“Nije lako biti stranac”! Aleksandar sada radi u norveškom zdravstvu i šalje snažnu poruku!

Foto: pixabay
382

Aleksandar kaže kako postoje mnogobrojni razlozi zbog kojih je on napustio Srbiju.

„Iskreno, mislim da nije postojao jedan trenutak, već više faktora i niz događaja koji su raspirivali tu moju ideju koja se verovatno javila jos 1993. godine. Verujem da je svaki „običan čovek“ koji je 1993. godine živeo u Srbiji poželeo da ode odatle. Moja generacija je tada imala 18 godina, hteli smo sve, a nismo imali skoro ništa. Nisam bio neko ko više veruje propagandi nego svojim očima. Živelo se od jedne plate iz propale fabrike „Crvena Zastava“, inflacija, sankcije, ratovi itd. Moja majka se, kao i mnogi drugi, u to vreme mnogo mučila da bi nam obezbedila egzistenciju i to me je dosta pogađalo“, priča Aleksandar za list Danas.

Posle odsluženog vojnog roka, kako kaže, započeo je studije, koje je vrlo brzo prekinuo jer je dobio posao na određeno vreme, kao anestetičar u operacionoj sali.

„Vrlo brzo sam shvatio da se tu neću dugo zadržati jer su korupcija u državi i zapošljavanje po partiskoj  liniji sve više uzimali maha. U to vreme se za radno mesto plaćalo i do 5.000 maraka, a ja sam došao jedno jutro na posao i dao otkaz. Bilo mi je dosta svega i nisam sebe više video u svemu tome.  Tada nisam znao ni kada ću, a ni kako ću otići negde“, objašnjava Aleksandar.

Posao u Norveskoj dobio je, kako kaže, tek 11 meseci nakon datog otkaza.

„Poslao sam preko 500 molbi za posao, prevodio hrpu dokumenata na norveški, putovao više puta nedeljno iz Kragujevca za Beograd kako bih učio norveški jezik. Sav novac sam trošio na telefonske pozive sa potencijalnim poslodavcima u Norveškoj i za pisma koja sam morao da šaljem jer je internet u Srbiji tada bio tek u povoju. Sve to je tada mnogima izgledalo kao apsurdno, jer Norveška je u to vreme bila prilično zatvorena zemlja, pogotovu za nas Srbe koji smo dugo bili pod sankcijama. Na kraju se ipak taj moj „ludi projekat“ nekako isplatio“, ističe Aleksandar.

Kada je odlazio iz Srbije, kaže Aleksandar, nije razmišljao o mogućnosti povratka.

„Kada sam odlazio iz Srbije 2000. godine bio sam toliko umoran i frustriran od svega da o tome uopšte nisam razmišljao. Potpuno nepoznat život bio je ispred mene, tako da sam bio fokusiran samo na to. Par godina kasnije, kada su neke stvari u mom životu došle na svoje mesto i s obzirom da se u međuvremenu „desio 5. oktobar“, počeo sam pomalo i da razmišljam o povratku. Međutim, od 12. marta 2003. ta moja razmišljanja su svedena na minimum. Nakon ubistva Zorana Đinđića pretpostavio sam u kom smeru će Srbija krenuti, i nažalost, bio sam u pravu“, naglašava on.

Kako kaže, trenutno su mu svi planovi vezani za Norvešku i za njegovu ćerku Anitu, koja ima 14 godina.

„Mnogo stvari bi trebalo da se promeni kako bih napustio sve ovde i vratio se u neizvesnost. I onda kada sam odlazio govorio sam da novac nije presudan faktor za to gde bi živeo. Mislim da je ljudska svest na vrlo niskom nivou, da se ljudi prodaju za mrvice umesto da se trude da promene nešto, informisanje u Srbiji je na najnižem stupnju koje ja pamtim, korupcija i „članske karte“ su postali osnov društva. Sve su to stvari koje se neće promeniti same od sebe. Kada neki ljudi budu shvatili da vrede mnogo više od onoga za šta se prodaju i kada shvate da je moguće živeti mnogo bolje, tada će postojati i nada da se mnogi od nas vrate. Sve do tada su mogući samo sporadični slučajevi. Ja ću i dalje izlaziti na izbore i pokušavati da promenim ono što mislim da treba da se promeni“, ističe Aleksandar.

On nam priča i šta je to što mu je Norveška pružila, a što u Srbiji nije imao.

„Norveška mi je na prvom mestu omogućila život bez „političkog ispiranja mozga“, finansijsku stabilnost i mogućnost planiranja života. Vremenom sam shvatio da se mnoge stvari mogu završiti bez mita i korupcije. Omogućeno mi je da studiram i da završim školovanje bez ikakve veze. Čak mi je i opština u kojoj sam živeo odobrila stipendiju posle samo dve, tri godine života u Norveškoj“, kaže Aleksandar.

On naglašava i da mu je život neuporedivo mirniji tamo, a ponekad čak i dosadan.

