“Razumem da žele da odu ali se borim da ih zadržim”, doktorka Danica Grujičić o odlasku mladih iz Srbije

Foto: Fejsbuk stranica Arno Gujon/Konferencija o ostanku mladih u Srbiji/Doktorka Danica Grujičić
420

“Država mora da nagradi znanje i stručnost. Istina je da se plate povećavaju u zdravstvu, ali je to nedovoljno da bi ljudi dobili motivaciju da ostanu. Struka mora biti ispred politike, dobre plate za one koji rade, ali i kazne za neradnike”, kaže za “Blic” prof. dr Danica Grujičić.

Nešto manje od godinu dana je prošlo od kada ste na čelu Instituta za onkologiju, kako biste ocenili taj period? Jeste li zadovoljni učinjenim?

“Kada čovek počinje da razmišlja o tome šta je on lično učinio, mora imati u vidu da ništa ne počinje i ne završava se sa nama. Poslednjih godina je puno učinjeno kako bi se obezbedila savremena terapija, pre svega nabavkom četiri nova linearna akceleratora, dogradnja novog zdanja, održavanje postojeće dijagnostičke opreme, uvođenje novih lekova. Od mog dolaska kao rukovodioca u Institut pokrenute su mnoge stvari, ali one su samo nastavak onoga što je već učinjeno. Naš cilj je da nijedan pacijent ne čeka na lečenje, preglede, dijagnostiku. Hirurzi su se organizovali da pacijenti ne čekaju na operaciju duže od par sedmica. Zahvaljujući njima, od danas za sutra je moguće zakazati pregled u Institutu preko izabranog lekara u domu zdravlja. Ponovo je pokrenuta dnevna bolnica hirurgije, značajna za brzo operativno lečenje posebno žena sa karcinomom dojke.

Rad radioterapijskog tima u tri smene je u Institutu već tradicija, mašine za zračenje se uključuju ujutro, a isključuju ujutro narednog dana. Služba medikalne onkologije takođe ima veliki pritisak bolesnika koji svakodnevno dolaze da prime sistemsku terapiju, njihovo odeljenje je jedna protočna fabrička linija u kojoj posebno značajnu ulogu imaju medicinske sestre, koje pored lekara koji ordiniraju terapiju imaju zadatak da tu terapiju precizno daju i ohrabre bolesnike. Pedijatrijska služba IORS-a zbrinjava svu decu na teritoriji Srbije koji se leče zbog solidnih malignih tumora. Dolaskom novog rukovodioca je poboljšana organizacija i sada radimo na formiranju dnevne bolnice. Služba dijagnostike je povećala dnevni broj pregleda koliko je mogla jer su i mamografi i aparati za ultrazvuk prilično stari. Služba patologije ima izuzetno veliki značaj, kada terapija praktično zavisi od genetske analize tumora i na našim kolegama je ogromna odgovornost precizne dijagnostike. Nažalost, trenutne mogućnosti su još uvek takve da ne možete početi terapiju onog trenutka kada vam je dijagnostikovana bolest”.

Prošle godine ste u razgovoru za “Blic” najavili da od ove više neće biti listi čekanja na zračenje. Jesmo li to postigli?

“Nažalost nismo, iako radimo u tri smene, iako u KCS rade dve odlične mašine (gama-nož i iks-nož) koje donekle rasterećuju Institut, sve je to još malo. Moramo imati više aparata različite vrste. Budućnost radioterapije nije u palijativnom zbrinjavanju, već u maksimalno preciznom zračenju koje može u nekim slučajevima zameniti hirurški zahvat. U ovom trenutku se nadamo da ćemo moći do kraja godine da zamenimo dva aparata, a potom i još preostala dva, tako da imamo osam novih aparata za radioterapiju. Više ne možemo jer su nam prostorni uslovi takvi da do izgradnje nove zgrade možemo samo koristiti postojeći prostor. Zamislite samo kako je pacijentu koji dođe na terapiju, a aparat taj dan ne radi, kakvu to nelagodu stvara. A onda takođe zamislite kako je i tehničarima koji moraju taj dan da ih vrate. Onaj ko misli da je tim ljudima svejedno, grdno se vara. Samo činjenica da se sedmično ozrači oko 680 pacijenata govori o tome o kakvom trudu zaposlenih se radi”.

Dokle se stiglo sa novom zgradom?

