“Na snazi je ograničeno kretanje”, Vladika Grigorije o borbi protiv virusa u Nemačkoj i u Srbiji

Foto: prtscreen YT
257

Vladika kaže da zapovest „ljubi bližnjeg svoga“ treba da nas vodi kroz ova smutna vremena, pa makar se, nakratko, odrekli liturgije koja je srž hrišćanskog života.

Jer na taj način ćemo, ističe sagovornik lista Danas, spasavati i sebe i druge.

Kako biste uporedili način na koji se Nemačka bori protiv pandemije, a s druge strane, kako to radi Srbija?

Zaista je teško porediti Nemačku – ekonomski ali i demokratski veoma razvijenu zemlju – sa Srbijom, koja u oba ova domena kaska za savremenim svetom. Što se pandemije tiče, u Nemačkoj su trenutno na snazi umerena ograničenja kretanja, daleko umerenija nego što je to, recimo, slučaj sa Srbijom. Ali moramo ipak imati na umu i činjenicu koja je, verujem, ključna kada su u pitanju različiti pristupi i mere koje preduzimaju pomenute dve države u vezi s krizom koja je zahvatila čitavu planetu. Naime, Nemačka ima jedan od najboljih i najrazvijenijih zdravstvenih sistema u svetu, i samim tim može sebi da priušti i nešto „opušteniji“ odnos prema širenju pandemije, budući da su smeštajne mogućnosti u bolnicama velike, baš kao i ostali medicinski resursi. Kada je posredi reakcija građana u ovoj situaciji, mnogi misle i da je razlika u mentalitetima presudna – to jest da će se Nijemci uvek pridržavati preporuka i saveta nadležnih institucija, dok to nije uvek slučaj s našim ljudima, među kojima neretko ima znatan broj onih koji prenebregavaju preporuke i olako shvataju čitavu ovu krizu i time ugrožavaju i sebe i druge. Međutim, ja ne smatram da je ovde u pitanju drastična razlika u mentalitetima, a taj svoj stav bih potkrepio i zapažanjem jednog našeg čoveka koji se rodio i gotovo čitav svoj život proveo u Nemačkoj, a jedan duži period je živio i u Srbiji. I u jednoj i u drugoj zemlji radio je kao ugostitelj te je stoga imao priliku da se dobro upozna s mentalitetima oba naroda. Jednom prilikom sam ga zamolio da mi opiše eventualne mentalitetske razlike između Srba i Nijemaca, a njegov odgovor je za mene bio neočekivan. On je zapravo istakao da razlike gotovo i ne postoje u ponašanju Srba i Nemaca u kafani, ali u svakodnevnom životu svaki Nemac i te kako ima svest o mogućim posledicama svoga neodgovornog ponašanja, dok naši ljudi tu svest ponekad uopšte ne poseduju jer kod nas često izostaju sankcije od strane nadležnih institucija za neodgovorno ponašanje pojedinaca. Stekao sam stoga utisak da drakonske mere koje se uvode u Srbiji u vreme vanrednog stanja upravo i jesu posledica navedenog nepoštovanja zakona u normalnim okolnostima, to jest one su rezultat odsustva svesti o maločas pominjanim posledicama neodgovornog ponašanja, i to kako kod onih koji zakon krše, tako još više kod onih koji bi zakon trebalo da sprovode. Otuda ne treba da čudi što sada imamo apele vlasti koji se ne uvažavaju, a potom i uvođenje još strožih era, koje, koliko vidim, vode do stvaranja sve većeg pritiska ali ne i do postizanja željenih rezultata.

Ljudi su u strahu, panici, koju nadležni pojačavaju svojim izjavama. Plašili su nas čak da nas čeka „italijanski i španski scenario“. Da li je to način da se građani disciplinuju, ili bi trebalo da komunikacija ipak bude drugačija?

Komunikacija bi svakako trebalo da bude drugačija. I verujem da bi manje dramatičnosti i, s vremena na vreme, neke nerazumljive duhovitosti (jer nema ništa neumesnije od pokušaja duhovitosti u vreme koje nije prikladno za to) u izjavama predstavnika vlasti i nadležnih institucija, a više tačnih i blagovremenih informacija bilo daleko više od koristi samim građanima Srbije. Ako ništa drugo, makar bi im ulilo više poverenja u ljude koji predvode tu važnu bitku i u ono što oni preduzimaju kada je posredi zaustavljanje širenja virusa. Svedoci smo, nesumnjivo, i jednog kulturološkog fenomena novoga doba, a koji se tiče opšteg gubitka poverenja – mi sve više gubimo poverenje ne samo prema onima koji vladaju već i jedni prema drugima, i otuda potreba da se to poverenje međusobno ojača i učvrsti, makar u ovakvoj situaciji, kako bismo ponovo počeli verovati jedni drugima i kako bismo se počeli osećati sigurnije i zaštićenije. Ne smemo, naime, smetnuti s uma da nepoverenje rađa podozrenje, iz kojeg može da se izrodi svakakvo zlo, a poverenje rađa nadu iz koje može da se nastane mnogo toga dobroga.

Dok se svuda u svetu, pa i u najrazvijenijim državama, otvoreno govori o nespremnosti zdravstvenih sistema za borbu sa aktuelnom pošasti, kod nas je situacija drugačija. Novinari su čak i hapšeni „zbog širenja panike“ ukazujući na nedostatak i neadekvatnu zaštitnu opremu zdravstvenih radnika. Kako onda građani mogu da imaju poverenje u državu koja ućutkuje one koji ukazuju na probleme?

