“Još uvek nismo “pravi” Nemci”! Ivana je sa porodicom otišla u Nemačku a neke srpske navike je sa zadovoljstvom zadržala

Foto: Tanjug/ AP Photo/Markus Schreiber
5,452

Novosađanka Ivana Grgurić je, sa suprugom i dvoje dece otišla iz Srbije 2016. godine, od kada žive u Dortmundu. Kao profesorka Jugoslovenske književnosti koja je u ove četiri godine od početnog “Guten tag” postala vlasnik svih sertifikata o znanju nemačkog jezika, Ivana danas radio kao “jobcoach” za strance koji prave prve korake u Nemačkoj.

Njen suprug Dušan, elektroinženjer, zaposlen je u štampariji, a sin i ćerka, zbog čije budućnosti su odlučili i da napuste Srbiju se školuju i već su uveliko integrisani u nemačko društvo. U ovih mesec i po dana, Grgurići su epidemiju “iskoristili” da okreče kuću, urede dvorište, nauče da slikaju, ali i da se, kako kaže Ivana, po stoti put uvere da žive u uređenoj zemlji disciplinovanih građana, piše Nova.rs.

“Trenutak u kojem sam prvi put stvarno postala svesna korone u Nemačkoj bili su prazni rafovi u supermarketu. Police na kojima inače stoje 50 vrsta hleba, 18 vrsta brašna ili makarone u svim oblicima i velicinama, bile su opustošene. Slika, koju mi iz Srbije poznajemo i te kako dobro i koju je, bila sam uverena, u Nemačkoj nemoguće videti, za Nemce je bila nesto potpuno novo.

Političari i mediji svakodnevno su pozivali na racionalnu kupovinu, a prodavnice su, na kraju, ograničile mogućnost kupovine pojedinih proizvoda na jedan ili dva po osobi. S vremenom je panika od smrti od gladi i bez toalet-papira prošla, a fokus kupaca sa prehrambenih presao na prodavnice opreme za renoviranje i baštovanstvo, koje su, za razliku od svih drugih objaketa, ostale otvorene. Suočeni sa viškom slobodnog vremena, a poslovično vredni, Nemci su se posvetili poslovima za koje do tada uglavnom nisu imali vremena – krečenju podruma, pravljenju staklenika, uređenju garaže…

Volonterski rad, ovde i inače veoma prisutan, postao je jos zastupljeniji, a pozivanje na zajednšstvo i brigu o drugom gotovo mantra. Mada postoje propisane kazne za kršenje uredbi o pravilima ponašanaj tokom epidemije, ovde je mahom dovoljan bio apel na društvenu odgovornost. Mere se razlikuju od republike do republike, ali, iako izričite i striktno formulisane, ne ostavljaju utisak pretnje i ne sadrže crna predviđanja. Stvari stoje tako, nove mere su to i to i kraj. Nemci su jednostavno disciplinovan narod.”

Finansijska pomoć države i vlasnicima cirkusa

“Paralelno s prvim izveštajima i zdravstvenim strategijama, u Nemačkoj se otvorilo pitanje ekonomije, zaštite radnika i pre svega opstanka privatnog sektora. Rešenje za veliki broj firmi koje su, zbog uvodjenja mera, morale biti zatvorene ili su smanjile obim posla bio je tzv. „Kurzarbeit“, odnosno prevazilaženje krize uz finansijsku podršku drzave, na koju mogu da računaju svi – od muzejskih radnika, slobodnih umetnika, vlasnika kafića i frizera, do uzgajivača špargli i vlasnika cirkusa. Za većinu ostalih je rad od kuće postao svakodnevica, sto u velikom broju slučajeva zahteva ne samo novu koncepciju radnog dana, vec i pronalaženje inovativnih rešenja.

A kad vam je posao, kao u mom slučaju, da kao Jobcoach svakodnevno brinete o grupi ljudi koji tek uče nemački i koje sad treba preusmeriti na učenje preko interneta, i prilično zahtevan zadatak. Već sama reč “internet platform” za većinu njih i u jezičkom i u tehnološkom smislu predstavlja nepoznanicu, koja se mora objasniti, i to uz pomoc vokabulara koji su do sada usvojili. Za to je ponekad je meni i njima potrebno puno strpljenja i mašte, ali navikavamo se polako…

Direktori škola se izvinjavaju đacima

U Nemačkoj se s koronom ponovo aktuelizovalo pitanje digitalizacije, odnosno kritika na račun nedovoljno razvijene tehnologije u školama. Od 16. marta, kada je nastava potpuno obustavljena, deca uče preko internet-platformi, što je za većinu nastavnika potpuno nova situacija. Zagubljeni zadaci, nepregledno organiziovani nedeljni planovi ili nedovoljno jasna uputstva za slanje uradjenih zadataka često su tema žučnih diskusija na roditeljskim chat-grupama i povod da se ponovo oglase kritičari sporog razvoja Nemačke u ovom segmentu.

Postepeno otvaranje škola je manje-više počelo, ali se o normalizaciji nastave, zbog ispunjavanja neophodnih higijenskih, zdravstvenih i organizacionih kriterijuma, govori kao o procesu koji moze dugo da traje. Iako to zvuči gotovo neverovatno, deca su se poželela povratka u školu. Skoro svake nedelje dobijamo mejlove iz škole, u kojima se direktor škole zahvaljuje  i roditeljima i učenicima na razumevanju, “moli za još malo strpljenja”, što je meni kao nekadašnjem prosvetnom radniku u Srbiji puno govori o obrazovanju u Nemačkoj. Savki mejl se završava pozdravom koji je, verujem, u poslednja dva meseca neizostavno mesto u svakom  napisanom pismu u Nemačkoj – “Bleiben Sie gesund”, u prevodu “Ostanite zdravi”.

Otkrivanje novih veština u doba epidemije 

“Na pitanje zašto je poslednjih dana ćutljiva, ćerka mi je odgovorila da smo već toliko dugo zajedno i da se toliko ništa ne dešava, da nema sta da mi kaže. . Verujem da je situacija u većini nemačkih porodica slična. Moja deca su, “zahvaljujući” epidemiji, tako otkrila čari spavanja do podne, maratonskih serija, raspremanja ormana, čitanja, popravljanja bicikla i krečenja garaže, pravljenje gomile palačinku … Za 18. rođendana prošlog meseca, umesto planirane velike žurke, moj sin je od drugara dobio video od prijateljice sa čestitkama od svih prijatelja sa raznih strana sveta. Video je završen porukom moje ćerke koja čestitku svom bratu uputila – na nemačkom, koji joj je već postao primarni jezik

Još uvek nismo “pravi” Nemci

“Koliko još i šta s vremenom kad je sve već okrečeno, podrum raspremljen, svi novi recepti isprobani i svi filmovi odgledani? Napraviti plan novih kurseva jezika, časova ukulelea preko interneta, obračunavati porez za prošlu godinu ili renovirati ono sto je prošle godine već renovirano? Može i tako, bar kad su Nemci u pitanju. Mi se još nismo toliko integrisali. I još uvek nemamo grižu savesti ako nam vreme ponekad prolazi tek onako, ni u šta”, završava Ivana, napominjući da neke navike iz Srbije ipak nisu toliko loše.

Izvor Nova.rs/Ana Lalić
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More