Kao devojčica izbeglica čistila je toalete, a danas je uspešna poslovna žena u Čikagu! Upoznajte Dajanu Gagić! (FOTO)

Foto: Pixabay
923

Iza lepog i našminkanog lica uspešne poslovne žene i vlasnice najveće balkanske agencije za zdravstveno i životno osiguranje, Dajana Gagić krije tešku i na momente filmski dramatičnu životnu priču.

Rođena u malom bosanskom gradiću Bugojnu, odrastala je bezbrižno, kao tatina mezimica, kada je devedesetih godina zapucalo po okolnim brdima.

Svako se, kako to već u našim ratovima biva, uhvatio svoga plemena, a Dajanina porodica se preko noći našla na “ničijoj zemlji”. Mešoviti brak. Ono kad nisi dobar nikome. I kad svi sumnjaju u tebe. U takvoj situaciji, njih četvoro, kreću na put neizvesnosti. Prvo kod prijatelja u Hrvatsku, sa kojima su neko vreme delili dobro i zlo, a onda dalje, Nemačka, u potrazi za zemljom gde im neće prebrojavati krvna zrnca. Sa majkom, koja je na put krenula trudna, piše Serbiantimes.info.

“Sve je nestalo, odjednom, sve se srušilo. Novac koji smo štedeli pokraden je, kao deca iz mešanog braka nigde nismo bili dobrodošli. Odgojena sam tako da ne gledam ko je Srbin, ko Hrvat a ko musliman, a onda je došao rat i svi su znali na koju će stranu, osim nas. Postali smo izbeglice, jeli smo po jedno jaje dnevno, a nas 15 članova porodice je izdržavao moj deda, gastarbajter u Austriji. Neposredno pre toga nestao je moj ujak, a moja majka, sa bebom u stomaku, rekla je da više ne može da živi u zemlji gde se ljudi toliko mrze. I mi smo krenuli za Njemačku”, priseća se Dajana tih dana.

“Na dan kada smo krenuli na put napunila sam 14 godina. Imali smo 600 maraka u džepu i jedan kofer. Sakrili smo pasoše i slagali da smo prešli granicu na crno, da nas ne bi vratili nazad. Bila je 1993.godina. Strpali su nas u nekakav zatvor, slikali sa onim brojevima u rukama. Čitav dan su nas intervjuisali, pokušavali da izvuku neke informacije da bi nas deportovali. Kad nisu uspeli, kao nekakve kriminalce su nas prebacili iz Nirnberga u Minhen. Nakon mržnje od koje smo pobegli, sad sam prvi put osetila na svojoj koži rasizam. Živeli smo u izbegličkom centru u koji je teško bilo ući, još teže izaći. Sve je bilo prljavo, zaudaralo, wc nije imao vrata, bilo je tu ljudi iz celog sveta. Prve noći neki muškarci su pokušali da nam provale vrata, ali smo mi toliko vrištali da su na kraju došli i uhapsili ih”, priseća se.

Drugi dan su upoznali čoveka iz Zvornika koji im je tražio 600 maraka da bi sredio papire za oca i doveo ga kod njih.

“Tih 600 maraka je bilo sve što smo imali, ali smo ih dali tom čoveku, u nadi da ćemo opet imati porodicu na okupu. Majci je bilo loše, stomak joj je pao, mislili smo da je izgubila bebu. Išli smo na sve ili ništa. Sva sreća, ja se setim da sam na plaži upoznala jednu drugaricu iz Minhena, pronađem nen broj u spomenaru i pozovem je. Istoga dana je došla, donela nam stvari da se obučemo, odvela nas u prodavnicu da kupimo hranu, kupila nam jedan lavor da imamo u čemu da peremo stvari i dala nam 100 maraka. Otišli smo do njene kuće da se istuširamo, a od onih para kupili jedan “koher” da bi majka imala u čemu da nam skuva.

Od oca nije bilo ni traga ni glasa, već smo počeli da gubimo nadu. Jedno jutro majka nas je probudila zorom, rekla da ima iznenađenje za nas. Na klupi u parku, preko puta izbegličkog centra, sedeo je moj otac, smrzavao se u nekoj košulji, bez kaputa. Mislila sam da će srce da mi iskoči. Sad je već bilo lakše, imali smo mušku glavu u kući…

Uskoro porodica seli u drugi izbeglički centar, a tinejdžerka Dajana, sa svojih 14 godina počinje da čisti toalete i kuhinje da bi njena porodica imala od čega da živi.