“Tek smo na početku. Potrebno je definisati lokaciju, razmisliti kakvo zdanje treba napraviti jer nova zgrada mora biti takva da bude dovoljna za 200, a ne 10 narednih godina. Moramo napraviti perfektan projekat i to u narednih nekoliko godina, a ne da doživimo još jednu pedesetogodišnju gradnju kao što je doskora bio slučaj sa novom zgradom KCS. Mnogo znači što su država i Ministarstvo zdravlja razumeli potrebu za novom zgradom i što su spremni da podrže projekat. Iskreno, kada vidim šta je u poslednjih godinu dana urađeno u Kliničkom centru, apsolutno verujem da se tako isto može napraviti i nova zgrada IORS-a. Ono što najviše koči, jeste administracija i zakucane urbanističke odluke od pre više od 60 godina. S obzirom na to da više nemate porodicu u Srbiji koja u svom širem krugu nema nekog obolelog od maligne bolesti, očekujem mobilizaciju i puno razumevanje svih struktura koje će biti odgovorne za izgradnju novog zdanja Instituta.

I ne zaboravite, možete imati mašina i zgrada koliko hoćete, ako nemate obrazovane ljude koji će raditi, onda je posao uzalud”.

Kada je reč o prognozama vezanim za rak, procene su da će u narednim godinama u svakoj porodici biti neko ko boluje od neke vrste karcinoma. Šta kažu poslednji pokazatelji?

“Maligne bolesti 2021. godine postaće najčešća hronična bolest i kod nas i u svetu. Ono što je uzbudilo javnost i na šta svi reaguju je činjenica da ćemo svi postati onkološki bolesnici i toga ljudi moraju biti svesni, ali takođe moraju da znaju da napretkom medicine, onkološke bolesti postaju hronične bolesti sa kojima će se živeti uz redovnu terapiju. Zato je važno da unapređujemo naše zdravstvo i da obezbedimo pre svega prevenciju, zatim rano otkrivanje i dijagnostiku, i na kraju odličnu terapiju od Subotice do Prizrena. Trenutno radimo na definisanju protokola kontrola pacijenata koji su formalno izlečeni od malignih bolesti, kako bi što više uključili naše kolege iz primarne zdravstvene zaštite u praćenje ovih pacijenata”.

Gde smo mi po broju obolelih u odnosu na razvijene zemlje?

“To je sporno pitanje, zato što u 21. veku u vremenu računara i brzom prenosu podataka još čekamo podatke iz registra za rak iz 2016. godine. U Srbiji postoji jedinstven informacioni sistem IZIS koji pokriva sve tercijerne i sekundarne ustanove zdravstvene zaštite gde se leče pacijenti sa C dijagnozom (C dijagnoza znači malignu bolest bez obzida gde je lokacija procesa). Analizom podataka iz 2017. od kada je ova platforma u upotrebi i iz 2018. dobili smo podatke koji se razlikuju od podataka koje dobijamo iz registra za rak. Mora postojati logično objašnjenje zašto se javlja ova razlika i ko je u pravu, oni koji tvrde da se ništa specijalno ne dešava kada su u pitanju maligne bolesti i nas koji tvrdimo da su u velikom porastu. Zato je neophodno da se matematički precizno uporede podaci i objasni razlika ne samo u broju obolelih, već i u smrtnosti”.

Zanemarujemo često preventivu koja je važna kod svih bolesti. Koliko je značaja kada su u pitanju maligniteti? Kako da se zaštitimo? Šta su faktori rizika koje treba da izbegavamo?

“Posle sada već oko 36 godina u kurativi mogu slobodno reći da je preventiva značajnija. Šta ona podrazumeva? Pre svega zdravu životnu sredinu. Da počnemo od mera koje treba da uradi država. Pre svega, daleko veći podsticaj poljoprivrede. Stimulisati na proizvodnju zdrave hrane. Uvesti kazne za one koji zagađuju okolinu. Napraviti detaljnu analizu prostora gde živimo i tamo gde postoje zagađenja, uraditi remedijaciju, odnosno oporavak okoline. Zato je i najlogičnije za ministarstvo zdravlja i životne sredine budu jedno jer će tako biti u službi zdravlja stanovništva, a ne interesnih grupa.

Šta može uraditi pojedinac. Postoje porodične, urođene bolesti kod kojih se kod članova porodice javljaju maligni tumori. Članovi ovih porodica moraju redovno ići na preglede. Naš Istraživački centar ima savetovalište za genetiku, tako da mogu doći u Institut i informisati se o rizicima za nastanak malignih bolesti. Za mnoge lokalizacije malignih bolesti postoji preventiva, koja podrazumeva redovne preglede kod odgovarajućih specijalista, grlić materice, dojka, prostata, urinarni trakt, debelo crevo, pa čak i pluća, štitasta žlezda. Nažalost, postoje i maligniteti gde nema prevencije kao što su tumori mozga. Od polovine aprila će biti dostupna najnovija terapija za rak pluća i melanom i to je napredak za pacijente”.

Boljka našeg društva su odlasci lekara. Kako možemo da ih zadržimo?

