“Treba da razumemo naše bližnje koji su potrčali da se vrate”, Vladika Grigorije u znaku krsta protiv korone (VIDEO)

Foto: PrintScreen/YouTube/Vladika Diseldorfa i Nemačke Grigorije
1,043

Svet je pogodila velika nesreća zvana koronavirus. Zbog brzog širenja virusa mnoge zemlje uvele su vanredno stanje, svi veliki događaji su otkazani, ljudi sede u svojim kućama, izolovani jedni od drugih, kretanje je svedeno na minimum. Crkve ne okupljaju vernike kojima su Bog, Sveta Liturgija i bogosluženja jedina uteha u ovim sumornim danima.

Čini nam se kao da je svet zastao, umirio se a opet u svakom čoveku vode se neke bitke, vrzmaju brojna pitanja o novonastaloj situaciji. O tome koliko je važno da u ovim momentima krize, očajanja i u vreme kada smo silom prilika prinuđeni da budemo izolovani od svojih bližnjih, okrenemo se sebi, svojoj duši i svom srcu i zapitamo se koliko smo u svemu tome i mi krivi i koliko smo doprineli ovome što trenutno pogađa ceo svet govori vladika Diseldorfa i Nemačke Grigorije Durić.

“Gladni smo i prljavi”, Srbi, među njima i trudnica, danima “zarobljeni” na austrijsko-mađarskoj granici (VIDEO)

Njegovu besedu sa zvaničnog Jutjub kanala Eparhije diseldorfske i Nemačke prenosimo u celosti.

“Ovih dana iako smo u svojevrsnoj izolaciji najčešće sam mogao da čujem od ljudi da su u jednoj psihološkoj krizi i zbog toga što ne mogu da idu na bogosluženje i učestvuju u onome što je za nas najvažnije, nedeljnoj liturgiji. Što ne mogu da se pričešćuju a vidim da su u pozadini prisutni i mnogi drugi psihološki pritisci kao što je neizvesnost, kao što je briga i za sebe i za druge kao što je briga šta će biti i kada će se sve završiti. Govorimo  o zaraznom virusu koji je problem za ceo svet ne samo za nas pravoslavne hrišćane.

Sigurno je da smo tužni što ne možemo na svetu haristiju i svetu liturgiju, ne možemo da učestvujemo u onome što je suština našeg postojanja u kome se sjedinjujemo sa Hristom i da se na takav način što ne treba da zaboravimo sjedinjujemo jedni sa drugima sa duhom svetim.

Međutim koliko god da je to teško i stvara pritisak u našim srcima i dušama to svakako ne treba da bude izvor očajanja. Možemo da se prisetimo ljudii koj su za primer velikih egipatskih monaha o kojima sam čitao sa oduševljenjem koji su na Teodorovu subotu ili na početku velikog posta opraštali se jedan od drugog i odlazili u pustinju sa mišlju da bi mogla da ih zadesi smrt a da je pre toga važno da oproste sve jedni drugima i sa jednom nadom da se na Vaskrs ponovo nađu, saberu i da onda na Veliku subotu ili Vaskrs da se pričeste.

Dakle oni su bili spremni da se liše svega ovoga što mi imamo danas da svake nedelje idemo na svete liturgije. To jeste jedan podvig, jedno odricanje i jedna izolacija. A treba da se setimo i kada naš Gospod odlazi u goru iskušenja i kad posti 40 dana i kroz koja sva iskušenja prolazi.

Jako je važno da vidimo da je on tamo sam i da u toj osami pripremio sebe za ona iskušenja koja će postati neprijatelj čovekov.

To je sve nešto što može da nas pouči i što može da nas nauči da bismo u ovim u ovim danima kad moramo da budemo izolovani jedni od drugih ne zbog toga što jedni druge ne volimo nego baš zbog toga što jedne druge volimo. Moramo sebi da kažemo ako hoćemo da spasimo svet moramo da se odreknemo svog bivstvovanja u svetu onako kako smo navikli.

Tako da se odričemo od liturgije sa željom da ćemo joj se ponovo vratiti, sa željom, molitvom u svom srcu i u celom svom biću da svima bude dobro. Bitno je dasvi ljudi budu zajedno, da svi budu jedno da u saboru sa Bogom.

Drugo ljudi su nas pitali zašto ne snimamo i ne puštamo liturgije preko društvenih mreža. Tako da je smisao ovoga što je zaprepastilo i zaustavilo svet trenutak je da se zatvorimo u svoje srce, u svoje umove, da se spustimo u svoje duše i da ne pokušavamo psihološki da prevaziđemo ovaj problem nego da pristupimo sa one najdublje ontološke strane. Da vidimo šta smo mi to lično pogrešili na ličnom planu i šta smo to pogrešili i u čemu grešimo kao zajednica i u čemu greši ovaj svet.

Neko bi rekao da je ovo Božje dopuštenje, neko bi rekao daje to sve od slepog miša, neko bi rekao da su krivi Kinezi ili Amerikanci, ali ja bih voleo da postavimo stvar tako da ne mislimo da je iko drugi kriv osim nas. Da ne uzvlačimo sebe iz te krivice za ono u čemu smo sad.

