Prelepa ljubavna priča francuskog vojnika i Srpkinje u vreme rata vraća veru da prava osećanja ne znaju za prepreke (FOTO)

Foto: Tanjug/ AP Photo/Rafael Yaghobzadeh
386

Ljubav ne poznaje granice ali ni veru i naciju. Dešava se da što su veće prepreke, to je ljubav jača i ljudi se još više bore za nju.

Francuski vojnik Siril Brust (Cyrille Broust) je rizikovao svoj život zbog ljubavi jedne Srpkinje. Učinio je nemoguće samo da bi bili zajedno iako to tada nije nikako smeo.

Njegova priča počinje daleke 1994.godine, kada je kao vojnik francuskog kontigenta Unprofora došao u Sarajevo 03.jula 1994.godine. On je za naš portal ssup.fr ispričao svoju priču, piše Svi Srbi u Parizu.

« Plavi šlemovi » su tada bili stacionirani u Bosni i Hercegovini u cilju obezbeđivanja mira, u ratu; koji je u to vreme bio na vrhuncu. Pre njegovog dolaska pripreman je kako kaže na « susret sa Srbima ». Kada je stigao imao je dosta predrasuda o srpskom narodu, kao zločinačkom, i dobio instrukcije svojih pretpostavljenih da « ne treba da se upušta  nikakav kontakt sa Srbima, sem zadatka zbog čega je kao vojnik tu došao ».

Bio je raspoređen u sarajevskom kvartu « Kasindolska ulica » između Ilidže i Neđarića.

« Imao sam samo 24 godine. Rat svugde oko mene. Ne znaš šta donosi dan a šta noć. Pokušavao sam da izvršavam hladnokrvno svoje zadatke u kraju gde je mahom živelo srpsko stanovništvo. U početku sam gledao na te ljude kako su me u vojsci savetovali, a onda sam polako shvatao da možda i nije sve to tako i da su ti Srbi veoma dobar narod. »

Siril je radio na obezbeđivanju puta i često se susretao sa stanovnicima Ilidže. Jednog dana je pored njega prošla jedna osoba koja će mu promeniti život.

Siril je tog sudbonosnog dana kao i obično izvršavao svoje zadatke zbog čega je i poslat u Bosnu i Hercegovinu. U jednom trenutku je naišao na prelepu srpkinju D.G. (ime poznato autoru teksta) i to je bio sudbonosni trenutak. Osetio je nešto kao nikada do sada. Hteo je da joj kaže koju reč ali se jezik zavezao pa i ono malo reči srpskog koje je naučio pripremajući se u Francuskoj, pre dolaska u BiH, nije uspeo da izgovori. Ona se samo nasmešila i otišla.

Razmišljao je o njoj celog dana i noći. Pitao se da li će je ponovo sresti?

« Hteo sam sve sa njom, odmah, a nisam znao kako. Toliko prepreka. Jezik na prvom mestu, a onda i zabrana da smemo da komuniciramo i zbližavamo se sa stanovništvom. Potajno sam se nadao da ću je ponovo sresti i to se desilo ».

Posle par dana ponovni susret. I tu je otpočela ozbiljnija komunikacija na očigled nezadovoljnih kolega vojnika. Ubrzo su se dogovorili i videli se. Rođena je velika ljubav.

Tu ljubav nije mogao da sakrije. Ljubav koju su odmah osudili njegovi pretpostavljeni. Sirilove kolege su mu pomagali i « pokrivali ga » kada je trebao da se viđa sa njom.

« Tolerisali su me ali su me svakodnevno upozoravali i vodili računa o meni. Ja sam samo o njoj razmišljao. Ona mi je bila sve. Ona je tada možda imala većih problema jer su je svi osudili, preko njenih najbližih i prijatelja. Rizikovala je život jer se viđala sa « okupatorskim vojnikom » kako su mnogi u to vreme govorili ».

Dani prolaze, Siril uči srpski i dobro mu ide a D.G. uči francuski i polako se sve bolje sporazumevaju. Roditelji Srpkinje upoznaju Sirila i polako stiču poverenje u njega iako su kategorično bili, u početku, protiv bilo kakve veze sa njihovom ćerkom.

Došao je dan kada se posle šest meseci Sirilova vojna misija završila i u januaru 1995.godine morao je nazad u Francusku. Suze teku potocima, obećao je da će se vratiti.

« Nisam znao kako, ali sam obećao da ću se vratiti. Za nju sam spreman bio i život da dam ».

Od prvog dana povratka u Francusku, kovao je svoje planove za povratak. Bio je pod posebnom prismotrom ali je pokušavao da uveri kolege da je to bila samo jedna avantura i da je za njega ta priča završena.

