Sveštenik Nemanja Tešić iz čikaškog naselja Brukfild ima šestoro dece: Cilj je da postanu dobri ljudi, to je ono najvažnije (FOTO)

foto: Youtube Printscreen
71

“Gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.”

Ova narodna mudrost vodi kroz život porodicu sveštenika Nemanje Tešića iz Čikaga. Anastasija(12), Marija(10), Marta(9), Sofija(8), Hristina(6)….i najmlađi, dvoipogodišnji Simeon. Jedno drugom do ramena i uveta. Jedno drugo čuvaju, pomažu, vode u školu, jedno od drugog nasleđuju gerderobu. I ništa im nije teško.

Kada su pre pet godina iz Srbije došli u Ameriku, grad Šarlot, državu Severnu Karolinu, Nemanja i njegova supruga Nedeljka sa sobom su poveli i petoro dece, pet devojčica. U Americi im se rodilo šesto, sin, koji je ime dobio po Svetom Simeonu, ocu najvećeg srpskog svetitelja, Save.

-Supruga i ja smo oboje odrasli kao jedinci. Jedna od prvih stvari o kojoj smo razgovarali kada smo se upoznali bila je to koliko smo propatili u detinjstvu, koliko nam je nedostajalo društvo za igru. Kasnije, kad smo se zavoleli i odlučili da se uzmemo, rešili smo da ćemo imati mnogo dece, da ne dozvolimo da naša deca prežive ono što mo mi. Tako je i bilo. I srećni smo zbog toga, jer, zaista, ima li na ovom svetu nešto vrednije? – pita se i ujedno daje odgovor naš domaćin u crkvi Svetog Nikole u naselju Brukfild, gde službuje već godinu i po dana.

“Bilo je teških trenutaka”, Nebojša je ostvario američki san, u Čikago je otišao sam a ovako je stvorio porodičnu imperiju

Amerika je zemlja u kojoj život nije jeftin, daleko od toga. Odgajati šestoro dece u kući gde samo jedan roditelj radi, dok se drugi isključivo bavi decom i kućom, nije lako.

-Odgovornost jeste velika, ali teret nije. Odlučili smo da supruga ostane kod kuće, da ih vaspitava, vodi u školu, kuva, smatrali smo da je bolje da skromnije živimo, a da deca od malena imaju ono što je najvažnije. Ja sam tu da pomognem kad god imam slobodnog vremana. Mi smo želeli ovo. Da nije tako, možda bi nam i bilo teško. Neki, kad čuju da ih imamo šestoro, pitaju kako izdržavamo. Mislim da neki roditelji ptrave grešku jer odmah krenu da prave kalkulacije i opterećuju se gde će deca da žive, da se školuju, kako sve to platiti.

Što se hrane tiče, gde ima za jedno, nađe se i za dvoje, četvoro…Odeću nasleđuju jedno od drugog, pa ni to ne predstavlja problem. Sve u svemu, nije to puno veći trošak nego kad imate, recimo, dvoje dece. Uvek ima dovoljno da čovek živi skromno i da ima sve neophodno. Ako deca budu želela da uče, ova zemlja je takva da uvek može da se nađe neka stipendija. Ako neće da se školuju, Bože moj. Cilj je da postanu dobri ljudi, to je ono najvažnije.

Foto: Youtube Printscreen

Na pitanje da li je, posle pet devojčica, želja za naslednikom bila razlog što se na kraju rodio sin, Simeon, smeje se i odriče glavom.

-Možda izgleda tako, ali nije, bila je to Božja promisao. Bitno je da su svi zdravi, da se vole i slažu, da čuvaju i pomažu jedno drugo, u školi i kod kuće, kao i nama roditeljima. Kažu da su neki od najvećih umova u istoriji odrastali u velikim porodicama, a to se objašnjava činjenicom da takva deca od malena nauče da žive u zajednici, ali i da se bore za sebe.

Dok otac Nemanja Tešić govori, oko njega se umiljava ćerka Marta, koja nam otkriva da će uskoro otići u posetu bakama i dekama u Srbiju, koje nije videla punih pet godina. Na pitanje šta najviše pamte iz zavičaja, godinu dana starija Marija iz prve odgovara:

Otac Nemanja je rodom iz Bajine Bašte, bogoslovsku srednju školu je završio na Cetinju a suprugu Nedeljku, rođenu Sarajku a kasnije izbeglicu iz istog grada, upoznao je u manastiru Ostrog, koji je stipendirao njegovo školovanje. Put ih je dalje vodio preko Beograda, gde je završio Pravoslavni bogoslovski fakultet, te Arilja, Čačka i Niša, gde je službovao pre dolaska u Ameriku.

