje ispunjava. Mislim da sam tada odlučio da će mi to biti profesija…”

U Beogradu si se školovao, a onda si došao u Ameriku?

“U Ameriku sam, zapravo, došao da se profesionalno bavim tenisom. Tenis je bio moja prva ljubav, ali sam brzo shvatio da nemam predispozicije za neke značajnije rezultate. Kada vidim koliko teniseri danas treniraju da bi održali formu, srećan sam što sam se opredelio za muziku. U muzici tu „formu“ održavam na drugačiji način, jer je i tu neophodno jako puno vežbe, ali su to treninzi kojima sa radošću pristupam. U Americi sam sticajem okolnosti upoznao profesora gitare Rejmonda Vilijamsa koji me je čuo i odmah pozvao u svoju klasu da radi sa mnom. Dobio sam status specijalnog studenta i sa 16. godina upisao Univerzitet u Nevadi, Las Vegas gde sam i do dan danas ostao najmlađi stipendista universiteta”.

Proveo si više od deset godina u Americi i imao priliku da ostaneš, zašto si odlučio da se vratiš u maticu? 

“U Srbiju sam se vratio jer mi je život u Evropi davao mogućnost da više vremena posvetim muzici i stvaralaštvu. U Americi se puno više radi, pa tog, takozvanog, „slobodnog vremena“ često nema dovoljno, a ono je suštinski važno za život jednog umetnika.

Mada, moram da kažem da se moj život na starom kontinentu zapravo odvijao na relaciji Beograd – Dubrovnik. U Dubrovnik sam 2007. otišao kao i milioni drugih ljudi – turistički. Otišao sam na deset dana, a ostao deset godina. Znate, nije teško zavoleti grad kao što je Dubrovnik. To je grad koji je uvek razne umetnike dočekivao raširenih ruku. Tako je i mene dočekao, a ja sam mu se, nadam se, barem delimično odužio tako što sam godinama, skoro svako veče, svirao na skalinima katedrale i na taj način zvuke gitare uklesao u taj kamen i te zidine, i to će, siguran sam, u tim zidinama i ostati zapisano”.

Za tebe kažu da si srpski Enio Morikone. Kako se osećaš kad to čuješ?

“Istina je da veoma često čujem od publike da ih moja muzika podseća da neki stari film, pa otuda, verovatno, i poveznica sa Morikoneom, koji je u tom svetu filmske muzke zaista neprikosnoven. Morikonea izuzetno cenim i poređenje sa njim svakako doživljavam kao kompliment, ali se nadam da će slušaoci u nekoj bliskoj budućnosti u mojoj muzici moći da prepoznaju mene”.

Trenutno se pripremaš za nastup u jednoj od najprestižnijih svetskih dvorana sveta – Karnegi hal u Njujorku.

“Ovo je moj peti ili šesti nastup u Njujorku, ali svakako najznačajniji do sada jer nastupam u čuvenom Karnegi holu. Moj prvi nastup u Njujorku bio je 2006. godine na Kolumbia univerzitetu i u Misiji Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama gde sam došao na poziv tadašnjeg ambasadora Pavla Jevremovića. Iako je naša Misija pri Ujedinjenim nacijama samo desetak minuta peške od Karnegi hola, meni je, kao što vidite, trebalo 14 godina da tamo stignem.

Ovaj koncert je za mene takođe veoma značajan jer ću publici predstaviti kompozicije sa svog autorskog albuma „Bogunovic Plays Bogunovic – With Strings Attached“, pa sa nestrpljenjem očekujem reakcije publike. Koncert je 3. marta u velikoj sali Karnegi hola i počinje u 20 časova. Dobrodošli”.

Šta sledi posle Karnegi hola?

“Za pripremanje ovog koncerta bilo je potrebno jako puno energije, tako da posle Karnegija sigurno sledi mali odmor, a posle tog odmora je „Business as usual“ – vežbenje, nastupi, snimanja. Trenutno pripremam i seriju koncerata i novi studijski album sa prvakinjom beogradske opere Snežanom Savičić Sekulić”.

U svojoj kući na Gardošu uskoro otvaraš muzej instrumenata. O kakvoj kolekciji je reč?

“Godinama se bavim skupljanjem trzalačkih instrumenata iz celog sveta. Od Japana do Južne Amerike. Interesantno je videti kako su svi ti instrumenti srodni, tj. kako funkcionišu po istom principu, iako su neki potpuno različiti. Tu svoju zbirku instrumenata sam rešio da izložim u vidu stalne postavke u mojoj kući na Gardošu, koju pretvaram u Galeriju žičanih instrumenata, a otvaranje galerije planiram sredinom aprila”.

Koji su najveći izazovi sa kojima si se susreo do sada?

“Mislim da mi je najveći izazov oduvek bio da izgradim svoj stil komponovanja i učinim ga prepoznatljivim. To je, verovatno, svakom umetniku najveći izazov. Kada to uspete, prešli ste samo prvu barijeru. Tek tada vam predstoji ogroman posao, a to je da svet oko vas upoznajete sa muzikom koju stvarate u nadi da će uhvatiti domino efekat i da će postati slušana, a to, nažalost, često ne zavisi od vas. Život umetnika je svakako uzbudljiv jer nije monoton i ustaljen, ali je zato i veoma neizvestan, što nekada baš i nije lagodno. U svakom slučaju, siguran sam da ovaj posao više ne bih mogao da menjam za bilo koji drugi na svetu”.

Kako vidiš sebe za 10 godina?

“Uvek sam mislio da ću na ovo pitanje imati spreman odgovor, ali ipak moram malo da razmislim. Mislim da bi mi najdraže bilo da za deset godina, ako ne i ranije, moja muzika zaživi i na filmskom platnu”.

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More