Tatjana otkrila mračnu stranu Kanade: Brže malo, ovde nema komunizma, nije ti ovo Juga!

Odlazak iz svoje zemlje i rad u inostranstvu, koliko god da primamljivo zvuči, često je jako mukotrpan

foto printscreen youtube
463

Odlazak iz svoje zemlje i rad u inostranstvu, koliko god da primamljivo zvuči, često je jako mukotrpan, psihički težak i na momente, poražavajuće deluje na čoveka. Ipak, borba čoveka za egzistenciju porodice i sebe, natera nas da progutamo ponos, te i da istrpimo svu nepravdu i uvrede koji mogu da nas dočekaju na novom radnom mestu od strane poslodavaca, ali i kolega.

View this post on Instagram

Niagara Falls #niagarafalls #Ontario #canada

A post shared by Lonely_traveller (@single_glance) on

“Džoni sigurno više nije živ. Bio je pred penziju, kada smo došli u Toronto, muž, sin i ja. Te godine zima je u Torontu počela već u novembru a mi smo sleteli krajem septembra.

“Svi su plakali”

Pamtim taj datum. Pamtim ga kao što se pamte rođendani. Pamtim taj prvi let avionom, pušačke zone, paperjaste oblake i kamen u želucu. Ispratiše nas kao na sahrani. Svi su plakali u Beogradu kao da se opraštaju sa nama za ceo život.

Odvodimo im unuka, brata. Bratova deca mala, mlađeg sam zavarala čokoladom, a starijeg blinkerom. Ali roditelje nismo mogli prevariti. Okean je veliki. Prvo što sam ugledala kada smo izašli sa aerodroma, bilo je sunce. Veliko, daleko, bledo sunce. Falilo mu je žute boje. Oblaci su leteli kao da neko duva u njih. Visoke zgrade, poređane kao lego kockice. Na jednom ogromnom soliteru vijorila se hrvatska šahovnica. Meni knedla u grlu. Poskidali smo zimske jakne jer u Torontu je bilo još leto. Dočekali su nas prijatelji, a prošlo je nekoliko nedelja dok se nismo uselili u naš stan. Stari nameštaj, na TV-u lovimo besplatne programe. U kraju nije bilo dece, svaki dan išli smo na igralište. Pare polako nestaju a posla nema ili bar mi ne umemo da ga nađemo. Ipak, krajem novembra preko prijateljice dobijam posao u grčkom restoranu „Zlatni plamen”.

Gazda neprijatan i neljubazan. Mrko me gleda i odmerava moju mršavost. Pokazuje mi ogroman lonac, pun vode i krompira.

Podižem ga, ali samo par milimetara. On me odvede u zadnji deo kuhinje do sudopere pune prljavih tanjira sa kojih treba da spiram tušem ostatke hrane i slažem ih u mašinu za pranje sudova.

– Brže, nije ti ovo Juga. Nema ovde komunizma – gazda viče iza mene, a ja ispred njega psujem i njega i celu njegovu familiju.

Mrmljam, pa me ne razume. On otvara zadnja vrata u kuhinji, daje mi crnu plastičku kesu i pokazuje ogroman kontejner za đubre.

– Hajde ubaci je u kontejner – rekao je.

Dajem sve od sebe. Uzimam ogromnu kesu, ljuljam je nekoliko puta da bih je u zamahu ubacila. Veći kontejner u životu nisam videla. Crna kesa na pola zaglavljena u njemu. Viri kao iz groba. Gazda me gleda, oči mu se izgubile pa kao da ima dve linije. A ja mislim na sina i na one pare koje nestaju brže nego što su došle. Dobila sam posao, samo još da obrišem i prednji deo restorana, pločice i kupatilo. Mašem onom motkom na čijem kraju su pletenice. Kupatilo, smrdi, prljavo kao na našoj autobuskoj stanici. Povraća mi se, ali ne odustajem. Zna ovaj Grk da sam ja iz Srbije ali ne zna da moja fakultetska diploma u ovom trenu ne može da napuni ni frižider, ni stan sa nameštajem.

„Part tajm” u kuhinji

Pita me imam li dece. Kažem da imam sina, a on pokazuje dvojicu brkajlija za šankom. To su njegovi sinovi, jedan radi u kanadskoj firmi, kompjuterski stručnjak, a drugi je pretendent za mesto gazde restorana „Zlatni plamen”. Kelnerica, lepa žena, crnka, Grkinja u godinama koja vapi za penzijom. Kuvar Džoni je muž gazdine sestre. Smeje se i kaže Joanis. Imao je svoj restoran ali je sestri dosadio Joanis pa se razvela, a restoran otišao u procesu razvoda.

I drugi kuvar je Grk, prijatelj, a njegov sin radi „part tajm” u kuhinji. Posle posla muž dolazi po mene u polovnom, malo zarđalom autu, crnom kao one kese za đubre. Sin spava u dečijem sedištu. Već je kasno, a „Zlatni plamen” daleko od kuće. Kao put od Kule do Novog Sada. Sneg do kolena. Sedam umorna u vozilo, sin i dalje spava. Dobila sam posao. Muž srećan, a ja jedino Joaniseve oči pamtim. Gazdin lik izbledeo kad sam stigla u stan. Svaki dan dođem a u smeni Joanis. Star je, mali, sitan, voli Srbe i sluša našu jedinu radio stanicu nedeljom. Pre podne radi još jedna Srpkinja. Ona podiže lonac sa krompirom pola metra od šporeta i nosi ga u zadnji deo kuhinje.

 

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More