-Moram da priznam da sam ovde došao pod velikim uticajem Holivuda i nekih medija, a onda sam počeo da upoznajem zemlju i ljude i ispostavilo se da nije sve onako kako sam zamišljao. U Šarlotu je naša zajednica bila mala, ali sam zato upoznao dosta Amerikanaca, što je srušilo predrasude i sasvim promenilo moje mišljenje o ovoj zemlji, sistemu. Naravno, sve zavisi od toga kako čovek gleda na život. Ako traži samo loše stvari, njih može naći svugde. Ali u Americi zaista ima toliko dobrih stvari na koje možemo da se ugledamo i u njima uživamo, samo ako se postavimo na pravi način. Posle godinu dana ja sam se ovde već osećao kao svoj na svome. Supruga, naročito deca, su se takođe brzo privikli, priseća se on.

Čikaško predgrađe u kome razgovaramo poznato je po brojnoj srpskoj zajednici, koja se iz godine u godinu sve više uvećava. Crkva Svetog Nikole je zborno mesto nekoliko generacija iseljenika, a pop Nemanja kaže da mu je naročito zadovoljstvo da okuplja decu i omladinu, jer smatra da mu je kao duhovnom ocu dužnost da učini sve da oni ne izgube kontakt sa otadžbinom, verom, kulturom, tradicijom…

-U crkvi, pored redovnih bogosluženja, imamo i besplatnu nedeljnu školu, u kojoj decu učimo srpski jezik, a nedavno smo ovde organizovali i Serb Fest, u sklopu kojeg je održan i fudbalski turnir. Već godinama sa uspehom funkcioniše hor koji čine oni stariji i koji vodi gospođa Holi Golić, a od nedavno imamo i dečji hor, kao i muzičku sekciju, koju vode bračni par Ivana i Vasko Stanković, naši umetnici, muzičari. Njih troje, kao i naše učiteljice, rade volonterski, sa puno entuzijazma, na čemu smo im veoma zahvalni. Takođe, u ovom našem kraju ima dosta mladih momaka, koji uglavnom voze kamione, čije su porodice daleko, a mi ih okupljamo i dajemo im podršku, družimo se, razgovaramo, nedeljom igramo stoni tenis, fudbal. Cilj je da se ljudi ne otuđe jedni od drugih, što je velika tendencija, naročito u poslednje vreme, zbog ove nesrećne pandemije.

Uskoro bi na ledini pored postojeće crkve trebalo da osvane nova, po projektu koji je već gotov i čeka realizaciju.

-Pošto iz godine u godinu parohija raste i sve je više naših ljudi, ukazala se potreba i za većom crkvom. Nova će u prizemlju imati i veliku salu, gde će moći da se okupljaju vernici i da se organizuju manifestacije, školski časovi i priredbe. Planirali smo da izgradnju započnemo ovog leta, ali nas je korona poremetila Tako da, ako Bog da sreće, crkva bi trebala da se završi sledeće godine, ističe otac Nemanja dok s ponosom pokazuje projekat nove bogomolje.

Dodaje da su za njega zaslužni dobrotvori iz srpske zajednice, koji su pomogli da se skupi novac. Drugi će, opet, umesto novca, darivati svoj rad kao majstori, građevinci i preduzimači.

-Hvala Bogu da imamo dosta uspešnih ljudi u parohiji, koji su nesebično pomogli. I ne samo oni, nego i svi parohijani, nebitno kojeg staleža i finansijske moći bili. Srbi u Čikagu odavno nisu sagradili neku crkvu i drago mi je što ćemo mi uspeti u tome. Veliki broj onih koji su učestvovali znači i da će svima njima ovo biti druga kuća koju će, verujem, često obilaziti.

Ocu Nemanji je, kaže, neizmerno drago što u svojoj bogomolji ima sve više venčanja, a sa naročitim zadovoljstvom obavlja krštenja.

– Svaki novi život treba slaviti i njemu se radovati.

On apeluje na roditelje da u svojim domovima sa decom govore na maternjem jeziku.

-Znam da roditelji mnogo rade, da imaju malo slobodnog vremena, ali ih molim da to vreme provedeno sa decom iskoriste da sa njima pričaju na srpskom jeziku, jer je to jedini način da sačuvamo trag o našem postojanju daleko od otadžbine. U poslednje vreme postoje i odlične online škole koje organizuje država Srbija, što takođe može biti dobar način za učenje i obnavljanje jezika. Deca će u školi i društvu svakako naučiti engleski, a bila bi velika šteta da zaborave svoj jezik. A psiholozi kažu i da tako razvijaju moždane vijuge, tako da je korist dvostruka, zaključuje otac Nemanja.

 

Izvor Serbian Times
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More