Vetar cepa jakne, temperatura i do minus 40: Dejan iz Mladenovca osvojio Akonkagvu!

Wikimedia Commons
440

Strast prema planinarenju, godinu dana priprema, ali i jak mentalni sklop, jednog Mladenovčanina su doveli doslovno do vrha, onog najvišeg na južnoj hemisferi. Dejan Milojević je osvojio 52 planinska vrha viša od 2.000 metara, ali je njegov veliki san bio da se popne na 6.962. metar Akonkagve. U tome je 15. februara ove godine tačno u 11.30 sati i uspeo, piše Blic.rs.

Dejan i dalje sumira utiske i emocije. On i njegova ekipa su se uvrstili u manje od 30 odsto ljudi koji su se popeli na ovaj vrh koji važi za najteži ukoliko se izuzmu Himalaji. Ono što dodatno krasi ovaj uspeh jeste i činjenica da je Dejanu ovo drugi pokušaj da osvoji vrh Akonkagve u Argentini, nakon što je 2017. godine na gotovo tri četvrtine uspona zbog bolesti morao da odustane.

– Kada sam prvi put bio tamo, dobio sam zapaljenje pluća na 5.500 metara visine i zbog bezbednosti sam odlučio da odustanem, što nimalo nije bilo lako. To je jedan od najtežih vrhova na svetu, a ostao mi je kao cilj koji nisam ispunio – objašnjava Milojević.

Nakon toga, Dejan je nastavio po petogodišnjem planu koji je već imao, preskočivši Akonkagvu za neko vreme. Početkom 2018. se popeo na Kilimandžaro, a krajem iste godine osvojio je Ajlend Pik na Himalajima.

– Planirao sam da u januaru 2019. idem na Akonkagvu, međutim na Himalajima sam bio jako bolestan zbog hladnog vazduha, pa sam morao da se oporavim. Nisam hteo da rizikujem da probam ponovo pa da ne uspem jer je prošlo tek nepuna dva meseca od penjanja na Himalaje. Odlučio sam da odložim novi pokušaj za godinu dana da bih se detaljno spremio i bio sigurniji u sebe i u uspeh – priča Dejan.

Pripreme za Akonkagvu trajale godinu dana

Pripreme su trajale tačno godinu dana, a osim sa ličnim trenerom u teretani, Dejan je vežbao i tako što se peo na vrhove po zemlji i regionu vodeći se logikom da je “svako penjanje u suštini priprema za neko veće penjanje”. Na ono najveće, drugi put je krenuo 28. januara, vratio se 21. februara, a od šest članova ekspedicije, samo jedan je odustao zbog zdravstvenih problema i to na 6.000 metara uspona.

– Ekspedicija je trajala 25 dana. U samom baznom kampu smo bili nekih 15-16 dana. Imali smo aklimatizacione uspone u toku priprema jer penjanje na velike vrhove zahteva adaptaciju tela na velike visine. Prvo se penje na veće visine, pa se onda vraća na niže kako bi se telo odmorilo i regenerisalo i da bi se prespavalo. Tako se postepeno, stepenik po stepenik, penje do samog vrha. Samo penjanje na vrh je trajalo otprilike dve nedelje – kaže Dejan.

“Na toj visini vetar od 100 km na sat cepa jakne”

Na završni uspon, pak, zbog izuzetno jakog vetra čekalo se pet-šest dana. Na sreću, jedini pogodan trenutak za uspon maksimalno je iskorišćen.

– Imali smo jako loše vreme kada je trebalo da idemo na završni uspon. Vetar pri vrhu duva i više od 100 kilometara na sat, a na 7.000 metara nemoguće je da se penje po vetru koji doslovno pocepa jaknu na čoveku. Bili smo prinuđeni da čekamo da prođe nevreme i imali smo jedan jedini dan koji je bio pogodan za uspon. Stisli smo zube, zapeli i uspeli smo da se popnemo na vrh. Odmah potom je ponovo počela oluja sa snegom tako da smo jedini pogodan trenutak koji je postojao uspeli da ugrabimo – objašnjava Dejan.