“To je trend koji se dešava u celom svetu, kod nas odlaze u Nemačku ili neke druge zemlje Zapadne Evrope, odande odlaze u Englesku, a iz Engleske u Ameriku. Napravljena je atmosfera svuda u svetu da je novac najvažniji, da on znači standard i kvalitet života. Za standard mogu da se složim, a za kvalitet, to ostavljam našim ljudima koji su u dijaspori da sami procene kakav život vode. Ono što država mora da uradi jeste da nagradi znanje i stručnost. Istina je da se plate povećavaju u zdravstvu, ali je to nedovoljno da bi ljudi dobili motivaciju da ostanu. Druga stvar je što morate ulagati u mlade i dati mogućnost da rade u odličnim uslovima. Ako jedan mlad čovek mora da volontira nekoliko godina, pa i kada se zaposli da iz različitih razloga ne napreduje, a u nekoj drugoj zemlji dobije sve moguće uslove, logično je da će poželeti da ode. Srbija mora da odluči ili će plaćati stručne ljude ili će nosači fascikla ubuduće operisati ili raditi bilo koji stručni posao. Tu mislim od vodoinstalatera do hirurga.

Kada su lekari u pitanju, veliki značaj ima i odnos nas starijih prema njima. Ako je šef došao na poziciju ne zbog znanja već zbog partijske pripadnosti, mladi ljudi to prepoznaju i neće da trpe neznalice.

Takođe, imate roditelje koji su razočarani situacijom u društvu i koji vaspitavaju decu da će im u drugoj zemlji biti bolje i onda je logično da mladi odlaze. Lavina je pokrenuta, moramo je svi zajednički zaustaviti. Struka ispred politike, plate za ljude koji rade, kazne za neradnike (što je danas prema postojećim zakonima o radu nemoguće). Svedok sam sada, kao rukovodilac, da su mi vezane ruke kada treba da nagradim radnika, a neradnicima definitivno ne mogu ništa. To kod svih nas, a posebno kod mladih ljudi, ostavlja gorak ukus u ustima”.

Da li vas vaši studenti nekada pitaju da li treba da idu u inostranstvo i šta im savetujete?

“Da, nažalost to je učestala pojava. Mislim da roditelji koji usmeravaju decu ka inostranstvu nisu svesni činjenice koliko će im biti teško da sa tom istom decom i unucima komuniciraju preko kompjutera. Ali, u trenutku kada svoje nezadovoljstvo kompenzuju vaspitavajući decu da otadžbina nije važna o tome ne razmišljaju.

Sa druge strane, mladi neće da poštuju lažne autoritete i da gledaju nepravdu i osećaju se prinuđenim da odu, naivno verujući da tamo gde idu toga nema. Nemam prava da ih nagovorim na bilo šta, razumem zašto žele da odu, ali se borim da svakog od njih zadržim. Nekada uspem, nekada ne, ali moramo da uradimo sve da ostanu. Uvek im navodim primer najvećeg broja lekara moje generacije. Mi smo imali odlične plate 1991. (lično ja oko 3.500 dolara iako sam bila mlad lekar). A onda je došla 1992. i plata je bila par dolara ili par maraka za mesec dana rada u nemogućim uslovima. Nismo otišli jer ovo je naša zemlja i dužni smo da radimo na njenom razvoju i da budemo bolji od nas samih, a i od drugih”.

Ne odlažite lečenje dece

Naši pacijenti, uglavnom deca, često idu na lečenje u inostranstvo. U kojim situacijama savetujete roditeljima da izaberu neku drugu zemlju za lečenje?

“Za decu kada su lekovi u pitanju praktično nema ograničenja. Možda kod nas ne mogu dobiti lek koji je u fazi ispitivanja, ali dobijaju sve što je neophodno. Moram da apelujem na roditelje dece sa malignim bolestima, da ne odlažu lečenje dok ne prikupe sredstva za odlazak u inostranstvo. Neka ih dovedu na naš institut da bar započnu terapiju, jer neke od malignih bolesti mogu biti tako agresivne da dok prikupe novac bude kasno. Čak i kada su retki tumori u pitanju, naša služba pedijatrije ima izuzetno razvijenu saradnju sa više centara u svetu, naše kolege nisu sujetne, konsultuju se u želji da se odredi najbolja terapija. Pre nekoliko meseci iz čuvene bolnice “St. Jude Children’s Research Hospital” nam je bio kolega u poseti i bio prijatno iznenađen načinom na koji radi naš radioterapijski tim za decu. Otvoreno je rekao da ni oni ne rade na takav način.

Koga treba poslati u inostranstvo na lečenje – decu koja pored malignih bolesti imaju retke urođene bolesti i za koje postoje centralizovane bolnice koje imaju najveći broj slučajve godišnje. Veći broj pacijenata, veće iskustvo u lečenju”.

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More