Vesna se posle 40 godina vratila u Srbiju i na ovo ne može i neće da se navikne

Foto: Unplash/mantas-hesthaven
583

Posle četrdeset godina provedenih u inostranstvu, na tri kontinenta, od toga dvadeset osam godina u Japanu, vratili smo se nazad u grad našeg odrastanja i mladosti.

Pitanje koje najčešće čujem u poslednjih osam meseci je:„Da li ste se navikli?” Na lepo se ne moramo navikavati; to spontano prihvatamo, ne razmišljamo o tome jer svi smatramo da je „Bogom dato”. Na ono, ne tako lepo ili mnogo drugačije od svega na što smo već naviknuti, potrebno je vreme, dobra volja, potpuna predaja ili kako mnogi ovde kažu, snalažljivost, piše Politika.

Posle četrdeset godina provedenih u inostranstvu, na tri kontinenta, od toga čitavih dvadeset osam godina u Japanu, vratili smo se nazad u grad našeg odrastanja i mladosti. Poslednji put sam bila u Srbiji 2014. godine. Razlike u poslednjih pet godina su veoma vidljive, fasade su još oronulije, iškrabane kojekakvim parolama i porukama, trotoari nisu sređivani decenijama, mnogo đubreta na sve strane.

S druge strane, kafići, restorani i mesta za zabavu koji su krcati u svako doba dana su rašireni po celom gradu. Deluje da Srbi provode mnogo više vremena po takvim mestima nego bilo gde.

Ovo je omanji spisak onoga što se mnogo razlikuje od naviknutog:

1. Izbacivanje đubreta i reciklaža su na vrlo nerazvijenom nivou. U Novom Sadu postoje (čak ne u svim delovima grada) samo dve vrste kontejnera za đubre, za komunalno i ambalažno. U ambalažne ubacuje se sve zajedno, nerazvrstano: metal, staklo, plastika, papir, tekstil itd. Stalno nalazim i izbačene velike delove nameštaja koji danima stoje na ulici.

Srbija je raj za plastične kese koje se nemilice troše na pijaci, u pekarama, prodavnicama. Čast izuzecima i dobrovoljcima koji čiste i skupljaju razbacano.

2. Ovde sada ima daleko više pasa nego ranije. Psi su svuda prisutni i mahom se dobro ponašaju. Ne mogu ni reč protiv njih da kažem. Međutim, vlasnici pasa uglavnom ne pokupe prirodne ostatke svojih ljubimaca posle obavljanja svakodnevnih potreba. Kad šetam moram dobro da gledam gde koračam. Čast izuzecima ali čini mi se da je Novi Sad sve prljaviji grad.

3. Previše mirisa i previše muzike. Ljudi su previše naparfemisani. Kad se svi ti mirisi pomešaju, svakako ne odaju osećaj čistoće. Na mnogim mestima muzika je preglasna. Tržni centri su zagađeni preglasnom muzikom koja izvire iz svih prodavnica, kao da se svi nadmeću ko će pustiti glasnije. Tako je i mnogim kafićima i restoranima. Nemamo svi isti ukus i neka vrste muzike je atak na naša čula i strpljenje.

4. Mobilni telefoni imaju ovde status božanstva. Zaista me ne interesuje šta ko nema u frižideru, gde je ko ostavio čarape i ostale privatne stvarčice. Svaki razgovor i posao se prekida ako se telefon oglasi. Ljudi pričaju svašta i svuda, preglasno ne obazirući se na mesto i ostale oko sebe.

5. U Japanu sam godinama radila kao prosvetni radnik. Nikada nisam videla da bake, deke ili roditelji nose đačke torbe svojim unucima i deci. Tamo se od malih nogu uči i sprema na razne vrste tereta. Kako se izboriti sa životnim teretom kad odrastu, ako ne mogu sami da nose svoj školski teret?

6. Zamenica Vi nestaje iz srpskog jezika. Mnogi koje uopšte ne poznajem, prodavci, poštari, radnici u raznim delatnostima obraćaju mi se sa ti. Umesto doviđenja često me isprati ćao, a umesto šta želite je šta hoćeš. Nije da mi posebno smeta, čudno je i ostavlja utisak nedostatka kućnog i školskog vaspitanja.

7. Vozi se hazardno. U jednoj ruci je volan, u drugoj mobilni ili cigareta, pogled ko zna gde, a brzina potpuno neprilagođena. Koči se na bukvalno desetak centimetara od pešaka, mnogi nervozno jure kao da ih na kraju puta čeka večna sreća, obilaze na raskrsnicama na uslovno, a strpljenje je ovde nepoznanica. Zato je trubljenje glavni način komunikacije među vozačima.

8. Postoji posebna grupa koju ovde nazivaju „šalteruše”. Opet čast malobrojnim izuzecima, moje iskustvo sa njima je poražavajuće. U svim ustanovama gde postoje pravila oblačenja za posetioce (koja ja podržavam) zapanjujuće je da mnoge zaposlene izgledaju kao da su stigle na posao direktno iz ludog, noćnog provoda.

Počev od neprikladne garderobe, izreza do struka, predebelih veštačkih trepavica koje im vuku kapke prema dole i onemogućavaju skroz otvorene oči, do ofarbanih i okićenih kandži koje im ne dozvoljavaju da pravilno koriste tastaturu na kompjuteru. Nije ni čudo da su dokumenti koje dobijam često sa greškama.

Šalteruše obavezno rade „multitasking”: privatno telefoniranje, ispijanje kafe ili jogurta, žvakanje nečeg, ćaskanje sa kolegama i to sve u isto vreme dok sređuju neki dokumenat. Ako su bolje raspoložene odvaliće neku šalu koja je potpuno neprimerna mestu ili dati neki dubokoumni savet koji niste ni tražili, a ono zbog čega ste došli nije urađeno dobro i potpuno.

9. Ono što je posebno drugačije ovde i što je postojalo i pre četrdeset godina kad sam otišla u inostranstvo, a što je sad još više prisutno je magična reč „veza”. Ono što meni nije uspelo da rešim regularnim putem, uz sva pribavljena i ispravna dokumenta i sve urađeno na vreme, drugi su rešili pod odmah preko veze.

Veza je jača od svih zakona, propisanih i moralnih. Srećom, ja mogu da preživim bez veza, ali se pitam kako je svim onim ljudima kojima je život u pitanju, a nemaju veze, niti one nevidljive, a čelične, niti one koje se stavljaju u koverte.

10. Ono što posebno smeta nekom ko dolazi iz zemlje gde se poštuju zakon, red i neuznemiravanje okoline je pušenje. Čak i u kafićima gde je zabranjeno pušenje, mnogi koriste elektronske cigarete i ubeđuju me da se ne osete i da nisu štetne. Biti nepušač u Srbiji nije nimalo lako. Prednost se uvek daje pušačima koji nikako ne mogu da shvate koliko dim smeta onima koji ne puše.

Spisak površnih stvari bi mogao da se još protegne, a o dubinskim razlikama je potrebno daleko više vremena, mesta, strpljenja i ozbiljnih analiza.

Ovo nije napad na moj grad i ljude u njemu, već opažanja nekog ko je bio dugo izvan grada i kome je žao da gleda kako grad raste, a stagnira i čak ide unazad u nekim aspektima. Što se tiče navikavanja, na mnoge stvari ne da ne mogu da se naviknem, zapravo ne želim da se naviknem i trudim se da se ne naviknem, jer navikavanje često može da bude deo pritajane predaje.

Izvor Politika/Vesna Belušić
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More