“Sećam se da sam radila za 100 maraka. Majka se u međuvremenu porodila i nas petoro je živelo u jednoj sobici. Sestra i ja smo krenule u školu, dobro smo učile tako da smo preskočile dva razreda. Odlučila sam da upišem medicinsku. Otac i majka, koja je tek izašla iz porodilišta, otišli su da rade na jednoj građevini, usred zime, a sestra i ja smo na smenu čistile i čuvale brata. Ispostavilo se da majka za tri meseca rada nije dobila nijednu marku. Videli da je izbeglica, iskoristili je. Kome da se žališ? Nemaš papire, građanin si drugog reda…”

Uskoro pronalazi još jedan posao u banci, a zatim počinje da radi na psihijatriji jedne bolnice, kao stažista medicinske škole.

“Pet godina nisam imala slobodan dan. Razboljevali smo se, ali nisi imao kad da ležiš i boluješ. Kad završiš svoj posao ideš da pomažeš majci i ocu koji su čistili hotele, restorane, javne wc-e. Bila sam klinka, ali nikad me nije bila sramota zbog toga. I dan danas, kada me pitaju, kažem da se ne stidim onoga kroz šta sam prošla. Ponosim se na taj period mog života, jer me je to iskustvo dovelo do onoga što sam danas, glasom u kome ima malo plača i puno ponosa”, govori danas Dajana Gagić

Roditelji su joj stalno govorili da uči i da se bori i da će bolja vremena doći. Ona je te njihove reči ozbiljno shvatila.

“Kad padnemo u nekakvu tugu i depresiju, govorili bi nam: “Ajd, isplačite se 15 minuta, pa idemo dalje”. Za tugu se nije imalo vremena. Možeš da padneš, ali moraš da ustaneš. To je nešto što sledim i dan danas, moju decu tako učim.

Učeći i radeći paralelno u jednom staračkom domu, Dajana se zaljubila u medicinu. Ušla je u proces za dobijanje nemačkih dokumenata, ali je onda stigla loša vest…

“Mama i tata su dobili rešenje da moraju da se vrate u Bosnu. Jedina opcija bila je da se kao mešani brak prijavimo za programe na Novom Zelandu, u Australiji i Americi. Odlučili smo da krenemo za Čikago, gde smo imali jednog rođaka. Otišli smo na intervju, dobili vizu i u roku od sedam dana smo bili ovde. Ponovo dva kofera i sve ispočetka. Sećam se da sam, dok je avion sletao, rekla majci, da je utešim: Ne brini, opet ćemo naći nešto da čistimo, dok se ne snađemo. Pogledala me je i rekla:

“Samo preko mene mrtve. Nećeš nikad više da čistiš tuđe klozete!”

Sa vrlo slabim znanjem engleskog, i pored činjenice da, kako kaže, kompjuter pre toga skoro da nije videla u životu, Dajana je ipak uspela da prođe intervju i dobije sam posao sekretarice u jednoj IT kompaniji, u kojoj je radio i njen rođak.

“Zarađivala sam 6,25 dolara po satu, što je sve odlazilo na takse. Prvi dan su mi doneli gomilu nekih papira i rekli mi da ih prebacim u Excel dokument. A ja nemam pojma ni šta je Excel ni kako to da uradim. Okrenem rođaka na telefon, on mi objasni i ja krenem, polako, red po red, uzmem rečnik, slovo po slovo. Bez znanja jezika radila sam posao gde sam po ceo dan morala da se javljam na telefon i pričam sa ljudima. To je bio veliki izazov a u meni je proradio taj naš mentalitet, bosanski inat. To je ono kad te gledaju ispod oka, sumnjičavo, a ti se zainatiš i dokažeš da možeš. Ustajala sam u četiri ujutru da bi iz predgrađa stigla na posao u centru.

Uskoro je donela životnu odluku – promenila posao i počela da radi u osiguravajućoj kompaniji, za 10$ po satu. Dobar dio tih para je trošila na obuku, treninge iz osiguranja, kurseve, a u ušima joj je non stop odzvanjala rečenica njene majke, da mora da uči ako želi nešto da postane u životu.