Pogledajte zašto smo mi sada naročito zabrinuti. Zabrinuti smo za svoje organizacije, za svoje klubove, za svoje kompanije, za svoje kuće, brodove, automobile ali u suštini sve je to besmisleno kad vidimo da ljudi padaju kao snoplje, da umiru jedan za drugim. Kad vidimo da smrt zakuca na vrata svakog doma, kad vidimo da je i najsavremenija medicina potpuno nemoćna.

U tom smislu potrebno je da se zapitamo, nije li dobro da svet malo zastane, nije li dobro da u vreme ovog časnog posta pogledamo malo sebe, unutar sebe, u dušu sebe, u srce sebe u mislima. Nije li dobro da se zapitamo da nismo malo požurili da nismo malo jedne druge zaboravili, da nismo počeli jedne druge da gazimo. I u tom smislu možemo videti da se ljudi tuku oko toalet papira, u nekim zemljama oko municije, u nekim gradovima su ljudi odgovorniji manje u nekim više, neki su neodgovorni.

Čuli smo da su ljudi pravili neke korona partije misleći da je to neka šala. Sad vidimo da je to sve ozbiljno. Ali ono što je važno da shvatimo da je hrišćanstvo život.

Voleo bih da u ovoj situaciji kad drugi ljudi umiru umrem i ja samo ako bih znao da će ovaj svet biti bolji nego što je bio do ovoga časa. I zato je ovaj veliki događaj koji nas je okružio veliki ispit za sve nas, koliko nam je bitan naš život, koliko nam je bitan svaki trenutak našeg života.

Otuda je važno da sačuvamo svačiji život. Nedavno mi je prišao mladić pa traži blagoslov ja mu kažem evo ti blagoslov ali nemoj da to činiš tako što mi ljubiš ruku nego ću te blagosloviti sa odstojanja a on kaže ja to ne priznajem. A ja kažem ja ne želim da te zarazim jer sam sreo na stotine ljudi, šta misliš ako te ja zarazim. Ok kaže ali ja verujem.  Znam veruješ ali ako tvoja vera dođe na ispit ako se razboliš ali ako moja dođe što ću ja tebe imati na duši.

Da li ljudi razmišljaju na taj način o drugome, kao izvoru svoga bića? Da li razmišljaju da će nekog drugog poneti na duši svojom nemarnošću? To je delo Božje a ono se ne sme vršiti nemarno. Ne smemo biti nemarni prema svom a ni prema tuđem životu .

Da pokažemo da smo njegovi učenici tako što ćemo imati ljubavi prema sebi a ova ljubav će se pokazati u odricanju. U postu, da sa jedni drugima ne možemo da budemo po celi dan, da ne možemo jedni sa drugima da komunicaramo na način na koji smo navikli.

Ali da se ne lažemo kad mi to nešto previše i komuniciramo kao da se i previše družimo, kao da smo previše i poklanjali pažnje jedan drugome. Ne, u ovom trenutku samo su stale naše navike i ovo je trenutak da se zapitamo da li su sve te naše navike dobre i da li možemo da ih prevaziđemo.

I još nešto pogledajte kako smo posmatrali stvari koje su se dešavale u Kini, kao da su se događali na drugoj planeti. Već kad je krenulo da zbiva u Italiji, mi smo se zabrinuli. Ali kad to dolazi pred naše domove i u naše porodice onda se zabrinjavamo još više. Nije li to ona sebičnost koja nas je naučila da shvatamo da je svaki čovek na zemlji naš bližnji, da ne razumemo da je ovaj svet tako mali, da je ovaj svet jedna mala čestica, jedan mikrokosmos u makrokosmosu ali onaj čovek koji se uzdigne i pokaže žrtvenu ljubav ima prilku da okrene stvari da bude veliki čovek.

“Ako situacija sa virusom kod nas krene naopako, vraćam se u Srbiju”, Saša leči najteže obolele u Bergamu (FOTO)

Mi smo ovde u dijaspori i podeljena su naša srca. Naši najbliži žive tamo. Mi ovde imamo nadu u skoro najbolji i skoro perfektan zdravstveni sistem u Evropi. Treba da pomognemo svima onima koji to nemaju. Svi mi koji imamo ovde zdravstveno osiguranje treba da razumemo naše bližnje koji su potrčali da se vrate među svoje bližnje u Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku. Treba da shvatimo da je među njima najveći broj onih koji nemaju zdravstveno osiguranje. Treba da razumemo ljude a ne da optužujemo jedne druge. Ovo je trenutak da se ponašamo kao egipatski monasi, da svako zatraži oproštaj od onog drugoga. i da odemo u svoju pustinju. Da se malo zatvorimo u svoje srce, da se zapitamo možemo li mi svojom molitvom ili postom da pomognemo bilo kome. Da imamo žrtvenu ljubav prema onome koji se radi nas i našega spasenja dao razapeti na krstu.

“Ko hoće za mnom da ide neka uzme krst svoj i nek pođe za mnom. To je uvek značilo razapeti se u ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu istovremeno. Nema ljubavi prema Bogu ako je nema prema bližnjem i to je ona vertikala i horizontala koja znači krst i raspeće.

Draga braćo i sestre, poštovani narode, draga deco i omladino ovo je prilika da se naučimo jevanđelju života, da shvatimo koliko je smrt strašna i koliko je život lep i da sve to podnesemo radi divne i veličanstve slave Božje mu koja se pojavila u Isusu Hristu, duhom svetim, a blagojovljenjem oca nebeskog Amin.

Besedu možete poslušati na ovom videu:

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More