„Ovde su stres i nervoza svedeni na minimum u odnosu na život u Srbiji. U Srbiji sam rođen i tu sam proveo prvih 25 godina života, tako da me za nju vezuju mnoge lepe uspomene iz mladosti. Taj socijalni život je nešto što mnogi od nas vide kao osnovnu razliku. Mnogi smatraju da je taj život bolji u Srbiji nego bilo gde na svetu. Moguće je da se to malo i idealizuje, ali definitivno je to najveća razlika između života tamo i ovde. Osim toga, Srbija, odnosno Jugoslavija mi je pružila jedno lepo i bezbrižno detinjstvo, ali to su neka vremena kojih se malo ko seća“, priča Aleksandar.

On je uporedio i vreme kada je Slobodan Milošević bio na čelu države, sa vremenom danas.

„Dobro se sećam da sam devedesetih mnogo puta izjavljivao da su Slobodan Milošević i tadašnja vladajuća garnitura nešto najgore što je zadesilo i što će ikada zadesiti Srbiju. Nažalost, više puta sam u zadnje vreme sebe javno demantovao i izjavio da sam grdno pogrešio. Koliko god da se tada vodila pogrešna politika zasnovana na nacionalizmu i na bahatosti prema celom svetu, ipak su to bili donekle obrazovani i školovani ljudi. I tada je bilo svega i svačega, ali na nekom drugom nivou“, objašnjava Aleksandar.

Ističe i da mu sadašnje stanje u Srbiji izgleda kao jedna velika parodija.

„Taman pomisliš da „nema dalje“, a onda se ta granica pomeri. Prosto je neverovatno šta je sve postalo normalno. Diplome, zadruge, parovi, sendviči, nesposobni ljudi na vodećim funkcijama, sve je to postalo deo folklora. Kada sam živeo u Srbiji aktivno sam učestvovao u nečemu što sam želeo da se promeni tako da su me sva dešavanja u Srbiji interesovala i posle mog dolaska ovde. Ponekad pokušam da se isključim iz svega toga, ali mi ne uspeva uvek. Društvene mreže i televizija me vrlo brzo vrate u realnost“, naglašava on.

Otkriva nam i koliko u Norveškoj znaju o Srbiji i dešavanjima u našoj zemlji.

„Ljudi iz Srbije ovde mogu biti vrlo dobro informisani, ako to hoće da budu. Internet i srpska televizija su skoro svima dostupni. Što se tiče Norvežana, mislim da oni pojma nemaju šta se trenutno dešava u Srbiji. Bili smo im aktuelni i interesantni tokom devedesetih godina i pocetkom dvehiljaditih. Zadnjih godina nas zaista retko ko pominje. Prvih godina po mom dolasku ovde, Milošević, Mladić i Karadžić bile su glavne asocijacije kada sam im govorio odakle dolazim. Tada ih je to dosta interesovalo i često su me pitali u vezi svega što se dešavalo na Balkanu tih godina, ali vremenom su neke druge zemlje postale interesantnije“, objašnjava Aleksandar.

Kako nam priča, nikada nije imao većih problema zbog toga što je iz Srbije.

„Mislim da sam ja jedan od prvih ljudi, ako ne i prvi čovek, koji je iz Srbije došao u Norvešku da radi kao zdravstveni radnik tako što je dobio radnu dozvolu i bez da je ikoga znao u Norveškoj. Prvih godina sam „probijao led“ i usput pomagao mnogima da dođu na isti način na koji sam i ja došao. Mnogi od njih su u početku živeli kod mene, pokušavao sam svakome da izađem u susret, i koga sam znao i koga nisam znao. Vremenom sam uspeo da pomognem i jednom broju prijatelja i rođaka iz Kragujevca da dođu ovde, tako da sam sa nekima od njih i dalje u kontaktu. Tokom godina sam upoznao i veliki broj ljudi iz bivše Jugoslavije, sa kojima sam u odličnim odnosima. Družim se i sa Norvežanima, ali definitivno više sa ljudima sa naših prostora“, naglašava Aleksandar.

Aleksandar navodi i da je on neko ko ne zaboravlja lako odakle je i zbog čega otišao.

„Mislim da ništa ne može da se poredi, jer je sve različito. Život mi se promenio za 360 stepeni od samog trenutka kada sam prešao granicu. Generalno, nije lako biti stranac u tuđoj zemlji, počinjati sve od nule, učiti strani i potpuno nepoznat jezik, navikavati se na tuđ humor i na tuđu kulturu. Sve je drugačije i mnogo je bilo teško u početku, ali sam bio svestan da će moje dete jednog dana imati bolju polaznu tačku i bolji izbor. Verujem da moja ćerka neće morati da dovodi u pitanje svoje ideale kako bi jednog dana dobila posao, jer ni ja to nisam želeo“, zaključuje Aleksandar.

Izvor Danas
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More