Istini za volju, u početku jeste potcienjen mogući intenzitet pandemije, ali Srbija nije jedina zemlja koja u početku nije shvatala ozbiljno krizu koja je bila na pomolu. Kako god, bez obzira na to što su posledice takvog ponašanja odgovornih institucija i te kako došle na naplatu, sada bi ipak u prvom redu trebalo da se usmerimo na sadašnji trenutak i na to kako da sa što manje posledica izađemo iz njega, jer od pretresanja onoga što je već prošlo i na šta više ne možemo da utičemo – u ovom momentu zasigurno nema nikakve vajde. A hapšenje onih koji ukazuju na probleme ni u kom slučaju ne bi smelo da dolazi u obzir. Razvijene zapadne demokratije su ionako s pravom zabrinute zbog neprestanog smanjenja sloboda u srpskom društvu.

SPC doskoro nije imala jasan stav o održavanju liturgije, međutim, to se promenilo proširenjem policijskog časa tokom vikenda. Sada ponovo imamo zahtev za otvaranjem crkvi tokom proslave Vaskrsa. Buni se i određen broj vernika tražeći da se vrata crkve tokom liturgije otvore. Šta biste im poručili?

Ono što sam i do sada poručivao – da se strpe, da poslušaju preporuke svojih nadležnih episkopa jer ova situacija neće doveka trajati. Odista ne razumiem ljude koji veruju da će „zaraditi“ spasenje tako što potencijalno ugrožavaju zdravlje i živote svojih bližnjih. Veoma je važno da sada svi pokažemo trpeljivost, razboritost i složnost a ne da se, uvek uvereni da smo mi u pravu a da drugi to nisu, stavljamo iznad odluka episkopā pa i iznad samoga Hrista. Hristos, dakle, od nas ne traži napadnu pobožnost, koju ćemo demonstrirati pobunom protiv preporuka da se privremeno ne posećuju bogosluženja, ili isticanjem potpuno pogrešnog uverenja da je naše spasenje tim istim preporukama dovedeno u pitanje, niti će nam pak uzeti za zlo to što nekoliko nedelja nismo mogli da odlazimo u hramove. Naprotiv, Hristos prozire i poznaje naša srca i ono što je u njima skriveno, i želi da svoju pobožnost iskazujemo upravo kroz ta ista srca i da je nosimo i čuvamo u njima.

U gotovo svakodnevnom obraćanju nadležnih, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, odgovornost za povećanje broja zaraženih svaljuje se na građane. Prvo na one koji su početkom pandemije došli u Srbiju, a sada na sve, zbog nediscipline, iako se mali broj njih ne pridržava propisanih mera. Da li na taj način vlast želi da skine odgovornost sa sopstvenih grešaka, od početnog ismevanja virusa, pa do zatvaranja kafića i kladionica 10 dana nakon što su „zatvoreni“ penzioneri?

Kao što sam već rekao, i vlast i građani bi trebalo da koriguju svoje ponašanje. Prvenstveno vlast. I ovde bih naglasio da su te korekcije nužne kako u normalnim tako i u vanrednim okolnostima, jer su te dve ravni, kao što sam već istakao, uzročno-posledično povezane.

Kako će, prema vašem mišljenju, svet izgledati nakon pandemije? U kom pravcu će ići? Da li ćemo iz svega ovog izvući neku pouku?

Ne znam da li ćemo izvući pouku (mada bih volio), ali znam da smo pre svega nekoliko nedelja jurili za obavezama, za poslom, i da smo uživali u životu ne misleći o tome da će jednoga dana nastupiti kraj. Sada pak imamo više slobodnog vremena i stoga češće mislimo o smrti, a zapitali smo se i šta je to stvarno važno, šta je to suštinsko u našem životu? Rečju, konačno nemamo izgovor da se ne vratimo i ponovo obratimo Bogu, i to ne samo jezikom nego i srcem, u kojem uvek ima mesta za njega. Sem toga, naš život ovde na zemlji je divan, ali je prožet smrću i stoga smo svi pozvani da se – dok koračamo kroz život i ka životu – ponašamo blagorazumno. Bili smo, izgleda, zaboravili na to da smo samo gosti i putnici na ovome svetu, ali nas je nemilosrdna bolest opomenula i još uvek nas opominje da je sve na šta smo se do sada oslanjali prolazno. I uspeh. I novac. I bližnji, čak. Sve, sem Gospoda Životodavca, koji nam govori: Ne bojte se! Jer On je uvek s nama, čak i kada mi nismo s njim, On je s nama i onda kada mi ne mislimo na njega, i On je taj koji nam govori da se ne plašimo i da će sve ovo proći. Nadam se da sve te važne spoznaje nećemo zaboraviti ubrzo nakon što se ovi dani krize okončaju.

Ništa ne opravdava demonstraciju sile

– Uvjeren sam ipak da ništa, ne samo sada već ni u bilo kojim drugim okolnostima, ne opravdava autokratski odnos vlasti i neprestanu demonstraciju sile – pa makar to bilo i pod izgovorom da se time štite naši životi. Valja na kraju konstatovati to da je očito da i vlast i građani preteruju u svom ponašanju i da su potrebne korekcije i na jednoj i na drugoj strani. Kao i uvek, država bi trebalo da povuče prvi potez, jer je uvek najveća odgovornost upravo na onima koji upravljaju državom.

Izvor Danas
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More