Srpkinja kristalno čistog glasa operska diva u Čikagu! Slađana Sarić muzikom uči, ali i leči decu i odrasle! (FOTO+VIDEO)

Foto: Printscreen Youtube
167

Prvi put se popela na binu i počela da peva – iz opklade. Danas je zvezda prestižnog Chicago Simphony Orchestra i nastupa sa velikim zvezdama američke operske scene, na kojoj je uspela da promoviše i srpske klasike, poput pesme “Ajde Jano”, pipe portal Serbian Times.

Ime joj je Slađana Sarić, ponosna je majka dve devojčice i direktorka prve muzičke škole koju je jedna Srpkinja otvorila u Čikagu – Bel Canto Music Academy. Škole koju je ova hrabra i energična žena svojim rukama renovirala, izolirala, okrečila, a koja danas pod jednim krovom muzikom uči, ali i leči decu i odrasle, dobi od 2 do 78 godina.

I sve to za samo tri i po godine koliko ima otkako je iz Beograda sletela u Ameriku i, poput mnogih, počela život i karijeru – iz početka.

“Moj tadašnji suprug je dobio posao kao fudbalski trener u Chicago Fire, pa sam i ja odlučila da dođem. Odmah sam krenula na audicije. Znala sam, ako se sama ne probijem, niko mi neće pomoći. Jedno malo koferče u ruke, pa sa adrese na adresu, bezbroj sam puta aplicirala na internetu, slala rezime. I onda se desilo. Dobila sam prvu ponudu i odmah glavnu ulogu. Već druga je bila za operu “Boemi”, bila su četiri izvođenja zaredom. A onda su počeli da stižu pozivi; Summer Opera Festival, pa Skokie Theatre, gde sam pevala glavnu rolu u Mocartovoj “La Clemenza di Tito”. Na kraju, stisla sam petlju i prijavila se za Chicago Simphony Chorus, dobitnika Gremi nagrade, prošla tri kruga i odmah počela da radim. Dve godine sam imala čast da pevam pevala na zatvaranju sezone, sledeće veliko što me čeka je nastup na čuvenom Ravinia festivalu, u jednom dahu prepričava Slađana svoj život od dolaska u Čikago do današnjeg dana.

– Završila sam Akademiju, počela da sviram, ali đavo nije dao mira. Oduvek sam volela da pevam, i, pošto su to znali, moji prijatelji su me stalno nagovarali da uradim nešto po tom pitanju, prijavljivali na konkurse. U kafani, znalo se, posle prve ture svi gledaju u mene. Ali to je sve bilo onako, za društvo. A onda, jedne prilike, pala je i opklada. Ja, diplomirana flautistkinja, otišla sam na festival u Vrčinu, gde sam otpevala “Đelem, Đelem”. Zatim je usledio Novi Bečej, pa RTS-ov festival u Gadžinom hanu kod Niša, gde sam pobedila i gde su me primetili ljudi sa RTS-a, pre svih muzički urednik Boda Nikolić. Njemu je bilo interesantno to što sviram flautu i pevam. Tako sam počela ozbiljnije sa pevanjem i na kraju odlučila da upišem FMU u Beogradu, smer solo pevanje. Sa 24 godine, krenula sam na predavanja odmah posle porođaja sa starijom ćerkom.

Iako ranije nikad nije razmišljala o tome da gradi pevačku karijeru, posle završenog drugog fakulteta Slađana je odlučila da se ozbiljno baci na usavršavanje onoga što joj je Bog dao, kristalno čistog glasa.

-Otišla sam na specijalizaciju u Budimpeštu kod čuvene Eve Marton, a onda produžila za Italiju, gde sam radila sa velikom Mirellom Freni. Mirella i Luciano Pavarotti su godinama bili pevački partneri, zajedno su odrasli u Modeni, imali prve nastupe. Posle toga mentor mi je bila Kassimira Stoyanova, koja je danas prvakinja Bečke opere. U nekom trenutku stigao je poziv sa De Paul univerziteta, gde me je poznata diva Nicole Cabell, nakon što me je čula kako pevam, prekinula i upitala: Šta ti radiš ovde, ti treba da budeš profesor, a ne student! U beogradskom Narodnom pozorištu sam pevala u operama “Suor Angelica”(“Sestra Anđelika”), “Il Tabbaro (“Plašt”), Flying Dutchman (“Leteći Holanđanin”), koncertnu verziju “La Boheme (“Boemi”)…Sarađivala sam sa velikom Radmilom Bakočević u Operskom studiju. Posle sam imala prilike da pevam sa velikim pevačima, poput Rikarda Mutija, Marije Galjegine, sve do dolaska u Ameriku, gde su konkurencija i kvalitet, ispostavilo se, puno veći nego kod nas.

Kaže da joj je pedagogija velika ljubav.

-Volim da prenosim drugima ono što znam, bilo da su deca ili odrasli. A neskromno mislim i da imam dara za to. U međuvremenu sam počela da radim u nekoliko muzičkih škola i videla kako stvari funkcionišu iznutra. Shvatila sam da ih uglavnom vode biznismeni koji nemaju veze sa muzikom, koji pritom zarađuju na mom imenu i znanju. Presekla sam i rešila da otvorim nešto svoje. Našla sam prostor, zasukala rukave i krenula. Pomogla mi je prijateljica, tu je bila moja ćerka Sara i njeni školski drugari. Danas, 4 meseca posle otvaranja, imamo polaznike 12 nacija i svih dobi, i čak 17 instrumenata koje moji studenti uče da sviraju, ponosno ističe Slađana, a piše između ostalog Serbian Times.

 

 

Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More