“Za par meseci napredovala sam do menadžera u firmi koja je prva imala internet ekstenziju .com. Oko toga je na kraju nastao i problem, došlo je do razlaza među suvlasnicima i glavni menadžer mi je ponudio da zajedno sa njim i njegovom sestrom osnujem drugu kompaniju. Pozvala sam moju sestru da nam se priključi i za samo par mjeseci uspeli smo da dignemo kompaniju na noge. Naš gazda se obogatio dok smo nas četiri vodile posao, jer nam se u međuvremenu priključila i njegova druga sestra. Ja sam u međuvremenu stekla solidno znanje o osiguranju, a sa danonoćnim radom stiglo je i iskustvo. Postala sam potpredsednik kompanije, a planovi za osiguranje koje smo tada napravili i dan danas se nalaze na tržištu, bili smo prvi koji su počeli da rade neke stvari. Mnogo sam putovala, upoznalava ljude. Držali smo treninge, obučili ukupno 16.000 agenata osiguranja. Počeli smo među prvima da radimo webinare, a ja sam vodila sve operacije. U međuvremenu sam otvorila i građevinsku kompaniju”.

A onda je došla kriza…

“Posle 11 godina u toj firmi posao je naglo pao. Gazda mi je jedan dan prišao, dao ključeve od kancelarije i rekao da zatvara biznis. Jedina opcija je bila da nastavim posao od kuće. Prihvatila sam jer nisam imala izbora. Trudna sa mojim prvim snom, sa stomakom do zuba, napravila sam kancelariju od spavaće soba i krenula iz početka. Po ko zna koji put. Radila sam dan i noć, okretala telefone, bila na vezi sa 16.000 agenata da bi firma opstala. U međuvremenu sam se porodila, ali sam nastavila posao dva dana posle carskog reza, dojim dete na kauču i vrtim telefone. Firma je ponovo procvetala, vlasnik je opet počeo da živi na visokoj nozi, izgradio sebi novu kuću, postao član kantri kluba. Iako je uvek govorio da smo tim, to je počelo pomalo da me vređa. U međuvremenu, zaposlila sam naše dve žene u firmi, rodila i drugo dete, ali me je još uvek grizao crv…

Usledila je potom velika kriza u mom porodičnom životu. Razvela sam se sa dvoje male dece koja su ostala sa mnom. Posle nekoliko meseci upoznala sam mog drugog i sadašnjeg supruga, koji mi je, nakon pola godine zabavljanja, kada je video šta radim i koliko zarađujem, jedno veče upitao: “Da li ti misliš ceo život drugima da praviš pare?”, priseća se Dajana.

Dragan je bio jedini čovjek koji je vidio veliki potencijal u meni, kojeg ja nisam bila svesna. Ivo Andrić je napisao knjigu “Znakovi pored puta”.  Moj znak pored puta je bio Dragan.

Taj trenutak je bio preokret u Dajaninom životu. Odlučila je da napusti firmu i pokrene svoj biznis zajedno sa suprugom Draganom. Silom prilika, to se desilo u najgore moguće vreme. Industrija osiguranja je propadala, Obama je potpisao famozni “Obama Care”…

“Pre toga, ljudi su zarađivali veliki novac od osiguranja. A onda je, za samo par nedelja, provizija smanjena 20 puta. Sela sam tada i razmislila o tome sa kim bi mogla da radim. I odlučila da radim sa našim ljudima, među kojima se najbolje osećam. Setila sam se jedne moje dobre i vredne prijateljice Biljane Vučković i ponudila sam joj posao. Ispitala sam malo tržište i otkrila da postoji samo jedna agencija. Najveći broj naših ljudi je vrlo malo znao o osiguranju, mislili su da je to prevara, jer su takva iskustva doneli sa Balkana.

“S druge strane, u to vreme se promenio zakon i ta industrija, koja je ionako vrlo kompleksna, postala je još komplikovanija. Mnogim našim ljudima je trebala pomoć. Informacije u vezi osiguranja oni su razmenjivali po kafanama, nisu imali nekog stručnog da im objasni pa su sami izvodili, najčešće pogrešne zaključke i zbog toga kasnije upadali u probleme. Recimo, kupe zdravstveno osiguranje i onda shvate da ih sa tim osiguranjem ne prima nijedna bolnica, nijedan doktor, da su praktično bacili pare. A u Americi prevara ima na svakom koraku…”, ističe Dajana Gagić, uspešna žena koja je prešla trnovit put do tog uspeha, padala, ali se uvek dizala, prateći svoju zvezdu na nebu na kom su se često smenjivali oblaci.

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More