Dijana Ertl, gastarbajterka i književnica iz Minhena: Časna ponoćna dama (2)

Foto: Marko Lopušina
259

Nađoh se na pozornici noćnog kluba, da radim ono u čemu sam stvarno i oduvek uživala. Gluma, ples i dizajn su mi bili u krvi. Moji nastupi su bili teatralni i uzbudljivi. Dovodila sam ih do savršenstva kroz plesne koreografije koje sam sama pravila i kostime koje sam za njih kreirala, ali sudbina je spremna uvek da ti se naruga, baš kad pomisliš da si našla sreću.

Šta Vam se dogodilo? – pitali smo našu Dijanu Ertl iz Minhena.

“Uz posao, koji me je ispunjavao i oduševljavao, išlo je i ono što sam najviše prezirala. Spojiše se, naime, moja strast za plesom i odvratnost prema muškoj požudi koja ga je pratila. Noćni život u Nemačkoj je za mene bio otkriće nečeg novog. Velika životna škola i veoma veliko iskušenje. Ko preživi sve to a ne zaluta u mraku te noći morao je da ima dobrog anđela svetlosti. Jer putevi noći su jako tamni, čak mračni, ali zavodljivo svetlucaju.

Blešteće reklame zaslepljuju ti pogled, glasna muzika ti krade sluh, smeh požude i strasti ti zavode dušu, opojna sredstva, ako ih samo probaš, bacaju ti um u lažni zanos i sreću. Čovek se brzo izgubi u takvoj čaroliji noći.

Bila sam diva minhenskih noći. Maštala sam o brzoj zaradi i povratku kući. Mnoge devojke su krenule u tu avanturu sa istom pomišlju ali ih iluzija svetulcave noći nikad više nije napustila. Pravila sam gigantske predstave, kompleksnih koreografija i sa raskošnim kostimima.

Životna ispovest Dijane Ertl, gastarbajterke i književnice iz Minhena (1)

Sve sam, uglavnom, radila sama, uživajući u svakom segmentu stvaranja. U sve sam unosila svoju ljubav, ljubav umetnika. Moji su nastupi bili traženi od strane menadžera i agencija za zabavu, tako da sam mogla da biram uslove.za moje angažovanje. Glavni uslov mi je bio da me gazde ne teraju da sedim sa klijentelom tih noćnih zamkova, uglađenom gospodom pod crnim plaštom grofa Drakule”, odgovorila nam je u jednom dahu Dijana Ertl iz Minhena.

Da li ste bili sa muškarcima u dodiru i u raznim pozama?

“Nisam podnosila da me neko nepoznat dotiče. Čak i dodir Drakulinih usana na mojoj ruci, izazivao je stresanje i jezu u meni. Držala sam se po strani. Pokadkad bih sa nekim prijatnijim “džentlmenom” popila po piće. Život me tada učio najvećim mudrostima. Shvatila sam da ono, do čega nije lako doći, biva najinteresantnije i dobiva neverovatno na ceni. Učila sam iz ljudskih slabosti. I koristila se njima”.

NEKOTNROLISANI MUŠKARCI

Kakve su bile Vaše ponoćne predstave ?

“Moje predstave su imale priču. Radnja je bila uzbudljiva, a potpuno obnažavanje teatralno, ali kratko, poput blica, tek da zagolica mušku ili žensku maštu. Kretala bih se kao u vrtlogu vira u kojem jednostavno nestanem, dok se drakulska publika u napetom išekivanju, pitala – videše li šta ili to bi samo iluzija? Sve se završi i pre nego što započe.

Volela sam plesnu mistiku, samo kao nagoveštaj koji budi maštu. Zastajala bih, gledajući mužjake direktno u oči, te od strasti, napete muškarce dok iščekuju nasladu. Imala sam ponekad osećaj da pred binom sede paščad sa razdrljenim čeljustima, koji se ispruženog jezika, daščući suzdržavaju da ne skoče.
Obožavala sam da ih držim napetim, da pratim kako im telesna temperatura raste sve do ključanja, da bi im u odsudnom trenutku neočekivanim hlađenjem oduzela svu obećavanu draž i muški ćar.”

U takvoj situaciji muški svet najčešće gubi kontrolu nad sobom.

“Jedina želja koja mu ostaje je da raspakuje taj paket njegove strasti i zadovolji svoj životiljski nagon.
Posle predstave bih se povlačila u zadnji deo šanka i sedila uglavnom sama, tražeći u sebi snagu, koja mi je bila neophodna da prevaziđem opasnosti i bolesti noći.

Moje unutrašnje vizije, koje sam imala gotovo svakodenevno, su mi pokazale put u slobodu. Moja lična sloboda mi je davala snagu i terala me da verujem da je ovo u Minhenu samo prolazna stanica za moj uspešniji život i povratak kući.”

Da li su noćni klubovi Nemačke bila loša stanica Vašeg života?

“Nisu. Čitavu noć sam plesala ili sedila, većinom, sama uz čašicu skupog šampanjca i to za basnoslovnu svotu novca, o kojoj su mnogi mogli samo sanjati. Sam novac nije hranio moju maštu ni taj noćni svet. Ja sam maštala o svojoj kući i radnji, koje sam u mislima uređivala do najsitnijih detalja. Živela sam u tim vizijama. Svake noći bih se vraćala u taj svoj svet jer sam u njemu bila srećna.