Temperatura i do 40 stepeni ispod nule

Iako na ekspedicijama uglavnom bude zdravstvenih problema, svi članovi su se zdravi i bezbedni vratili kući. Milojević je ispričao sa kakvim se nedaćama borio i šta ih zapravo uzrokuje.

– Imao sam jak kašalj i prehladu, ali to je normalno jer su gore veoma veliki minusi. Temperatura ume da se spusti i do 30-40 stepeni ispod nule. Osim toga, duvaju vetrovi, pije se ledena voda, vazduh je maltene zaleđen i teško se diše jer ima malo kiseonika – ističe on.

“Glava je ta koja se penje na vrhove, ne telo”

Hladnoća, loša hrana, neizvesnost da li ćete uspeti i činjenica da ste jako daleko od civilizacije izazivaju nervozu s kojom svako drugačije izlazi na kraj.

– Svi mi koji smo otišli tamo smo bili dobro fizički pripremljeni, ali glava je ta koja penje vrhove, a ne telo. Čekanje u šatoru dok gore duva vetar, pada sneg i led puca i lomi, a vi čekate svoju šansu da probate i molite boga da budete zdravi kad se ta šansa stvori, sve to nabije u čoveku neku nepotrebnu tenziju. Osim toga, daleko ste od civilizacije i potpuno se promeni pogled na svet. Svako se bori sa nekim svojim demonima u glavi i tu bitku nije lako dobiti – kaže naš sagovornik.

Avanutra vredna oko 5.000 evra

Nervozu izaziva i kada se neko vrati, a nije uspeo, jer možda nema priliku ponovo da proba. Ovakva avantura nije nimalo jeftina, naime, samo putovanje i ekspedicija koštaju oko 5.000 evra i kako kaže naš sagovornik, nije lako ni odvojiti taj novac.

Nakon osvojenog vrha, ekipa je sišla u treći visinski kamp, gde su prespavali, a sutradan, 16. februara, spustili su se u bazni kamp. Odatle do civilizacije ima još dva dana hoda.

Plan – osvajanje “Toblerona” u Švajcarskoj

Dejan je svoj san ispunio, ali to svakako ne znači da nema u planu još neke vrhove da osvoji.

– Jedino što mi je za sada ostalo kao plan jeste Materhorn u Švajcarskoj, poznat kao simbol “Toblerona”. To je izazovan, zanimljiv i adrenalinski vrh, ali je blizu pa ne zahteva velika materijalna sredstva. Za ove ekspedicije do sada morao sam da tražim i sponzore i da se spremam godinama. S druge strane, za Materhorn su potrebne određene alpinističke tehnike, tako da ću sada malo da se bavim alpinizmom, pa ću za godinu-dve i to da probam. Everest ne planiram da penjem, niti te ekstremne vrhove, ali videćemo još dok mi se Akonkagva slegne. Još nisam ni svestan šta sam uradio – objašnjava on.

Sedam vrhova

Dejan je osvajao vrhove koji su mu bili zanimljivi, a tri od njih su iz grupe “Sedam vrhova”. To je naziv za najviše planine svakog od sedam kontinenata. Dostignuće “Sedam vrhova” postalo je čuveno kao istraživački i planinarski uspeh i kako je Milojević objasnio, “to je u sferi planinarenja kao kada teniser osvoji sve gren slemove”. Iako postoje oni koji ciljaju na ovaj planinarski izazov, Dejanu to nije u planu.

– Nisam planirao da penjem svih sedam vrhova. Tri koja sam planirao da popnem i koji su bili logični za moje materijalno i fizičko stanje već sam popeo. To su najviši vrh Evrope, Elbrus, zatim najviši vrh Afrike, Kilimandžaro i najviši vrh Južne Amerike, Akonkagva, na koji sam izuzetno ponosan – zaključuje Dejan.

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More