“Vadite nas odavde! Ko će da čuva našu decu?!” Zaboravljeni Srbi sa Aljaske mole za pomoć (FOTO)

FOTO: Printscreen/Yutube/
678

Vest da se svet suočava sa ozbiljnom krizom izazvanom koronavirusom, šest srpskih radnika dočekalo je na svom radnom mestu, negde u ledenim vodama Aljaske, na brodu fabrici za preradu ribe.

Pošto im se sezona završila, strana kompanija izbacila ih je na ulice Sijetla, koji je jedan od trenutno najugroženijih gradova u Americi. Mukotrpno zarađen novac uveliko troše na hotelski smeštaj, a oskudevaju i sa hranom, vodom i medicinskim sredstvima uobičajenim u zaštiti od novog virusa.

Zoran Šajić (37) iz Sremske Mitrovice, za Serbian Times objašnjava da su od 3. januara do 27. marta boravili i radili na brodu, a da su nešto ranije saznali da neće moći nazad u Srbiju, iako imaju povratne karte. Zbog nedostatka adekvatnih garancija i dozvola za međunarodni let sa krajnjim odredištem – Srbijom, jedino što im preostaje je da čekaju na dalja uputstva Konzulata u Čikagu o humanitarnim letovima koje organizuje naša Vlada.

“Po završetku posla saznajem da ne mogu na put povratka svojoj deci, saznajem da je bivša supruga dobila “ausvajs”, koji u ovo vreme dobijaju medicinski radnici i policija, da mora na svoj posao i da se niko ne pita ko u ovakvoj situaciji čuva našu decu”, objašnjava on glavni razlog za povratak u domovinu, porodici i prijateljima.

Do tada smeštaj u hotelu u Sijetlu dnevno plaćaju oko 70 dolara i krckaju svoju ušeđevinu, razlog zbog koga su i krenuli na ovaj dalek i naporan put, gde radno vreme zna da potraje i po 12 sati, u uslovima u kojima samo oni najjači mogu da izdrže.

Njegovo pismo prenosimo u potpunosti:

“Obraćam se vama koji ste zatvorili aerodrom i puteve u zemlju u kojoj živim, puteve u zemlju u kojoj su sahranjeni moji preci, zemlju u kojoj žive moji sinovi od jedanaest i četiri godine, moji roditelji, brat i njegova deca, kao i mnogobrojna rodbina i prijatelji.

Putevi u zemlju koja me je takoreći naterala da pređem ceo svet, otisnem se preko kontinenata, okeana, mora i dođem u svet meni tuđ, govorim tuđim jezikom koji nisam znao i koji i dalje znam tek površno, jer moj cilj je da živim u svojoj zemlji, dišem svoj vazduh, učim svoju decu poštovanju i duhu koji su na mene preneli moji roditelji, a na njih moje deke i bake i koji želim da učvrstim u ličnosti mojih sinova, da u ovo savremeno doba upoznaju druge kulture ali da znaju da su ćirilica i pravoslavlje njihovi. Kažem nateran, jer me je moje vaspitanje nateralo da učinim tako.

Završio sam dva smera srednje medicinske škole, volontirao u dva navrata ukupno godinu dana. Radeći u privatnim delatnostima, bez godišnjih odmora i normalnog radnog vremena. Nikada nisam dobio šansu da od državnog posla zaradim novac kojim bih preživeo mesec

Završio sam dva smera srednje medicinske škole, volontirao u dva navrata ukupno godinu dana, bio redovan i častan vojnik devet meseci, redovan platiša svih poreza i računa, koje sam plaćao od početka radnog veka radeći u privatnim delatnostima, bez godišnjih odmora i normalnog radnog vremena. Nikada nisam dobio šansu da od državnog posla zaradim novac kojim bih preživeo mesec.

Da se razumemo, ne želim da politizujem priču, jer slobodno može da se proveri da nisam bio član niti jedne partije. Neki moji drugari jesu pa sam u nekim periodima života pružao neku osnovnu podršku svemu tome, jer neko mora i politikom da se bavi, a u to vreme delovalo mi je da razmišljaju u dobrom smeru.

Kada mi se nešto činilo nepravdom, koju nikada nisam uspevao da trpim, iskazivao sam svoje nezadovoljstvo, misleći da drugačije mišljenje ne može da škodi. Nateran, jer obraz koji nosim nije mogao da dozvoli da ti, koje sam do juče simpatisao, sa kojima sam neretko pikao lopte i znao da posedim uz koju čašicu više, ti koji su preobukli neke čudne dresove koji im ne dozvoljavaju da budu više drugari, do te mere da ne smeju da stave niti jedan lajk na moje objave, makar one i bile izraz osećanja prema mojoj deci. Zbog njih, kojima sam hteo da pokažem da postoje i drugi načini da se borimo, zbog toga što ne želim da plivam u nepravdi i ponajviše zbog zabrinutosti za moje dečake, odlučih se na taj dalek put.

