Postoji li obećana zemlja?! Srpsko-kanadska rediteljka o prednostima i manama migrantskog života

Foto: PrintScreen/YouTube
212

Film prati Jasnu, talentovanu arhitektkinju iz Beograda koja je došla u Kanadu da stvori bolju budućnost za svoju ćerku Ninu (Nina Kiri) i sebe. Međutim, Jasna pati od mentalne bolesti koja je ometa da napravi karijeru kakvu želi.

U jednom trenutku dobija priliku da napravi projekat svojih snova, ali da bi to realizovala mora da rizikuje psihičku stabilnost. Ne želi da uzima lekove jer je remete u kreativnosti. Osim što destabilizuje vlastito psihičko stanje ugrožava i odnos sa ćerkom koja je tinejdžerka i na ivici da ostavi majku i vrati se za Beograd, piše Danas.

Šta vas je podstaklo da se u svom prvencu bavite migrantskom pričom?

“Desilo se nekoliko stvari istovremeno. Godine 2016. sam snimila kratki film „Kleo“, koji se bavio migrantima, ali iz autsajderske perspektive. To iskustvo mi je pomoglo da shvatim da zapravo bolje poznajem život migranata iznutra i tako sam počela da pišem „Easy Land“ kao vlastitu terapiju koja se tiče mog sećanja na prošlost”.

Film je poneo naslov po projektu „Easy Land“, koji oblikuje glavna junakinja Jasna koju igra Mirjana Joković.

“Da, reč je o maketi vizionarskog tipa za zajednicu migranata koji bi imali svoj centar i u njemu sve ono što im je potrebno. Kako je Jasna kreativnija u poslu tako se njeno psihičko zdravlje pogoršava, a privatni život se strmoglavljuje u haos”.

Da li mentalna bolest ima posebnu funkciju u filmu? Ako je tako, zašto vam je bilo važno da otvorite priču o njoj kroz odnos između majke i ćerke, koja pitanja ste s tim u vezi želeli da pokrenete?

“Bilo mi je važno da istražim odnos majke i ćerke iz ličnih razloga, a ključna pitanja kojima se u ovoj relaciji bavim se tiču tolerancije i razumevanja – majke koja ima sve najbolje želje za svoje dete, ali ne ume da ih izrazi na način da ih ćerka razume”.

Vi ste kao dete došli u Kanadu. Da li ste se oduvek osećali kao migrantkinja ili ste to osvestili u nekom trenutku?

“Uvek sam se osećala kao autsajder, ali isto je i sa Srbijom. Ovde sam Kanađanka, a u Kanadi Srpkinja. Uopšte ne znam kako je to pripadati jednoj državi i biti čisto njen. Ali, u Kanadi je to čest slučaj jer su tamo svi migranti Serbian Canadians, Chinese Canadians ili već nešto treće”.

Postoji li nelagoda s tim u vezi, a šta bi mogla biti prednost takvog života?

“Donekle sam nelagodu osećala kao dete, jer sam želela negde da pripadam, ali kako sazrevate shvatite da je to možda i plus, da imam još neki identitet. Mislim da je to važno i za posao koji sam odabrala da imam drugačiji pogled na neku temu. Ja sam emigrirala jednom 1994, a onda sam se vratila u Srbiju i tu živela 10 godina. I, ponovo sam emigrirala. Ponekad mislim da nisam došla i upisala FDU ovde, da sam ostala samo u Kanadi da ne bih imala ovu perspektivu koju imam danas”.

Da li to stalno napuštanje života u jednoj sredini i ponovo građenje u drugoj ima i svoju bolnu stranu?

“Naravno, čini mi se da sam kroz ta česta pakovanja postala profesionalac za emigriranje. Unapred se emotivno ograđujem jer znam da mnogo toga nije nešto što je permanentno. Pitanje je da li treba biti na jednom mestu i tu graditi život ili se odlučiti za stalno kretanje”.

Kako kao neko ko je više puta emigrirao vidite aktuelnu društveno političku zbilju u Srbiji?

“Nije se mnogo toga promenilo. Živeći u Kanadi sada, primećujem da se ponavlja ono što se dešavalo devedesetih, da dolazi mnogo ljudi sa istim problemima i sa istim željama kao što smo ih imali mi u periodu kada smo otišli iz zemlje. Govore da im je važna stabilnost, a to je bio razlog zbog kojih su i moji roditelji otišli u Kanadu”.

Studirali ste film u Kanadi, ali je ključnu ulogu za vas imao momenat kad ste se prijavili i bili primljeni na master studije u klasi Gorana Markovića. Koji su domaći filmovi uticali na vas?

“Kad sam primljena u klasu Gorana Markovića, preselila sam ceo svoj život u Srbiju, a kad su moji roditelji shvatili da želim da se bavim režijom, preporučili su mi njegove i filmove Emira Kusturice. Prvo sam pogledala „Underground“ i stoga mi je još neverovatnije i, na neki način, simbolično što u mom prvom dugometražnom filmu glavnu ulogu igra Mirjana Joković”.

Film „Easy Land“ je svetsku premijeru imao na Filmskom festivalu u Torontu i publika, koja je mahom bila kanadska, veoma je pozitivno reagovala na njega. Kakvu reakciju biste voleli da izazovete ovde?

“Jako mi je važno kako će ovde publika reagovati. Volela bih da ovaj film pruži publici dozu realnosti na osnovu koje bismo mogli da započnemo razgovor o tome postoji li obećana zemlja”.

Tamo i ovde

– Sanja Živković je 1994, kao šestogodišnja devojčica s roditeljima emigrirala u Kanadu. Upitana da li se ičega seća kaže jedva. Pamti da je niko nije pitao hoće li tamo i da joj je delovalo da ne odlaze zauvek. „Nije mi delovalo kao da ćemo ostati za stalno. Roditelji su mi to predstavili kao da idemo na nekoliko godina da bismo dobili državljanstvo, ali kad god je trebalo da se vratimo, nešto bi se novo desilo. Posle rata je bilo bombardovanje, pa smo govorili da ostanemo još malo, nakon toga je mojim roditeljima biznis krenuo nabolje, pa je to bio razlog. Ali, ja sam se vraćala ovde, svako leto, ponekad i zimu. Ovde sam stekla mnogo prijatelja“, ističe Sanja Živković.

Izvor Danas
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More