Kao i neki od njegovih kolega, uzeo je godišnji odmor pri povratku iz Bosne. Kovao je planove kako otići i biti ponovo pored svoje Srpkinje. Rat je uveliko trajao. Nije spavao noćima brinući se. Lakše bi mu bilo da je u Bosni jer bi tako mogao da zaštiti svoju ljubav i njenu porodicu, znajući da se rat rasplamsao i da je svakog dana mogao čuti one najgore vesti.

Zbog rata u Bosni nemoguće je bilo otići direktno tamo. Put Ilidže ga je vodio preko Beograda. U ambasadi Srbije je zatražio vizu predstavljajući se kao baštovan.

« Ne mogu vam opisati stres i strah koji sam tada imao. Šta ako mi ne odobre vizu? Jel to znači da je više neću videti? Da nikada neću držati te divne ruke? Ali snagu i želju koju sam tada imao prevazilazi sve ono što običan čovek može u tom trenutku da učini ».

Na njegovu veliku sreću Ambasada Srbije u Parizu mu je odobrila vizu. Velika sreća obasjala je Sirila ali i mala zabrinutost jer ako bude otišao to znači da će u vojsci dezertirati. Izdaje svoju zemlju, svoj narod, svoje pretke…Nije ga tada bilo to toliko briga jer je ljubav njegova zvezda vodilja. Ljubav zbog koje se živi ali za koju se i život daje.

Stigao je u Beograd. Dočekao ga je njegov budući tast D.J. Nije želeo ni minuta da gubi već je seo u autobus i krenuo put Bosne.

« U tom ratnom periodu samo se jedan autobus dnevno saobraćao na relaciji Beograd – Srpsko Sarajevo. Ušao sam u autobus. Svi su me gledali. Autobus je bio pun žena. Kilometri su bili prava večnost. Strah ali i osećaj ispunjenosti, znajući da ću uskoro videti svoju ljubav ».

I onda šok. Posle provera i dugog zadržavanja, nije mu dopušteno da uđe u zemlju. Nije znao šta da radi ali nije mu bilo na kraj pameti da odustane. Želeo je da granicu pređe ilegalno ali mu je posavetovano da to ne čini jer je rat i za čas može da bude legitimna meta.

Posle mesec dana boravka u Srbiji, uspeo je nekako da pronađe načina i neke ljude koji su mu pomogli da se dokopa Bosne i Hercegovine. Stigao je u Ilidžu maja 1995.godine i kada je ugledao svoju dragu desilo mu se nešto što nije nikada do tada. Prvi put u životu je osetio da nekoga više voli nego samog sebe. Obećao je sebi da je nikada više neće napustiti.

Umesto mira, izabrao je rat. Umesto Francuske, izabrao je Bosnu. Ali je bio srećan i ispunjen.

« Znao sam da se ne smem tako brzo vratiti u Francusku jer sam dezertirao iz vojske. Uhapšen bih bio odmah. Dosta sam poverljivih informacija znao. Potpisan je Dejton i kuća moje drage je ostala u Federaciji, pa smo morali da se selimo. Prešli smo u srpski deo Bosne ».

« Posla nije bilo ni za ljude tamo a kamo li za mene. Morao sam se snalaziti nekako. Tu bi mi Francuska pomogla puno, ali kako da se vratim? Kako da se vratim u zemlju koju sam izdao?

Preko prijatelja je nekako uspeo da sazna da je njegov dosije iz vojske uništen kao da nikada nije ni postojao i da može bez problema da se vrati. To je i učinio. Imao je par informativnih razgovora, ali je ipak uspeo da nema većih problema. Radio je par meseci, pa je zarađen novac trošio u Bosni i pomagao svoju Srpkinju i njenu porodicu.

1999.godine je odlučio da zajedno dođu u Francusku i tu ostanu. Tako je i bilo. Tu su i danas. Sećaju se tih dana kao da je juče bilo.

Siril nam je za kraj na čistom srpskom rekao :

« Da mogu da vratim vreme unazad, opet bih isto učinio sa toliko žara i strasti. Mogu sada reći da razumem šta znači biti Srbin jer se i sam tako osećam. Ne verujem da postoji otporniji i hrabriji narod kada je u nevolji od srpskog ».

Siril danas ima 50 godina i živi na istoku Francuske. Uslišili smo njegovu želju da ne objavimo ime i prezime njegove žene, Srpkinje, zbog koje je žrtvovao sve i dobio sve.

Izvor Svi Srbi u Parizu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More