Situacija u celom svetu je takva da mogu da razumem mere koje su izrečene i preduzete u cilju suzbijanja pandemije.

Od 3. januara pa završno sa 27. martom nalazili smo se na brodu, takoreći Nojevoj barci, na moru izolovani od svih spoljnih kontakata.

Ne znam koliki je broj naših ljudi koji su ove zime radili na Aljasci i sa kakvim se istim ili sličnim problemima suočavaju, pa ću govoriti o mojoj grupi koja broji nas šest muških.

Od 3. januara pa završno sa 27. martom nalazili smo se na brodu, takoreći Nojevoj barci, na moru izolovani od svih spoljnih kontakata. Kada smo dobili informaciju o zatvaranju aerodroma i problemima sa kojima možemo da se suočimo, a dobili smo ih 19. marta, kompanija je iznela svoju ponudu da pređemo na kopno na neku od lokacija u kojima se nalaze fabrike, da tu provedemo neko vreme do letnje sezone koja počinje oko 15. juna, te da ćemo imati do tada hranu i smeštaj i da moramo potpisati nove ugovore do završetka letnje sezone, koja u nekim fabrikama traje i do oktobra, te da takvu odluku moramo doneti u toku tog istog dana, a s obzirom na to da svi imamo porodice, decu, neki i poslove koji nas čekaju kući, odlučismo se na povratak u nadi da će naša ambasada naći rešenje zaštite svojih građana. Beše to 20. marta kada je ostvaren prvi kontakt.

Prošlo je nedelju dana u kojoj se dosta toga promenilo. S obzirom na to da nismo taj dan prihvatili uslovljavanje da ostanemo tokom gotovo cele godine, kompanija ne dozvoljava više da promenimo naše odluke. 26. marta dobijamo mail od našeg Konzulata u Čikagu koji kaže da smo stavljeni na listu za potencijalne evakuacione ili humanitarne letove, koje organizuje naša Vlada, sa šturim objašnjenjem da prvenstvo imaju studenti izbačeni iz kampusa širom Amerike, sa čim se u potpunosti slažemo jer u ovakvim situacijama svesni smo da moraju da se poštuju prioriteti. S obzirom na to da posedujemo povratne karte, a da su letovi mogući ka mnogim destinacijama širom Evrope, odlučujemo se na korak da otputujemo bilo gde, odakle bi lakše i brže stigli do svoje zemlje, svesni moranja prolazaka kroz karantine, medicinska ispitivanja i nezadovoljstva ljudi koji su prošli kroz iste, a kao odgovorni ljudi spremni da sve procedure ispoštujemo. Problem je taj da strane avio kompanije traže garancije da se nećemo zadržati na aerodromima, odnosno da postoji organizovan odlazak za našu zemlju i da bez tih garancija mogu da nam ponište karte jer bi prošli presedanje iz Sijetla za Atlantu, odakle bi imali konekciju konkretno za Amsterdam.

Problem je taj da strane avio kompanije traže garancije da se nećemo zadržati na aerodromima, odnosno da postoji organizovan odlazak za našu zemlju i da bez tih garancija mogu da nam ponište karte jer bi prošli presedanje iz Sijetla za Atlantu, odakle bi imali konekciju konkretno za Amsterdam. Konzulat kaže da ne mogu dati takve garancije

Ovim putem želeo bih da se zahvalim agenciji preko koje smo došli do ovog posla na opširnim informacijama i savetima šta bi i kako trebali dalje i koje su potencijalne opasnosti ukoliko se odlučimo na određene korake. Ne bih spominjao ime agencije bez saglasnosti sa istom, mada verujem da mnogi znaju o kome je reč.

Konzulat dalje kaže da ne mogu dati takve garancije te da čekamo na red i dalja upustva. Naša situacija je takva da smo od strane kompanije izbačeni na ulice Sijetla, koji je jedan od trenutno najugroženijih gradova u Americi, bez smeštaja, hrane, vode kao i medicinskih sredstava uobičajenih u zaštiti od ovog virusa.

Konzulat je upućen u datu situaciju i čekamo na odgovor istog. Napomena da nam je rečeno da pored odbijanja tih garancija da iz neke od Evropskih zemalja do kojih bi mogli doći, nemamo ni listu gde bi videli koji bi bar bili potencijalni za odlazak odavde, niti odgovor na to da postoji želja da nas neko zbrine i pruži utočiste.

Na svojim grudima nosim Hilandarski krst, uzdam se u veru koja je nama Srbima u ovakvim situacijama očigledno jedina nada i uteha u bolje sutra i čekam odgovor brojeći dane

U tom čekanju upućujem javno pitanje vama koji odlučujete o našim sudbinama?

Na svojim grudima nosim Hilandarski krst, uzdam se u veru koja je nama Srbima u ovakvim situacijama očigledno jedina nada i uteha u bolje sutra i čekam odgovor brojeći dane.”

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More