Sve što sam tada priželjkivala i gledala u sebi zaista se ostvarilo. Doduše, sa malim izmenama. Maštala sam da se vratim u Sarajevo, da napravim veliku kuću i otvorim otmeni kafe sa galerijom u njoj. Ali, kako se rat u Jugoslaviji nije stišavao, dogodilo se da se kuća iz moje mašte obistinila u Italiji, a radnja u Minhenu. I to ne kao kafe sa galerijom, već kao Institut za podmlađivanje.

Zaista su čudni putevi Gospodnji. Bog valjda dopušta da se ostvare tvoje želje onako, kako je najbolje za tvoj razvoj. Previše jednostavno, moglo bi postati dosadno.

Kako ste tada provodili vreme na ovom neobičnom poslu?

“Tako sam, udubljena u svoje misli, provodila vreme tokom svoje radne noći, čekajući na sledeći nastup. Bilo ih je četiri, svaki po dvadeset minuta. Posetiocima sam verovatno delovala otsutno i nedostupno. Niko od njih nije ni naslućivao kakav se uzbudljivi film odvijao iza mojih spuštenih kapaka.

U lokalu sam bila prisutna samo telom. Publika je to primećivala a to je budilo njihovu maštu i gonilo njihovu radoznalost da me mkar u pauzi otpakuju kao paket, onaj koji se nije dao dobro pregledati na pozornici – reče Dijana Ertl iz Minhena i nastavi svoje kazivanje.

Čudno je to. Bilo je puno striptizeta, koje su se skidale već nakon prvih par minuta i ostatak vremena na bini igrale obnažene. Kao da su žudile da im muškarac gleda svaki pedalj kože i zaviri u unutrašnjosti tela. Tako kad se paket otvori na sceni, kad se telo vulgarno razotkrije, pažnja i radoznalost publike brzo splasne. Nestane kao žeđ posle ispijene čaše.

Sve što se javno gleda i opipa, prestaje brzo da bude interesantno.

“Kad nema čarolije naslućuje se golotinja a znatiželja nestaje. Morala bi biti sasvim posebna i nesvakidašnja ta plesačica da bi i posle tog ogoljenog plesa bila privlačna samo za gledanje.”

LAŽNA ZAŠTITA

Ne znam zašto većina žena misli da će muškarcu postati neophodna kad je vidi nagu i kad se zasiti njenog tela. Pa nastoji da mu se sto pre da u nadi da će ga to malo mesa vezati za nju.

Kakva kobna zabluda!

“To je upropastilo svet. žene, koje ne znaju svoju vrednost. Pitam se gde su izgubile cenovnik i kad i zašto su ga izgubile?
Neki će reći da žena ne treba da ima cenovnik, jer ona nije roba i ne prodaje se. Ooooo, i te kako se prodaje! One koje se udaju, koje tvrde da su čedne, one se najpre prodaju i to u bezcenje. Ali, one nisu toga svesne. Gledajući njihove muževe, koji dolaze u noćne barove da zadovolje svoje nenormalne potrebe, shvatila sam da se i udate žene prodaju ali puno manje dobijaju za ono što daju, od onih po barskim stolicama.

Jedna supruga ne samo da nije plaćena za sve usluge koje muž od nje zahteva, nego biva još i ponižena,duhovno, telesno, mentalno povređena i zaražena.
Eto šta je upropastilo svet i njegov sistem vrednosti. Na svakom čosku jeftina roba, pa uzmi, zadovolji se i baci.

To je ušlo u sve sfere života.

“Uživala sam gledajući, kako ti ugledni i uglađeni ljudi, s kravatama i crnim odelima, uticajni ljudi, na visokim pozicijama, postaju jadna, strašću obuzeta stvorenja. Gube svoje obličje i moćni plašt zaštite na koji su navikli. Sva im se moć topila ulazeći u tu ponoćnu šumu iluzije, strasti i zadovoljstva.
Kao i u svakom poslu, kad se dozna koja firma dobro radi, skače joj popularnost, pa svi pokušavaju da se okoriste o nju. Tako i čuvari noći i njihovih dama, kad saznaju da je neka dama sama, dolaze da joj ponude “zaštitu i ljubav”, ispovedala nam se Dijana Ertl iz Minhena.

Ubrzo je došao prvi, da mi objasni kako mi je potrebna zaštita i da je on taj koji bi me rado zaštitio. Upitala sam sasvim naivno i radoznalo:
– Od čega treba da me zaštitiš?
Stvarno me je interesovalo, i čekala sam napeto odgovor od tog stasitog nemačkog plavušana.
o Možda stvarno nije bezbedno u tom svetu noći. Na televiziji se svašta prikazivalo o toj sceni.
– Ispričao mi je neku, verovatno, uobičajenu priču o raznim napadačima i nasilnicima koji haraju i jednostavno uzimaju sta im padne pod ruke. Kaže, znaju da budu veoma neugodni.
– Samo neugodni? – upitah podrugljivo.
Ta priča me nije takla. Prošla sam veći horor od tog. Ne znam šta je video na mom licu. Ledenu i neprobojnu masku? Moguće. Ta je maska terala i najhrabrije od mene. Ubrzo sam videla kako Nemac polako gubi interes da me potčini sebi.
Bila sam, pa i tu postadoh neprikosnoveni zaštitnik same sebe i diva noći. Pokušavala sam da osvestim mnoge od devojaka sa te scene, ne bi li shvatile, da one same sebe drze pod katancem natovarenog im straha. Svugde isti scenario. Potražnja za robovima kud god se okreneš. A žene su bile najpogodnije za to – govori Dijana Ertl iz Minhena.

Marko Lopušina

(nastaviće se)

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More